Iza ogledala

Slobodan Antonić

AKO SE PREIGRAJU...

Oni hoće tišinu i mir na zapadnom Balkanu. Šta će im teški Koštunica? Šta će im njegovo gunđanje, njegovo podsećanje na Povelju UN, njegova pravnička cepidlačenja?

"Jesmo li bliži novoj vladi ili novim izborima?”
Ovo me pitaju kad god se završi neki od razgovora DS i DSS.
Obično kažem: „Ako su akteri racionalni, pre će obrazovati novu vladu, nego ići na nove izbore”.
Ali onda sledi pitanje:
„Jesu li naši akteri racionalni?”

Za Tadića i Koštunicu sam siguran da jesu. Baš njihova racionalnost bila je osnova za relativni politički mir , koji je Srbija uživala između 2004. i 2006. godine. To je bila osnova i za državnu politiku po pitanju Kosova. To je bila osnova i za novi ustav. I sada, u pregovorima o novoj vladi, postupaju racionalno. Ovo je važan dogovor, koji Srbiji daje u izgled period političkog mira i stabilnosti. Istovremeno, to je dogovor i o podeli političkih resursa, dogovor koji će uspostaviti novi status kvo za narednih nekoliko godina. Zato se razgovara polako, oprezno. Zato se svi čuvaju da ne naprave korak više, nakon koga bi bilo teže postići pogodbu.

U ovakvom, racionalnom diskursu ni pitanje premijera nije nerešivo. Koštunica očigledno želi to mesto iz tri razloga. Prvo, zato što ga neće šef druge stranke. A ako ga Tadić neće ili ne može da preuzme, misli Koštunica, sledeći kome pripada je – on. Već je bio predsednik i premijer. Zato premijersko mesto vidi kao svoje. Kada se pravi zajednička komanda veće i manje vojske, mesto glavnokomandujućeg pripada generalu iz veće vojske. Ali, ako ga on neće, sledeći kandidat za to mesto nije pukovnik iz te vojske, već general iz one savezničke armije. To je logika koja može da bude manje ili više prihvatljiva. Ali nikako nije iracionalna.

Drugo, Koštunici je važno mesto premijera zbog toga što mora da sačuva nešto od identiteta DSS-a . Kaže se da bi DSS nestao u zagrljaju SRS, ako bi napravio sa radikalima vladu. Ali, to isto važi i za vladu sa DS. Svi uspesi te vlade u hodu ka Evropi biće pripisani DS, a svi ekonomski uspesi G17. Za DSS neće ostati ništa. Koštunica kao premijer ipak bi mogao svojoj stranci da pripiše nešto od eventualnih zasluga te vlade. Pre svega institucionalno ili državno sređivanje, poneki diplomatski uspeh, borbu protiv korupcije... Zato mu je važno da ima mesto u kome se susreću sve državne institucije, mesto koje je njihov simbol. A to je upravo položaj premijera.

I treće, tu je kosovska politika. A do nje je Koštunici veoma stalo. Politiku ne čine deklaracije, već niz poteza, javnih i nejavnih. Dve vlade mogu doneti jednake deklaracije povodom nekog pitanja. Ali, dvojica različitih premijera po tom istom pitanju vući će različite poteze, vodiće sasvim različite politike. Koštunica zna kroz šta je sve do sada morao da prođe zbog Kosova. On misli da jedino čovek njegove upornosti, njegove posvećenosti i njegove otpornosti na pritiske može kosovsku igru da izdrži na nogama i odigra je do kraja. Može li se reći da u tome greši?

Dakle, Koštunica želi premijersko mesto. Kakav je racionalan odgovor na to? Svi ga znamo: ako Koštunica baš toliko želi da bude premijer, onda većina glavnih ministarstava pripada DS-u . Da li je to Koštuničina pobeda? Da li je to Tadićev poraz? Ne, to je kompromis. To je racionalni dogovor dve stranke. To je politika.

A sada, kada govorimo o racionalnosti ovdašnjih aktera, pogledajmo naše medije. Pogotovo pogledajmo one koje se diče svojom evroreformskom angažovanošću. Koji stav tamo dominira? Kakav diskurs tamo vlada? Ima jedna rečenica koja kao eho odzvanja njima. Ona glasi: „Koštunica ne sme da bude premijer”. Rekao bi čovek da DSS zapravo može tražiti sve. I ministra energetike. I ministra policije. Čak i premijersko mesto. I sve može da dobije. Ali, samo pod jednim uslovom: da Koštunica ne bude premijer.

Obrazloženje ovog aksioma svi smo već dobro savladali. Koštunica je politički saveznik Đinđićevih ubica. On je Legijin premijer, a ne demokratski premijer. Zaustavio je reforme i ulazak Srbije u Evropu. Vratio je stare snage na scenu i obnovio strukture moći staroga režima. On je simbol stare, neevropske, nacionalističke Srbije. On je antireformski Satana.

Ljudi imaju pravo da veruju u sve što hoće – u kentaure, u Marsovce ili u ovo gore. Ali, ne i racionalni ljudi, pogotovu ne racionalni političari. Još manje je zadatak medija da šire takve privatne fantazije . Zašto to rade? Ako LDP ne želi dogovor DS i DSS, da li ga ne žele ni mediji? Zašto je onda toliko bitno šta kaže Čedomir Jovanović? Zašto neprekidno čujemo: bolje novi izbori nego Koštunica?

„Ma, ništa strašno”, reći ćete, „samo spuštaju cenu Koštunici”. I ja sam do skora tako mislio. Sada više nisam siguran. Isuviše je toga rečeno, isuviše je emocija probuđeno, isuviše je toga investirano da bi se sve završilo sa nekim ministarstvom više ili manje. Oni možda stvarno hoće da spreče da Koštunica bude premijer? „Oni” – ne Čedomir Jovanović i „Peščanik”, naravno. Nego akteri koji zbilja odlučuju o ovom delu sveta. Nema sumnje da oni hoće tih i bezbolan završetak kosovskog procesa. Oni hoće tišinu i mir na zapadnom Balkanu. Šta će im teški Koštunica? Šta će im njegovo gunđanje, njegovo podsećanje na Povelju UN, njegova pravnička cepidlačenja? Vide da sada mogu da ga izbace iz igre i – zašto da ne pokušaju?

Znam da sam na klizavom terenu. Ali, takođe, znam i to da „ako su akteri racionalni, pre će obrazovati novu vladu, nego ići na nove izbore”. Samo još ostaje da se odgovori na pitanje: jesu li baš svi akteri racionalni? Dokle su u igri spremni da idu? I, ako se preigraju i naprave haos, ko će za taj haos da snosi krivicu? Tadić i Koštunica?

Politički analitičar

[objavljeno: 15.03.2007.]