Iza ogledala

Slobodan Antonić

JEDNOGA DANA!

Dok njegova usta kažu „to ionako nije naše”, njegove oči odaju da misli „to nije moje, baš me briga”

Otvaranje koverte sa Ahtisarijevim planom u Srbiji je bilo praćeno jednom od najžešćih medijskih kampanja. Po sto puta, iz različitih usta i na različite načine, mogli smo čuti tri stvari. Prvo, da treba biti realističan, a realnost je takva kakva jeste i tu se ništa ne može. Drugo, da moramo gledati ono od čega živimo, a da emocije i mitove zaboravimo, kako nam se ne bi ponovile strašne devedesete. I treće, da su naši građani spremni da idu dalje, ali avaj, ima nekih političara koji pokušavaju da zloupotrebe pitanje Kosova, pa podbunjuju narod, kao nekada Milošević.

Svi ovi razlozi nisu sasvim nerazboriti i svakako da javnost ima pravo da ih čuje. Ali zanimljivo je da ste na pojedinom medijima mogli čuti samo njih, i više nijedne druge. Kada čovek gleda B 92 ili čita Blic ne može a da se ne zapita: „Dobro, kako im samo ne dosadi? Sve jedno te isto. Što bar malo ne prošaraju, onako, reda radi”?

Ipak, ne može se sporiti da je u toj unisonosti bilo i lepih primera lične kreativnosti. Meni se, recimo, najviše dopao nastup jednog od pripadnika ,,zlatne” beogradske elite na B 92. On je hladnokrvno obrazlagao sve po uobičajenom repertoaru: „Moramo biti realistični”, „naši građani najviše brinu o standardu”, „Kosovo je ionako izgubio Milošević”, bla, bla... Ali, kada mu je novinar postavio pitanje moguće podele Kosova, odjednom se uzbudio. „Ne podela, ali korekcija granica svakako”! Jer, zamislite užasa, kosovska granica ide do vrha Kopaonika! Tako bi neki neoprezniji skijaš mogao da se nađe oči u oči sa „multietničkom” i „multikulturnom” policijom Kosova. Moram reći da sam se odmah i ja potresao. Ma, ko sme da kvari odmor našoj NVO eliti! Nego, da mi lepo trampimo Preševsku dolinu i još celo Vranje za te skijaške staze. U toj stvari nikako ne smemo biti realistični! U toj stvari ne treba da gledamo od čega živimo! U toj stvari nije Kosovo izgubljeno još 1999!

Da, doista mi je drag taj argument iz realističnosti. Ali, probajte da nekom od pripadnika naše NVO elite zauzmete parking mesto. Jedno jedino parking mesto. Kažem jedno, jer se ovih dana čelnik neke od tih NVO pohvalio da mu je godišnji budžet 1,1 miliona evra, da ima 27 zaposlenih i 36 stalnih honoraraca. Za toliki budžet i za toliko zaposlenih zaista treba mnogo parking mesta. Ali, zamislite da ste mu zauzeli samo jedno mesto. Šta mislite, kolika je verovatnoća da vam kaže: „Dobro prijatelju, biću realističan, šta je tu je, zaboravimo prošlost, nema veze ko je prvi, nema veze šta je čije, pustimo znake, pustimo pravo, ostani gde si i da zajedno koračamo u evropsku budućnost”! A kolika je verovatnoća da vam kaže: „Marš, bre! I ako se odmah ne skloniš, uzeću dizalicu iz kola da te naučim pameti”!

Da, baš volim taj argument iz realističnosti. Ne samo u onoj varijanti da „ne može šut s rogatim” i da je nužno pomiriti se sa jačim zlom. Ali, moj favorit je ipak varijanta koja glasi: „Ma kakvo zlo, čim shvatimo da tako i treba, biće nam lakše”! Jer, „to ionako nije naše”, „ko je ikada tamo bio”, „za tim žale samo popovi i mitomani”, „mnogo su veći problem redovi pred stranim ambasadama”, „time nam samo čine uslugu” itd. Ali, kada to naš NVO elitnik govori, on zapravo govori o sebi. Dok njegova usta kažu „to ionako nije naše”, njegove oči odaju da misli „to nije moje, baš me briga”. Dok njegova usta kažu „ko je ikada tamo bio”, njegove oči kažu „ ja tamo nikada nisam bio, šta se mene to tiče”. Dok njegova usta kažu „za tim žale samo popovi i mitomani” njegove oči govore „ ja ionako mrzim popove, jedna crkva više ili manje, svejedno mi je”. Dok njegova usta kažu „mnogo su veći problem redovi pred stranim ambasadama”, njegove oči govore „zar ja da čekam u redu zbog tog Kosova, do vraga s njim”! On je izjednačio „biti moderan”, sa „misliti samo na sebe i misliti samo na novac”. I sada pokušava sve nas da ubedi da i mi treba da budemo „moderni”, pa ćemo se dobro osećati, kao i on što se dobro oseća.

Neko je već otmicu Kosova uporedio sa silovanjem. Siledžije su velike i jake, nesrećna devojka bi još mogla dobiti i batine ako se bude previše opirala i možda je stvarno bolje da se mnogo ne brani. Ali, zaboga, kako joj još povrh svega možete reći: „Ma budi pametna, jesu siledžije, ali bogati su, uticajni, ne smeš nikako da pokvariš svoje odnose sa njima, ne smeš se žaliti. Misli na svoju budućnost, misli na to da treba sutra da postaneš deo njihovog bogatog i lepog društva. Otplači malo, pa se vrati. I nasmeši se – kao da ništa nije bilo”! Da li stvarno može da bude – „kao da ništa nije bilo”? Je li vi to ozbiljno mislite sa smešenjem? Da momcima ne padne na pamet još koji put da se zabave na sličan način? A šta tek da kažem o onima koji na sve to dobacuju nesrećnici: „Ma daj, sestro, nemoj da si konzervativna, momci ti samo čine uslugu, ti treba da si moderna, da uživaš u seksu, a naročito treba da uživaš kada se na tebi ispruži Glavni Badža, e onda naročito moraš da dahćeš, stenješ i uzvikuješ – To! To! Još! Još!”.

Da, Glavni Badža baš voli da je veliki ljubavnik. Ali, Srbijo mila, ipak, ne moraš zbog njega glumiti. Slobodno plači. I najvažnije je da ih sve zapamtiš. I one koji su se po tebi ređali i one koji su navijali i dobacivali. Jer, jednoga dana...

Da, da. Jednoga dana!

[objavljeno: 13.02.2007.]

pristigli komentari na ovaj tekst