Iza ogledala

Slobodan Antonić

NEVOLjE SA BARONIMA

Mnogi misle da je već propušten poslednji trenutak i da sada imamo nekolicinu praktično već nedodirljivih ljudi

„Sva velika bogatstva vode svoje poreklo od zločina”, tvrdio je Balzak. A kod Krleže, prvi Glembaj bukvalno je priklao jednog trgovca, na putu kroz šumu, da bi došao do početnog kapitala. Ovoga se čovek seti uvek kada uhapse nekog tajkuna ili ga makar pojure – kao ovih dana Stanka Subotića . Nikada se za kratko vreme nije mogao steći baš veliki novac, a da nije nekako prekršen zakon ili da nekome nije naneseno zlo. Tako je bilo i u SAD, u 19. veku. Tamo su tajkune zvali „baroni-razbojnici”.

Iz opisa Rajta Milsa vidi se da su njihove metode pljačke i korupcije bile jednake kao i kod današnjih tajkuna: „Baroni-razbojnici su došli do svojih privatnih kapitala na račun javne imovine: sklapali su sporazume sa železnicom o dobijanju rabata, kupovali cele dnevne listove i potkupljivali njihove izdavače, uništavali konkurentska i dotad nezavisna preduzeća, i u svoju službu uzimali vešte pravnike i popularne političare kako bi preko njih branili svoj interese i čuvali svoje privilegije”.

Sa tranzicijom smo i mi dobili svoje Glembajeve, koji su na šumskim raskrsnicama pljačkali prolaznike. Samo što se to kod nas zvalo „poslovanje u uslovima sankcija”. Ko je prvi krenuo, prvi se i obogatio. Današnja najveća srpska bogatstva, koja iznose i po četiri milijarde dolara, svoje temelje uglavnom imaju u razdoblju 1991-1995. Ona srednja bogatstva, od stotinak miliona dolara, stvorena su između 1996. i 2000. A ona nešto manja, od po nekoliko desetina miliona dolara, nikla su poslednjih godina. Većina tih brzih i prekomernih bogatstava imalo je za osnovu zloupotrebu. Da bi neko zgrnuo sto miliona dolara, drugih milion ljudi isto tako brzo moralo je postati siromašnije za bar po sto dolara. Mi znamo da smo opljačkani, a oni znaju da to znamo. Zato nas u jedan glas i uveravaju da su svoje bogatstvo zapravo stekli van Srbije. Taj Kazahstan mora da je strašno bogata zemlja kada su svi srpski kapitali tamo napravljeni.

Nevolja sa našim baronima-razbojnicima nije, međutim, u tome kako su došli do blaga. Problem je u tome što neki od njih, zbog nečiste savesti i straha da brzo zarađeno brzo i ne izgube, korumpiraju društvo. Kupuju listove i televizije, partije i poslanike, činovnike i akademike. Žele da svoje ekonomske monopole dodatno potkrepe političkim i medijskim monopolima. A to je mnogo veća opasnost nego što su glembajevski osnovi njihovog bogatstva. Ako se, naime, ta tri monopola objedine – ekonomski, politički i medijski – mi nećemo više biti samo siromašno društvo. Postaćemo društvo nasilja, laži i straha, društvo u kome postoje samo gospodari i njihove sluge.

„Politika” je, 12. novembra 2006, objavila listu od 10 najbogatijih Srba, sve sa njihovim životopisima. To su: Filip Cepter, Milorad Mišković, Bogoljub Karić, Stanko Subotić, Vuk Hamović, Zoran Drakulić, Predrag Ranković Peconi, Miodrag Kostić, Milan Beko i Vojin Lazarević. Treći i četvrti sa ovog spiska danas su u bekstvu. Protiv njih su podignute optužnice zbog mahinacija i prevara. To ne znači, naravno, da su svi sa spiska takvi. Ali, malo ko će se u Srbiji smeti zakleti da je sa Karićem i Subotićem iscrpljena lista ovdašnjih nepoštenih bogataša.

Ono što je, međutim, važnije od toga da li su baš svi sa kriminalne liste u zatvoru jeste: da li je sistem dovoljno jak da svakoga sa te liste sme da pošalje u zatvor? Mnogi misle da nije. Mnogi misle da je već propušten poslednji trenutak i da sada imamo nekolicinu praktično već nedodirljivih ljudi. Oni su se obezbedili i kod političara, i u sudovima, i u medijima. I samo je pitanje vremena kada će iz faze „preventivne kontrole nad delovima sistema” poželeti da pređu u fazu „preuzimanja kontrole nad celim sistemom”.

Otuda odgovorna javnost sa posebnom pažnjom prati vrh ekonomske elite i odnos njegovih pripadnika sa političarima. Preskupa kampanja za poslednje izbore svedoči da je taj odnos, kod mnogih partija, postao opasno srdačan. Što je najgore, u toku je privatizacija medija. Neki od najuglednijih mogu lako pasti u ruke ljudima kojima je BK televizija bila model za „korektan odnos medija prema vlasniku”. Preovlada li taj model u našim medijima, to što će sledeću srpsku vladu sastavljati neki tajkun ili neki ambasador neće biti najgore što nas može snaći. Najgore je što možda neće biti nikoga više ko bi se usudio da to glasno i kaže.

[objavljeno: 14.06.2007.]