Slobodan Antonić

Nevolje sa radikalima

Gde je večita opozicija tu je i večita vlast

Kada već govorimo o problemima koje demokratija ima u Srbiji, došao je red da kažemo nešto i o SRS i LDP. O prvima će biti govora u ovom tekstu, a o drugima sledeće nedelje.
Šta je problem s radikalima? Demokratija je, po definiciji, mirna smena vlasti. Stabilna demokratija podrazumeva smenu vlasti bez potresa u demokratskom poretku. O radikalima je, međutim, rašireno mišljenje da bi njihova vlast opasno potresla ovdašnju demokratiju.

Prvi soj argumenata za ovakvo viđenje nalazimo kod Dušana Pavlovića. On smatra da iz iskustva znamo kako bi se ponašali DSS ili DS ako izgube izbore. Oni bi se, gotovo izvesno, mirno povukli s vlasti. DSS je to već učinio, kada je Koštunica, februara 2003, napustio mesto predsednika SRJ i otišao u opoziciju. I DS je to uradio, decembra 2003, kada je izgubio skupštinske izbore. Ali, mi ne možemo znati kako bi postupio SRS. Da li bi mirno predao vlast, ili bi pokušao neki trik? Radikali se jesu zakleli na Ustav. Ali, njihova mušičavost i nepredvidljivost ono je što uznemirava. Kako da znamo da njima, ili njihovom šefu u Hagu, sutra neće pasti na pamet da malo opstruišu demokratiju? Da odbiju da priznaju rezultate izbora i da produže sebi mandat? Nije li, uostalom, Tomislav Nikolić, samo u onih nekoliko dana koliko je bio predsednik Skupštine, već bio stigao da pomene i mogućnost uvođenja vanrednog stanja?

Sasvim druge argumente, ali sa istim zaključkom, nalazimo kod Nebojše Vukovića. On misli da bi dolazak radikala na vlast, makar i posle najdemokratskijih izbora i isto tako nesporne procedure, bio povod „evroreformskih” snaga da ospore demokratski poredak i da čak izvedu puč. Kao ogledni primer takve situacije Vuković takođe uzima onih nekoliko dana tokom kojih je Nikolić bio predsednik Skupštine. Nisu li „evroreformske” snage odmah odrekle legitimitet tom izboru? Nisu li zatim bojkotovale rad Skupštine? Nije li pozivan predsednik Republike da ne da mandat za sastavljanje vlade sa SRS, čak i ako se obezbedi skupštinska većina? Nisu li „evroreformski” mediji stvarali atmosferu sudnjeg dana, najavljujući izolaciju Srbije, sankcije, pa i nešto gore? Nisu li „evroreformisti” pretili masovnim demonstracijama, dolaskom u Beograd , pa čak i novim 5. oktobrom?

Iz obe analize sledi isti zaključak: SRS na vlasti znači visoki rizik. Svejedno je da li postoji stvarna namera da se ugrozi demokratija. Ali, sumnja da onaj drugi hoće da prekrši demokratska pravila igre dovoljna je da se počne misliti o preventivnom udaru. Sumnja da će radikali zloupotrebiti demokratske ustanove može da posluži kao opravdanje da se one „privremeno” suspenduju. Takođe, sumnja da će, kada radikali naprave vladu, „evroreformisti” izvesti puč može poslužiti kao opravdanje da se unapred posegne za represijom.

Drugi opšti utisak o radikalima jeste da oni zapravo ne žele vlast i da uživaju da budu opozicija. A ako stranka koja osvaja 35 odsto glasova ne želi ozbiljno vlast, demokratija je u problemu. Radikali se ponašaju kao da ne žele vlast iz sledećeg razloga. Jasno je da SRS ne može osvojiti 50 odsto plus jedan glas, kao što su se hvalili na prošlim izborima. Otuda su samo dva načina da sa 35 procenata glasova naprave vladu. Prvi je da u proporcionalno izabranom parlamentu nađu koalicionog partnera. SRS, međutim, ne samo da nema saveznike. On i sam kao da sve čini da ih otera. Setimo se samo Šešeljevog „testamenta”. Setimo se i svih predizbornih i postizbornih izjava rukovodstva SRS.

Ali, ako su već izabrali da sami dođu na vlast, zašto onda ne pođu drugim putem: zašto ne traže većinske izbore? Takvi izbori, bez obzira da li su jednokružni ili dvokružni, daju realnu šansu stranci koja osvaja 35 odsto glasova da dobije polovinu mesta u skupštini. I uopšte se ne bih kladio da bi DS odoleo iskušenju da taj predlog ne podrži. Ali, većinski izbori su, ujedno, i najbolji pokazatelj kvaliteta kadrova neke stranke. Uzmite listu poslanika DS i naspram nje stavite listu poslanika SRS i biće vam sve jasno. Stranka sa jakim brendom a slabim kadrovima može u proporcionalnom sistemu da uzima i 40 odsto mesta u skupštini. Ali, u većinskom dvokružnom sistemu ona može tako loše proći u drugom krugu da ne dobaci ni do 20 procenata. Možda je upravo to problem?

Bilo kako bilo, posledica jeste da je 35 odsto skupštine blokirano. Sa tih 35 procenata se ne može praviti vlada, oni su zajamčena, večita opozicija. Samo, gde je večita opozicija tu je i večita vlast. A sa večitom vladom i večitom opozicijom – nema demokratije. I u tome je nevolja sa SRS. Oni se moraju integrisati da bi demokratija u Srbiji uspela. A za to je potrebno, osim stvarne želje da se preuzme odgovornost, i prihvatanje jednostavne istine: za stranku bez ozbiljne podrške u eliti demokratija je jedini okvir delovanja. Toliko dragocen da ta stranka sme biti poslednja koja će taj okvir ikada dovesti u pitanje.

Politički analitičar

[objavljeno: 23.08.2007.]