Iza ogledala

Slobodan Antonić

PRESUĐUJU NARODNjACI

Kako se opredeli tih 900.000 ljudi takav će biti ishod predsedničkih izbora

Glavna politička tema trenutno je datum održavanja izbora. U javnosti se pojavila nervoza. Stvorilo se očekivanje da se izbori moraju održati što pre. „Ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu Milan Marković”, piše recimo u prekjučerašnjoj „Politici”, „izjavio je da predsednički izbori treba da budu održani do kraja ove godine, dok se lokalni mogu održati na proleće, kao i da bi svako odlaganje bilo neodgovorno”. Ovako nešto ministar teško da je mogao da izjavi. Naime, u Ustavnom zakonu jasno piše da se predsednički izbori raspisuju do kraja 2007. godine (čl. 3, st. 2). To znači da, po važećem zakonu o izboru Predsednika (čl. 4a), ako su izbori raspisani 31. decembra 2007, oni se mogu održati i 1. aprila 2008. („ne manje od 30 dana, ni više od 90”).

U ovom slučaju verovatno je reč o pukom previdu novinara. Ali, i taj previd dovoljno govori o atmosferi koja je nastala. Neko je negde procenio da će Boris Tadić lako da pobedi Tomislava Nikolića samo ako se izbori održe što pre. Ta procena se, izgleda, zasniva na istraživanju jedne poznate marketinške agencije. Po njemu, Tadić u drugom krugu bije Nikolića sa pet odsto razlike u ukupnim glasovima, „bez obzira da li Koštunica dao podršku, ili ne”. A odbijanje ljudi iz DSS da odmah i neposredno stanu iza Tadića još više je podiglo nervozu i pojačalo zahteve za „izborima odmah”.

Ali, nervoza nikada nije dobar saveznik. Čak i ako bi se moglo zamisliti da skupština u najkraćem roku usvoji sve neophodne zakone, drugi krug glasanja nikako ne može biti pre 10. decembra. To je dan kada će se, kako se pretpostavlja, biti proglašena nezavisna država Kosovo. Ionako će se na predsedničkim izborima Srbija podeliti na dve polovine - i po pitanju EU, i po pitanju NATO i po pitanju Kosova. Ali, treba li Srbiji da se ta podela odigra baš u vreme uzavrelih strasti nakon proglašenja nezavisnosti Kosova? I tokom diplomatskog rata, koji će potom najverovatnije uslediti?

Kako bi na takvim izborima prošao sam Tadić? Naravno da je on favorit. Ali, ne treba smetnuti sa uma ni da su radikali stranka nezadovoljstva. Za njih mnogi birači glasaju protestno, kako bi iskazali jed. Istraživanja su, tako, pokazivala da će, u novembru 2003, Mićunović tući Nikolića sa 2:1, pa čak i sa 3:1 u glasovima. A onda su na biračka mesta izašli „prikriveni” nezadovoljnici i Nikolić je dobio 30 odsto glasova više od Mićunovića. Nezadovoljnika danas nema manje nego tada. Naprotiv, radikali su na skupštinskim izborima 2007. dobili 100.000 glasova više nego 2003. A ako kosovsko rešenje bude razdražujuće nepovoljno, njihov predsednički kandidat može zabeležiti trijumf. Na izborima 2004. - kada se pitanje Kosova i NATO nije uopšte postavljalo - razlika između Tadića i Nikolića bila je svega 250.000 glasova. Da li neko misli da je ta razlika dovoljna da bi se glasalo 11. ili 12. decembra?

Uostalom pogledajte izborne rezultate iz januara 2007. Tadić startuje sa 900.000 glasova DS i još 300.000 glasova G17. Bez obzira šta LDP sada priča, u drugom krugu bi za Tadića ipak glasalo još njegovih 200.000 birača. Tu su i manjinski glasovi, nekih 100.000. To je ukupno 1.500.000. Za Nikolića u drugom krugu zasigurno glasaju birači SRS i SPS. To je ukupno 1.400.000 glasova. Razlika je, dakle, samo 100.000 u korist Tadića. Tako, odluku ko će biti predsednik praktično donose birači - „narodnjaka”. Uz DSS i NS (700.000), u narodnjačke birače, oko kojih će se Tadić i Nikolić najviše tući, mogu se ubrojati i glasači SPO i PSS (200.000). Kako se opredeli tih 900.000 ljudi takav će biti i ishod izbora. A sada zamislite tog prosečnog „narodnjačkog” birača: on treba nekoga da zaokruži u situaciji kada se u Prištini upravo slavi nezavisnost, a Vašington prvi priznaje „demokratsku i multikulturnu državu Kosovo”. Šta mislite, koliko njih će pasti u iskušenje da zaokruži Nikolićevo ime?

Otuda, sve priče da će Tadić lako tući Nikolića, „sa podrškom Koštunice ili bez njega” jednako su tačne kao i svojevremena prognoza o Mićunovićevoj pobedi sa 2:1. Koštuničina podrška je važna - da nije, ne bi bilo toliko nervoze što je već nema. Naravno, srpski birači nisu nikakve vojske koje bespogovorno slušaju naređenja svojih političkih generala. Ali, ako je biraču teško da donese odluku, ako se dvoumi između dva jednako privlačna (ili odbojna) kandidata, svaki poziv i svaki autoritet mogu da budu presudni. Zato je Koštunica, ponovo, jedna od ključnih figura u srpskom političkom šahu.

Koštunica je do položaja premijera došao tako što se pretpostavilo da će Tadić biti predsednik. Ta pogodba izgledala je logično i pravedno. Problem je, međutim, što im se sada sa raznih strana govori - Koštunici, da može biti premijer i bez Tadića; a Tadiću, da može biti predsednik i bez Koštunice. Možda i mogu. A, cena? Prava sitnica. Srbija će se verovatno rascepiti na dva jasna, neprijateljska dela; ta dva dela će se posvađati odmah nakon vatrometa u Prištini; i Srbija će konačno dospeti u priliku da dobije „svoj građanski rat, kao srećnije nacije”. Bude li tako, potpuno je nevažno hoće li izbori biti u decembru ili aprilu. Izbora će biti. Ali, građanskog mira i demokratije - teško.

Politički analitičar

[objavljeno: 13.09.2007.]