Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Iza ogledala

Slobodan Antonić

PRED VRATIMA U ŠILEROVOJ

Povodom jedne izjave Aleksandra Simovića, pripadnika ,,zemunskog klana”

Postoji detalj u svedočenju Aleksandra Simovića, pripadnika „zemunskog klana”, koji zaslužuje komentar. Simović je pričao o tome ko je sve dolazio u Šilerovu, ko je sve razgovarao ili poslovao sa Dušanom Spasojevićem. Spominjao je razna imena: Čeda Jovanović, Beba Popović, Goran Vesić, Dušan Mihajlović, Nebojša Pavković, Vladan Batić... Sa svima njima je Spasojević, ovom ili onom zgodom, razgovarao, a sa nekima od njih je, bogami, bio i prijatelj. Spasojević jedino, priča Simović, nije želeo da išta ima sa Momčilom Perišićem. „Nije hteo da ga vidi i ostavio ga je da čeka ispred kapije jer ga je smatrao izdajnikom”, kazao je Simović.

Spasojevićeva ocena Perišića kao izdajnika verovatno je proistekla iz činjenice da je Perišić, 14. marta 2002, uhvaćen kako predaje izvesne dokumente vojne prirode Džonu Dejvidu Nejboru, za koga se, inače, tvrdilo da je šef CIA za Balkan. Tako je ispalo da jedan kriminalac odbija da primi bivšeg generala i potpredsednika vlade, jer ga najdublje prezire zbog izdajstva.

Ovaj detalj je bio kao stvoren za jurišnike „druge Srbije”. Oni su odavno svaki patriotizam proglasili zločinom, a sve patriote kriminalcima i ludacima. (Naravno, reč je isključivo o srpskom patriotizmu; američki, ili bilo koji drugi, „evropski” patriotizam, sam po sebi je dobar, moderan i neupitan). Ovo je bila, dakle, idealna prilika da se još jednom napravi jednačina: „patriota = kriminalac”, i da se ponavljanjem ta jednačina utuvi u glavu srpskoj javnosti. Baš onako kao što se, na B 92, svaka vest o bilo kom slučaju pedofilije obavezno završava podsećanjem na slučaj Pahomija ili Ilariona (kako bi Srbi konačno zapamtili jednačinu: „pedofil = pravoslavni sveštenik”).

Ali, nezgoda za „drugosrbe” sa ovim detaljem – da je jedan kriminalac sebe smatrao patriotom – jeste u tome što se u Simovićevom svedočenju spominju imena koja su ikone druge Srbije. Zato je čitavo Simovićevo svedočenje medijski vešto „zatrpano”, te ga se danas, desetak dana docnije, više niko i ne seća. No upravo to što Spasojevićev „patriotizam” nije iskorišćen u propagandnom ratu protiv svih onih koji smatraju da izdaja otadžbine i nije baš tako „fensi”, upravo to nam, dakle, pruža dobru priliku da ovu epizodu mirnije razmotrimo.

I zaista, zamislite tu psihologiju. Spasojević je ne samo oličenje kriminalca. On je njegov najgori soj – on je narko-bos. Spasojević je šef mreže koja prodaje drogu po Srbiji. A ta mreža je, upravo u Spasojevićevo doba, došla do vrata svakog od nas. Nekada su, naime, preprodavci imali pravilo da ne „valjaju” drogu deci. Tokom devedesetih, međutim, i oni sami su se „navukli” na drogu. Tako su pogubili sve kočnice. Droga je sišla do osnovne škole. Danas se, po Beogradu, droga nudi već desetogodišnjacima. Spasojević je, dakle, bio šef mreže koja je u nesreću gurnula hiljade dece i njihovih porodica. Dovoljno je poznavati jednu „narkomansku” porodicu pa znati o kakvoj patnji je reč. A kad pomislite da se broj narkomana u Srbiji procenjuje na 80.000, onda vam je jasno da je reč o nesreći epskih razmera!

I upravo čovek koji je direktno unesrećio, ili čak ubio, na hiljade Srba ne želi da primi jednog generala jer ga vidi kao izdajnika. Zaista groteskno! I najlakše bi bilo reći – pa to nema nikakve veze sa patriotizmom. Nažalost, neke veze ipak ima. Patriotizam je, naime, predugo u ovoj zemlji bio izgovor za svaku vrstu nitkovluka. To nije samo bio izgovor pred drugima. To je bio izgovor i pred samim sobom. „Jeste da trujem Srbe”, mora da je mislio Spasojević. „Ali ja još više trujem Zapad, pošto najviše droge tamo prebacujem. Neka crknu”! „Jeste da sam narko-bos i ubica. Ali, nisam izdajnik i nikada nijednog Srbina ne bih dao u Hag”!

Tako se u Srbiji, tokom minule decenije, sve pomešalo i zagadilo. O patriotizmu su najčešće pričali kriminalci, o bankarstvu lopovi, o novinarstvu lažovi... I nije lako danas snaći se. Ipak, polako ali sigurno sve dolazi na svoje. Naučili smo da to što su Jezda i Dafina o sebi pričali kao o bankarima ne znači da su sve banke iste kao njihove. Naučili smo da ako je Spasojević za sebe mislio da je patriota, to ne znači da pristojni ljudi treba da postanu izdajnici. Treba samo naučiti razlikovati bankare. I treba samo naučiti razlikovati patriote.

A naročito je bitno naučiti razlikovati političare. Tu izgleda da, na osnovu gornjeg slučaja, postoje samo dve kategorije: oni koji su se ljubili sa narko-bosom u Šilerovoj i sa njim delili đavolji danak; i oni koji to nisu radili. General Perišić se nije poljubio. Ostao je da čeka pred vratima. Možda je kriv za ona dokumenta. Možda je stvarno izdao i neku vojnu tajnu? Ali iz njegovog daha makar ne izbija patnja hiljadu majki. I za njim se ne vuče senka demonskog praška smrti. Za razliku od onog ko je kroz kapiju u Šilerovoj toliko puta prošao...

politički analitičar

[objavljeno: 27.09.2007.]

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM