Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Iza ogledala

Slobodan Antonić

NE – I „FIRERIMA” I „LETVAMA”

Lepo je što se danas u Srbiji diže glas protiv fašizma. Ali nijedan ekstremizam neće se izlečiti drugim

Ako hoćete da postanete veliki antifašista, potreban vam je i veliki fašizam. Niko vam neće dati glasove ili pare da se borite protiv bizarne i socijalno marginalne organizacije od dvadesetak članova. Ali, ako tu organizaciju prikažete kao udarnu pesnicu jednog masovnog pokreta... „Iza pojedinih neonacističkih i klerofašističkih organizacija”, veli Nenad Čanak u jučerašnjim novinama, „krije se DSS i Koštunica”. E, tako treba! Sada vam već rastu šanse da dobijete još neki glas zbunjenih i uplašenih. I novi „grant” za vašu NVO.

Taj srpski nacizam... Sa njim je kao sa carevim novim ruhom. Ako ga ne vidite, uvek i na svakom mestu, ispašćete glupi. Kod Andersena se svi prave da vide to odelo: opisuju njegove neobične šare, njegov izvanredan kroj... Isto je i sa „povampirenim srpskim fašizmom”. Ono što se stvarno vidi jeste samoreklamerski pokušaj jedne marginalne grupe. A ono što se mora vikati da ne biste ispali glupi (ili, ne daj bože, zli), jeste: „Opet srpski fašizam!”; „Neće proći!”; „Na barikade!”

Razume se da oprez s fašizmom nije naodmet. I policija nije pogrešila što je zabranila tu paradu. Ali, bar dve stvari su u čitavoj priči opasnije od tih dvadesetak marginalaca: inflacija etiketa „fašista” i „nacista” i pozivanje na uzimanje „letvi u ruke”.

Na ovom mestu je već nekoliko puta pisano o olakom proglašenju za „fašiste” svih onih čije nam se ideje ne sviđaju. Proglasiti nekog za „fašistu” znači zahtevati njegovo trajno isključenje iz politike. To je strašno oružje. Bojanu Kostrešu i Nenadu Čanku se baš dopala eliminacija nacista. Kostreš sada traži od MUP-a da zabrani i „druge fašističke organizacije”, dodajući na listu i „Obraz”. A Čanak lepo kaže da iza svih tih organizacija zapravo stoje Koštunica i DSS. (Što se tiče SRS i SPS, njihov fašistički karakter je već odavno apsolviran.)

Ne treba mnogo pameti pa da se vidi kuda to vodi. Samo u jednoj emisiji „Peščanika” (16. februara 2007), za „fašistički” je proglašen ceo DSS, dok su, kao „fašisti” i „ludaci” imenom i prezimenom navedeni Vojislav Koštunica, Vladeta Janković i Milan Parivodić. Za te ljude svašta možemo da kažemo. Ali, reći za njih da su fašisti? To može samo neko ko je obnevideo od mržnje i želje za eliminacijom. A ima li bolje karakteristike fašizma od toga?

Da se iza maske „antifašizma” često kriju autoritarci koji samo čekaju svoju priliku vidi se i iz poziva Nenada Čanka: „Sedmog oktobra svi u Novi Sad , letve u šake i da jednom zauvek rešimo pitanje neonacista u Vojvodini!”. „Letve u šake” i „da jednom zauvek rešimo pitanje” – kako samo to poznato zvuči! Posle članka o vajmarskoj Srbiji neki su me prekoreli da sam se poslužio nategnutom analogijom. Ali, nije li se to isto tamo dešavalo? Nacisti su bili užasnuti što slaba vajmarska vlada dozvoljava zborove komunista, i zato su uzimali letve u ruke kako bi ih rasturili. Onda su komunisti isto to radili sa nacističkim zborovima. Od tih silnih letvi i „jednom zauvek rešenja” postradala je najpre demokratija, a onda i čitava Nemačka. To je ono što Srbija ne sme sebi da dozvoli. Nikakve letve, nikakva „konačna rešenja”! Nasilnici samo to i žele – priliku da se pokažu, priliku da politička neslaganja počnu da rešavaju letvama, priliku da nas uplaše, kako bismo ućutali i pustili ih da odrade svoj posao.

Lepo je što se danas u Srbiji diže glas protiv fašizma. Ali nijedan ekstremizam neće se izlečiti drugim. „Neće u Srbiji biti ništa bolje dok se ne zadime lomače svete španske inkvizicije!”, kliče Nenad Prokić u „Peščaniku” (7. septembar 2007). Uh, neobična neka modernizacija. Uz pomoć lomača. Možda je došlo vreme da građanska i demokratska Srbija kažu „ne” ne samo novosadskim „firerima”. Trebalo bi reći „ne” i svim tim „letvama”, „gvozdenim metlama”, „lomačama” i ostalim rekvizitama za „dekontaminaciju” i „modernizaciju” Srbije. Ako to dovoljno glasno kažemo možda nas ostave na miru. I možda puste Srbiju da se suoči sa svojim problemima u parlamentu, na izborima i u demokratskim ustanovama. Te ustanove su već danas jače od nekolicine ošišanih desperadosa. I od svih tih ljubitelja letvi, gvozdenih metli i lomača „svete španske inkvizicije".

Politički analitičar
[objavljeno: 04.10.2007.]

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM