Iza ogledala

Slobodan Antonić

ŠERIL GREJ ĆE NAM OPET DOĆI

Potpunom privatizacijom javnih preduzeća i ukidanjem većine funkcija države dobićemo društvo po meri Svetske banke

Predstavnica Svetske banke Šeril Grej posetila je 5. oktobra Beograd . Gospođa Grej je objasnila koji su „najvažniji zadaci srpske vlade“, pogotovo „pred izradu budžeta za sledeću godinu“. To su: „smanjenje velike javne potrošnje i izdvajanja za zarade u javnom sektoru“, „reforma penzijskog sistema“, „okončanje privatizacije društvenih preduzeća i početak privatizacije javnih kompanija“.

U vezi s prvim zadatkom, Grejova je sa užasom primetila da je u Srbiji „fond zarada zaposlenih u javnom sektoru daleko najviši u regionu“. Posebno je, kao problem javne potrošnje, navela obrazovni sistem. „U oblasti obrazovanja ima još puno otvorenih pitanja u vezi sa strukturom obrazovanja, brojem profesora i zaposlenih u tom sektoru.“ Što se tiče drugog zadatka, „Srbija bi morala da nastavi reformu penzijskog sistema, što će biti veoma komplikovano ali i neophodno“. U vezi s trećim, zahtevala je ne samo dovršenje privatizacije, već i maksimalno smanjenje svih poreza za poslodavce. „Predstavila je istraživanje o tome kako fiskalna politika utiče na ekonomski razvoj.“

Iza ovog dosadnog izveštaja krije se zapravo čitava naša sudbina. Kao što je to lepo primetio bugarski sociolog Ivan Krastev, stanovnici zemalja u tranziciji glasaju na izborima za stranke sa različitim ekonomskim programima. Stranka sa najviše glasova napraviće vladu. Ali, onda će doći predstavnik Svetske banke i saopštiti toj vladi njen pravi ekonomski program. On će se uvek sastojati od dva zahteva: što veća privatizacija i što niži porezi za poslodavce.

Istina, država je na ovim prostorima često bila neracionalna. Ali, neobično je da se korenito kresanje javnih izdataka proširuje i na polja od suštinskog značaja za opstanak društva. Obrazovanje je dobar primer za to. Srbija i neke druge zemlje u okruženju imaju tradicionalno jak sistem državnog obrazovanja. Taj sistem je i pre socijalizma obezbeđivao stvaranje upravne i kulturne elite zemlje. Socijalizam je to državno obrazovanje samo usavršio i napravio od njega glavni kanal društvene pokretljivosti. I ma koliko da je u Srbiji, tokom devedesetih, taj sistem ruiniran, on je i dalje ostao kvalitetniji od svega što se može naći u privatnom sektoru. I danas državni sektor obrazovanja ne služi za prodaju diploma. Koliko može, na svom osnovnom nivou, on radi na prosvećivanju naroda. A na najvišim nivou, taj sistem stvara elitu znanja, ne mnogo lošiju od one edukovane na najskupljim svetskim univerzitetima.

Sada se upravo taj sistem nalazi na udaru. Posle svih sprovedenih reformi, više u ovoj zemlji nije skupa vojska. Sada je skupo obrazovanje. I njega ćemo reformisati bolje od vojske. Jer, dok ne mogu da postoje privatne vojske, mogu privatne škole. Zato, udarničkim radom upravo na toj stavci budžeta možemo postići ideal Svetske banke: „državno obrazovanje – 0,00 dinara“.

Sličnom se idealu teži i u reformi penzionog sistema. Jedna takva reforma, recimo, sprovedena je u Letoniji. Tamo je proglašen bankrot državnog fonda za penzije. Svim bivšim penzionerima određena je suma od 50 evra mesečne pomoći. Istina, nije baš postignut ideal da stavka u budžetu glasi: „penzije – 0,00 evrocenti“. Ali, biologija čini svoje. Zato ni taj dan nije daleko.

Potpunom privatizacijom javnih preduzeća i ukidanjem većine funkcija države dobićemo društvo po meri Svetske banke. U njemu će postojati samo tržište i pojedinci koji će se međusobno boriti da prežive. Tržište će biti svetsko, a borba za preživljavanje lokalna. Zato i nije potrebna država, koja bi mogla ograničiti tržište ili trošiti novac (dobitnika) na pomaganje gubitnicima. Elita ima da se stvara transnacionalno, tako što će na svetskom tržištu kupovati i prodavati znanje. Ona će i živeti transnacionalno, neograničena odgovornošću prema lokalnom stanovništvu (tj. lokalnim gubitnicima). Zato i nije potreban nacionalni sistem obrazovanja. I zato stavka budžeta ima da glasi: „državno obrazovanje – 0,00 dinara“.

Tako se i u slučaju Srbije potvrđuju strahovanja sociologa. Na delu je rastakanje država kao autonomnih demokratskih zajednica i njihovo pretvaranje u bezlične „podsisteme“ kojima se upravlja sa strane. Države postaju puke „teritorije“. Jer, dok država ima vladu, skupštinu, budžet, ekonomski suverenitet i carinu, „teritorija“ ima guvernera (onoga ko stvarno vlada i ne odgovara „urođenicima“) i „oslobođena“ je svakog ekonomskog suvereniteta. Nestaju gotovo sve socijalne dimenzije države: od škola i bolnica do penzija. I pošto se ukinu carine a tržište prepusti bankama „sa konkurentskim kamatama“, svaka domaća industrija i poljoprivreda iznenada se pokazuju „neuspešnim“. I moćni lako savladaju nemoćne.

A kada se takvo „takmičenje“ završi, Šeril Grej će nam opet doći. „Utakmica je konačno bila poštena“, reći će. „Vi ste je izgubili. Radujte se jer više neće biti utakmica. Mi smo sada ovde gazde. I sad, i uvek i vo vjeki vjekov. Amin!“

politički analitičar

[objavljeno: 11.10.2007.]