Iza ogledala

Slobodan Antonić

„DOBRI” I „LOŠI” MOMCI

Da se predsednik republike zvao Tomislav Nikolić, a da su u Skupštini „evro-reformske snage” imale većinu, izveštaj Venecijanske komisije o Ustavu Srbije svakako bi bio drugačiji

U „Politici“, od utorka, objavljena je izjava A. Martona iz LSV-a. On je rekao da treba promeniti Ustav, kako bi se popravio položaj Vojvodine.
Pozvao se na to „da je i Venecijanska komisija upozorila na brojne nedostatke teksta Ustava“. „Trebalo bi da se posluša reč vrsnih pravnika“, rekao je, „i tek onda ćemo biti normalna država“.

Čim je proletos objavljeno mišljenje Venecijanske komisije, odmah je postalo jasno da će se ono potezati kad god treba napasti Ustav. Ali, šta je ta komisija i koje su njene primedbe? Pravi joj je naziv „Evropska komisija za demokratiju putem prava“. Obrazovao ju je Savet Evrope 1990. za pružanje stručno-savetodavnih usluga. Otada se njena funkcija, ipak, promenila. Porasla joj je moć da utiče na zemlje u tranziciji. A porast moći uvek ide sa birokratizacijom, pa i politizacijom. U komisiji je nekako bilo sve manje stručnjaka, a sve više činovnika. Tako sadašnji sastav Komisije, uz nekolicinu stručnjaka, čine i zamenik sekretara u Ministarstvu pravde Danske, direktor „Evropskog centra“ iz Albanije, hrvatski ambasador, ministar spoljnih poslova Češke, tužilac iz Lihtenštajna, bivši ministar iz Ukrajine, ministar pravde iz Moldavije itd.

Komisija se uglavnom čuvala da razmatra promene ustava u zemljama EU. Za tih 17 godina u deset „starih“ članica EU promenjen je ustav, kao još i u sedam novih. Ti ustavi nisu bili predmet razmatranja. Ali su zato strogo pretresani ustavi Gruzije, Makedonije, Kirgistana, Moldavije, Jermenije, Čečenije, Azerbejdžana, Mozambika, Belorusije... i, naravno, Srbije. Pri tome, Srbija uopšte nije zatražila „savetodavne usluge“ Komisije. To je zatražio Nadzorni odbor Parlamentarne skupštine Saveta Evrope, jedno čisto političko telo, kome u našem ustavu nešto očigledno nije bilo jasno.

Komisija je napravila izveštaj na 16 gusto kucanih stranica. Izveštaj sadrži nešto pohvala, uopštenih i kurtoaznih. Ali tu su i brojne kritike, konkretne i često sarkastične. Neke od tih kritika su, naravno, sasvim opravdane – naročito ona koja se odnosi na „slobodu“ poslanika da podnesu „neopozivu ostavku svojoj partiji“. Ali, dobar deo kritika je, ipak, ili besmislen, tj. neprimeren konkretnom društvu, ili je čisto politički.

Primer prve je, recimo, primedba da Ustav ne reguliše najnovija prava koja se daju strancima. Tako se srpskom Ustavu zamera da slobodu okupljanja jamči samo državljanima, ali ne i strancima, ili da strance ne pominje kada govori o socijalnoj zaštiti. Srbija je do sada bila izrazito emigraciona zemlja. Njen glavni problem zaista nije bio to što nije imala ustavnu zaštitu imigranata. Ono malo ovdašnjih Kineza nisu do sada pravili demonstracije, niti je te zborove srpska policija zabranjivala, pa da se sve to mora regulisati Ustavom. Ali, propuštanjem da i to stavimo u Ustav mi smo upali u tipičnu birokratsku logiku: „Skupio si 24 dokumenta za građevinsku dozvolu? E, ali ima i 25. dokument – uverenje da ti je pas vakcinisan. Znaš, to je jako važan dokument i njega moraš obavezno da nabaviš. Pa ćemo da vidimo treba li ti još štogod.“

A što se političkih prigovora tiče, oni se najbolje vide po tretmanu nadležnosti koje imaju Narodna skupština i predsednik republike. Komisija je stavila primedbu da parlament bira isuviše mnogo zvaničnika – guvernera Narodne banke, tužioce, sudije, zaštitnike građana i druge. To je, kaže se, opasno zbog moguće „politizacije“. Zato se preporučuje da se nešto od tih izbora prepusti predsedniku republike. Ali, Komisija je nekako propustila da objasni – po čemu to i predsednik republike ne bi mogao da politizuje izbor zvaničnika? Zašto samo Skupština može da zapadne u stranačko slepilo, a predsednik republike ne?

Odgovor na ovo pitanje je jednostavan: „informatori“ iz Srbije koji su u zimu 2006. objašnjavali Komisiji „politički kontekst“ dojavili su da je predsednik republike „dobar momak“, a da je parlament „loš“. Zato je izveštaj ispao takav. Da se predsednik zvao Tomislav Nikolić, a da su u Skupštini „evro-reformske snage“ imale većinu, izveštaj Komisije svakako bi bio drugačiji. Sigurno ne bi pisalo da su ovlašćenja Skupštine prevelika, nego bi stajalo da Ustav daje „isuviše velika, gotovo cezaristička ovlašćenja“ predsedniku. Baš kao što se tvrdilo u doba Miloševića – za gotovo istovetne nadležnosti predsednika! Tako je na srpskom slučaju uspostavljeno novo pravilo jurisprudencije: snaga ustavnih činilaca ne zavisi od njihovog odnosa kontrole i nadležnosti, već samo od toga koja politička struja drži koju poziciju!

Na nedavnom sastanku grupe ustavnopravnih stručaka iz Srbije rečeno je da Ustav ima mana, ali da su primedbe Komisije uglavnom neopravdane. Ustav zaista nije savršen. Ali, iza njega je stalo 96 odsto poslanika u Skupštini i 3,4 miliona građana na referendumu. U današnjem svetu mišljenje srpskog parlamenta i srpskih građana o tome kakav treba da bude srpski ustav možda i ne vredi mnogo. Ali još uvek vredi makar malo više od mišljenja „zamenika sekretara u danskom ministarstvu pravde“. I gospodin Marton i ostali „ustavoborci“ moraće da nađu jači razlog da se Ustav mora promeniti – nego što je to mišljenje.

Politički analitičar

[objavljeno: 01.11.2007.]