Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Kolumne Đorđa Vukadinovića i Slobodana Antonića u Politici

 

Iza ogledala

Slobodan Antonić

ONA DRUGA EVROPA

Ima li nečega što bi Srbija, u vezi sa Kosovom, još mogla da ponudi?

U pregovorima o Kosovu niko ne može da kaže da je srpska strana tvrdokorna. Ona je ponudila više poštenih, pa čak i velikodušnih kompromisa. I svi su odbijeni.

Objašnjavajući „suštinsku autonomiju”, srpska strana je započela sa modelom Južnog Tirola, nastavila sa Alandskim ostrvima i stigla do Hongkonga. Suština poslednja dva primera jeste stvaranje države u državi. Alandska ostrva, a pogotovu Hongkong, imaju odlike samostalne države, osim formalne suverenosti. Ali, kako ni to nije bilo prihvatljivo za albansku elitu na Kosmetu (i njihove zapadne saveznike), predsednik Tadić je otišao korak dalje. On je, 27. novembra, predložio da Kosovo dobije gotovo sve simboličke odlike suverenosti. Uz zastavu i grb, Kosovo bi imalo i pravo na zastupljenost u međunarodnim sportskim takmičenjima, posebna trgovinska i kulturna predstavništva u inostranstvu i slobodan pristup međunarodnim finansijskim institucijama. Jedina mesta na kojima bi bila predstavljena samo Srbija bili bi UN, OEBS i Savet Evrope. Kosovo bi imalo sve unutrašnje nadležnosti, osim spoljne politike i vojske. Ali, imalo bi sopstvenu žandarmeriju i policiju. To bi zaista bila samostalna država, vezana za Srbiju samo tankim, diplomatskim koncem.

I ta zbilja velikodušna ponuda, odbijena je s arogancijom. „Ništa manje od pune nezavisnosti”, poručeno je iz Prištine. A međunarodni pregovarači su na to „ne” samo hladno slegli ramenima. I zaista, kakav je smisao pregovora ako SAD i EU bezrezervno podržavaju albansku elitu u njihovom isključivom zahtevu za nezavisnošću? I zašto se Srbija toliko trudi da ponudi sve te maštovite i velikodušne modele, ako se zna da će odgovor uvek biti odrečan?

Ovakav pristup Srbije nije sasvim besmislen. Srbija je stekla izvesnu moralnu prednost u odnosu na kosmetske lidere i njihove saveznike. Ona je pokazala da želi da poštuje međunarodno pravo, da je kooperativna u pregovorima, da je spremna na popuštanje, da ne preti silom. A ako to nisu vrednosti civilizovanog sveta i ujedinjene Evrope, onda nije jasno koje bi druge mogle biti?

Ima li nečega što bi Srbija još mogla da ponudi? Neki su pominjali konfederaciju, sa referendumom za osamostaljenje posle nekoliko godina. Ali, to nije ozbiljan predlog. To je samo odlaganje nezavisnosti za koju godinu. Predlog treba da bude trajno i održivo rešenje, primenjivo i na druge slučajeve. Jedan zanimljiv predlog došao je od Aleksandra Pavića (sajt NSPM). Zašto se Albancima, pita se on, ne bi ponudilo ono što već imaju u Makedoniji? Tamo nemaju nekakvu pseudodržavicu (pokrajinu), već su konstitutivni narod. Makedonija je država i Makedonaca i Albanaca. Kud ćete „evropskije” rešenje od tog? Zašto se Albancima i u Srbiji, pita se Pavić, ne bi ponudila puna konstitutivnost, u zamenu za odricanje od kvazidržavnosti? Taj predlog je više nego povoljan upravo za albansku stranu. Umesto nacionalističkog geta „Republike Kosovo”, dobili bi mogućnost da koriste znatno šire resurse države Srbije. Brže i lakše bi se integrisali u EU. Čak i albanski nacionalisti bi mogli da budu zadovoljni: dobili bi mogućnost širenja kosovskih Albanaca na ispražnjene susedne opštine u „užoj” Srbiji.

Ali, zamislimo da je ovo državni predlog. Da li bi se išta novo desilo? Kako bi odgovorila albanska elita, a kako zapadna diplomatija? Da li bi njihov odgovor bio drugačiji od dosadašnjih? Ovaj misaoni eksperiment još jednom nam pokazuje moralnu snagu „evropskih vrednosti”. Nažalost, realno stanje je takvo da je moralna snaga neke vrednosti niska ako iza toga ne stoji i snaga sile. Albanska elita na Kosovu ima silu – redovnu i paramilitarnu – i spremnost da je upotrebi. Zato je ona „u pravu”, čak i kada je najtvrdokornija i u najvišoj meri nacionalistička. Srpska elita je reformisala vojsku i ne želi da je upotrebi. Koristi diplomatiju i poziva se na međunarodno pravo. Zato je ona „nekooperativna” i kada je najpopustljivija, zato je ona „nacionalistička” čak i kada gura u drugi plan nacionalni interes. Moral i pravo sile nekako se pokazuju jačim od sile morala i prava.

To nije dobra evropska poruka Srbiji. Ako se pregovori o budućnosti Kosova završe trijumfom nacionalističkog projekta tamošnje albanske elite, to teško da će biti pobeda evropskih vrednosti. To će pre biti trijumf etničke isključivosti, sirovih pretnji i korupcije. Nakon toga neće biti lako zastupati evropsku ideju u Srbiji. Nakon toga neće biti lako zastupati evropsku ideju ni u EU. Konformizam i hipokrizija ne mogu se lokalizovati samo na ovaj deo Balkana. I ako njihova žrtva danas bude Beograd, već sutra će na red da dođe Brisel ili Pariz. Neobično je reći, ali Koštunica i Tadić danas ne reprezentuju samo evropsku Srbiju. Oni predstavljaju i izvesne više, evropske vrednosti. Oni predstavljaju onu bolju Evropu. Možda bolju čak i od nje same.

politički analitičar

[objavljeno: 06.12.2007.]

 

 

 
 
Copyright by NSPM