Iza ogledala

Slobodan Antonić

VEŽBAJUĆI KOMPROMIS

Glavno pitanje, naravno, ostalo je nerešeno. A ono glasi: podržava li DSS Tadićevu kandidaturu?

Nakon udara od 12. decembra, koalicija DS i DSS se ovih dana stabilizovala. Naime, raspisivanje predsedničkih izbora, bez dogovora sa koalicionim partnerom, ipak je uzdrmalo koaliciju. Jedan deo medija sa odobravanjem je dočekao taj potez DS. Oni su umirivali javnost tvrdeći da je sve u redu i da sam događaj neće ostaviti dubljeg traga na odnose DS i DSS. Međutim, trezveniji analitičari znali su da se sve neće završiti na durenju DSS-a. „Verolomstvo” i „nož u leđa” možda su suviše jake reči za opis situacije. Ali, ljudi iz vrha DSS-a ipak su se osećali izigranim. Štaviše, shvatali su da se Dulićevim potezom pera zapravo uspostavlja novo pravilo igre. A ono glasi: od sada je jači partner DS. I od sada će on određivati šta ima da se radi.

To pravilo, naravno, nije moglo preterano da se dopadne Koštuničinim ljudima. Manjak u mandatima oni su do tada nadoknađivali viškom koalicionih mogućnosti i jačom državnom idejom. Do 12. decembra DSS je ipak bio ravnopravni partner u odlučivanju. Dulićev potpis na odluci o izborima, međutim, označio je simbolički kraj takvog odnosa. No, trenutak za redefinisanje partnerstva nije bio baš najbolje izabran. Naime, kosovsko pitanje se približavalo vrhuncu, a ishod predsedničkih izbora izgledao je kao potpuno neizvestan. Obe činjenice radile su u korist DSS-a. Tadić se, u sudaru sa nikad jačim Nikolićem, kome je odgovarao kosovski kontekst, morao boriti za svaki narodnjački glas. Zato su u Tadićevom taboru zaključili da koalicionog partnera valja odobrovoljiti.

U međuvremenu, DSS je vešto povezao dve važne stvari – asistiranje Evropske unije pri završnom činu secesije Kosova i Sporazum o priključenju i stabilizaciji. Jer, zaista nije bilo lako objasniti javnosti kako se slažu očigledna nelojalnost EU prema Srbiji po pitanju Kosova i dobre namere te iste EU kojih je pun Sporazum. DS je odlučio da izađe u susret koalicionom partneru. U tekst skupštinske rezolucije stavljena je rečenica da „i Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa EU mora biti u funkciji očuvanja suvereniteta i teritorijalnog integriteta zemlje”.

Ta formulacija je zapravo bila solomonsko rešenje. DSS je dobio još jednu potvrdu da kosovsko pitanje ima primat nad svim ostalim pitanjima. A DS se otresao zahteva da Sporazum mora da sadrži nekakve garancije Srbiji da je Kosovo njeno. Od sada je Sporazum trebalo samo da bude „u funkciji” očuvanja integriteta zemlje. To je bila daleko komotnija pozicija, mnogo zahvalnija za različita „elastična” tumačenja koja će se moći ponuditi kada za to dođe vreme.

Tako je koalicija simbolički obnovljena. Partneri su demonstrirali sposobnost pravljenja kompromisa. Pokazali su i dobru volju da se nesuglasice prevaziđu. Glavno pitanje, naravno, ostalo je nerešeno. A ono glasi: podržava li DSS Tadićevu kandidaturu? Ali, nakon što je između DS i DSS postignut pomenuti dogovor, postalo je znatno teže reći Tadiću „ne”. Jer, dogovor o zajedničkoj rezoluciji došao je iza ljutnje od 12. decembra. I on ju je na svojevrstan način poništio. Sada se više na tu ljutnju ne može pozivati kao na opravdanje. Još manje se sutra može pozivati da se Sporazum ne potpiše. Jer, nije lako dokazati da Sporazum nije „u funkciji integriteta”? Da bi

se javnosti objasnio tako tanan zaključak potrebna je snažna medijska podrška. A mediji nikada nisu bili jača strana DSS-a.

Tako se dogovor oko rezolucije zapravo pokazao kao dobitak za DS. Njime je DS krivicu za mogući raspad koalicije ponovo prebacio u dvorište DSS-a. Posle 12. decembra DS je mogao da bude okrivljen za nelojalnost. Posle ovog dogovora svima će izgledati kako je savez obnovljen i kako je sada DSS taj koji ga ruši. Štaviše, logika događaja radi upravo u korist DS. Jer, ako DS ne načini neku novu grešku i ako se u kosovskoj secesiji narednih dana ne desi ništa dramatično, DSS će se naći u poziciji da nema kud. Izbori se jednostavno neće više moći ignorisati. Kada se približi 3. februar niko više neće moći da kaže da izbori ne postoje. Neka odluka u vezi podrške moraće biti doneta. A jedina logična odluka – sa 12. decembrom kojeg se više niko i ne seća i Sporazumom koji je teško ne potpisati – izgledaće podrška Tadiću.

Savetnik predsednika Nebojša Krstić je nedavno upotrebio onu poznatu metaforu sa kuvanjem žabe. Ta žaba je 12. decembra u jednom trenutku shvatila šta joj se sprema. Poželela je da iskoči. Ali, prekidač za plotnu opet je na najnižem podeoku. Žaba se ponovo umirila. I izgleda da će sada konačno biti skuvana.

Politički analitičar
[objavljeno: 27.12.2007.]