|
Bojan Đurić
U iskrivljenom ogledalu
Povodom teksta „Srbija u PK utopiji”
Slobodan Antonić, kolumnista i politički analitičar, u svojoj
najnovijoj „analizi“, objavljenoj u četvrtak (25. oktobra) na
stranicama „Politike“, pokušao je da pogleda iza ogledala, kako se,
ako smem da primetim, pomalo pretenciozno, zove njegova redovna
kolumna. Nevolja je, međutim, u tome što njegova analiza predloga
zakona o zabrani diskriminacije, koji je parlamentu podnela
Liberalno-demokratska partija, najviše liči na izobličenu sliku
iskrivljenog ogledala. Antonić ovoga puta pokušava da analizira i
kritikuje neka rešenja pomenutog predloga zakona, a da pri tom o
onome o čemu piše ne zna gotovo ništa. Autoru pomenute kolumne ne
zameram što pravo i pravne standarde ne poznaje, ali mi smeta što
kao politički analitičar svoje neznanje koristi kao oruđe za napad
na političku stranku čiji mu se stavovi ne dopadaju. To, bojim se,
može da naruši ionako upitni kredibilitet analitičara Antonića.
Nemam nameru da kolumnistu podučavam pravu. To nije moguće, ne samo
zbog činjenice da bavljenje tako složenim pravnim fenomenima kakav
je diskriminacija zahteva izvesno pravno obrazovanje i talenat.
Zaludan je to posao i iz jednog drugog razloga: onaj ko uči mora
imati i želju da nešto sazna i ozbiljno prihvati.
Ipak, Antonić je u svom tekstu načinio toliko materijalnih grešaka,
nadam se slučajno i iz neznanja, da tekst svakako zahteva reakciju.
Tako, kaže da u Zakonu o braku piše kako je brak zajednica muškarca
i žene. Tačno je da takva definicija bračne zajednice postoji u
našem pravu, ali ne postoji nikakav „zakon o braku“. Porodičnopravne
odnose, uključujući i pitanja braka, kod nas regulišu Ustav i zakon
koji se zove: Porodični zakon. Ne znam kako je onda moguće da
Antonić citira odredbu, čak i član, zakona koji ne postoji niti je
pod tim nazivom ikada postojao. Ili je to neko došapnuo Antoniću, pa
on nije pažljivo prepisao? Da zna išta o hijerarhiji pravnih normi,
autor kolumne se ne bi plašio da LDP želi ovim zakonom da ukine
„društvenu instituciju braka“ kao zajednice muškarca i žene. To,
prosto, nije moguće – zakonom se ne mogu menjati odredbe Ustava pa
ni ona o tome ko može da zaključi brak (čl. 62 Ustava).
U želji da napadne LDP, Antonić ismejava i mnoga ponuđena rešenja
koja predstavljaju razradu ili potvrđivanje nekih odredbi Ustava
Srbije za čije usvajanje se zalagao. Kolumnista „Politike“
kritikuje definicije diskriminacije postavljene ovim zakonom koje se
njemu čine neprikladnim i preširokim. Da je pogledao članove Ustava
koji slede posle preambule, video bi da se diskriminacija na
suštinski isti način definiše samim Ustavom. Suvišno je reći da
takva određenja postoje i u potvrđenim međunarodnim ugovorima o
ljudskim pravima koji našim građanima garantuju da neće biti
diskriminisani (čl. 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima; čl. 2
i 26 Pakta o građanskim i političkim pravima).
Dalje, Antonić pokušava da ismeje kategoriju „dobrovoljnog
ispitivača diskriminacije“ koju, u svojoj opsesiji nevladinim
organizacijama, označava kao „NVO agent-provokator“. Ono što Antonić
ne zna, a autori i predlagači znaju, jeste da ovo nije nikakva
izmišljotina nego legitiman i dopušten metod za utvrđivanje i
dokazivanje diskriminacije koji je već priznat i u našem pravu i
pred našim sudovima. Antonić bi kao dosledni legalista morao da zna
da su i Vrhovni sud Srbije i niži sudovi u nizu slučajeva prihvatili
dokaznu snagu izjava lica koja, u situacijama kada postoji sumnja na
diskriminaciju, predstavljaju neku vrstu „testera“ kako bi se u
zakonom utvrđenom postupku dokazala diskriminacija. Ne bih da
nerviram Antonića, ali ovaj metod dokazivanja je potvrđen i u praksi
drugih država, pa i međunarodnih pravosudnih institucija čiju je
nadležnost prihvatila Srbija. Za one koji ne znaju – Vrhovni sud
Srbije je pre nekoliko godina, u slučaju Krsmanovača,
presudio da korišćenje dve grupe dobrovoljnih ispitivača, jedne koju
su činili Romi i druge u kojoj su bili Srbi, jeste legalno i
potvrdio da su njihova svedočenja pokazala da je Romima (tamnoputima
u rečniku Antonića) bio protivpravno zabranjen ulaz na jedan bazen u
Šapcu.
O pitanjima legitimnosti prebacivanja tereta dokazivanja kod
utvrđivanja diskriminacije ne vredi ni trošiti reči. To je nemoguće
ukratko objasniti ako sa druge strane imate autora koji se
zadovoljava doskočicama o peruti i njenom lečenju.
Neke druge doskočice o utopijama koje Antonić citira na kraju teksta
su zaista smešne, mada pomalo neukusne. Ali, kada smo već kod
utopija, da razmislimo i o ovoj: zamislite PK utopiju u kojoj se
onaj ko piše o stvarima koje ne zna da bi napao one koje mrzi,
korektno naziva političkim analitičarem. Ne morate da zamišljate.
Živimo je.
pravnik, član Političkog saveta LDP-a
[objavljeno: 27.10.2007.]
|
