|
Svetislav Basara
 O đavolu pod prozorom
Kosovska monomanija je progutala celokupnu srpsku stvarnost, potrla svaki sistem vrednosti, stvorila crnu rupu u realnosti koja na jednoj strani usisava energiju, ideje i ljude, dok na drugoj strani stoji patriotska elita sa yakovima u koje kaplje novac
 Pre neko veče Đavo beše došao pod prozor Dejana Anastasijevića. Eksplozija bombe na prozoru njegovog stana (u kome je bila i njegova porodica!!!) logičan je ishod politike “trećeg puta” o kome godinama blagoglagoljaju i koga teorijski uobličavaju skribenti iz Nove srpske političke misli. “O, ne!” Zagrajaće uglas, možda i u poslovičnom duetu. “Mi smo pisali o dobrom nacionalizmu i podržavali Dobrog čoveka. A bomba? Bombu su postavili zli nacionalisti.” Neće, naravno, napisati, ali će pomisliti – kako je to telefonski saopštio jedan njihov istomišljenik u emisiji Olje Bećković – da su, u stvari, sami drugosrbijanci postavili eksplozivnu napravu sa ciljem da “sruše našu državu”. Donekle ću se složiti: Dobri čovek ne izdaje naređenja za kamenovanje kuće Vesne Pešić, za desante Vandala na prostorije Rasima Qajića niti za bombaške akcije. Pretpostaviću (uz dosta blagonaklonosti) da sve to u dubini duše i osuđuje. Ali politika Dobrog čoveka je veliko ohrabrenje i snažna inspiracija za takva nepočinstva. Ona mu, konačno, donose i popriličnu politiku korist. Sve to skupa psihotizuje javnost, na jednoj strani homogenizujući njegove pristalice, na drugoj, opet, zastrašujući moguće kritičare i sve one spremne da progovore o beskonačnom spisku brljotina i lopovluka kvazipatriotskog bloka.
Ne može to drugačije. Svima je to jasno osim Dobrom čoveku i prekonoć demokratizovanim marksističkim sociolozima. Kada se jednoj zajednici nametne samo jedno “ispravno mišljenje” i jedna “dobra i patriotska ideologija”, dok su sve ostale izdajničke i defetističke, onda u praksi imamo totalitarizam. Postoji, međutim, jedna stvar koja donekle zatamnjuje problem. To je privid višepartijskog sistema, privid koji se veštački održava u životu samo zahvaljujući dvema činjenicama. Činjenici da pečenjarsko-lopovski blok ima 16 zarez nešto procenata podrške, što ga fizički onemogućava da se apsolutizuje poput SKJ ili SPS u ne tako prošlim vremenima. I drugoj, isto tako važnoj, da zli Zapad nipošto ne bi skrštenih ruku gledao rađanje nove diktature na Balkanu.
Ali ta bedna demokratska priredba sa pevanjem i pucanjem ipak donekle obavezuje, pa totalitarne tendencije ne mogu da se manifestuju kao organizovani teror nad neistomišljenicima, nego je sve prepušteno ličnoj inicijativi pristalica u sivoj zoni, takoreći – njihovom dobrovoljnom patriotskom radu koji će – pod uslovom da bude otkriven (u šta najiskrenije sumnjam) – biti, je li, najoštrije osuđen, dočim će privatno državotvorci, preko porcije pečenja, umeti da kažu: “Ako, tako mu i treba, pizda mu materina izdajnička!”
I tako stižemo do tragedije. Kosovska monomanija je progutala celokupnu srpsku stvarnost, potrla svaki sistem vrednosti, stvorila crnu rupu u realnosti koja na jednoj strani usisava energiju, ideje i ljude, dok na drugoj strani stoji patriotska elita sa yakovima u koje kaplje novac. Nema tog psihopate, lopova i zlotvora koji neće biti rado viđen na dvoru samo ako bez prestanka baljezga skomračnu mantru – Srbija, Kosovo, Srbija, Kosovo. Rekao bi čovek: ovi ne mogu da spavaju od kosovske muke, kad ono, stižu da otkupljuju i zemljište pored budućeg autoputa do ministrove selendre i da bespravno grade sanatorijume. A državni činovnik, tačnije: ministrov sluga – član vladajuće koalicije – na novinarska pitanja – ko, kako, zašto – odgovara: “Odgovoriću kad Kosovo ponovo bude srpsko.”
Seljačka politika, reklo bi se na prvo slušanje, ali ima u toj rečenici mnogo toga za analizu. Da ova zemlja nije groblje smisla i semantike, rečenica bi zapravo morala da glasi: “Ja sam državni čovek, nalazim se pod patronatom ministra, mi radimo šta hoćemo, ali se borimo za povratak Kosova. To nam je sredstvo za proizvodnju. Odgovor ćete dobiti onoga dana kada Dobri čovek vaspostavi suverenitet u Prištini. Što će reći – nikad. Marš napolje!” Tako prevedena, rečenica je sublimacija ovog sistema bez sistema, ove estetizovane moralne bede i etatizovane laži, unutar kojih Kosovo doista jeste puko sredstvo opstanka na vlasti i ničim kontrolisane pljačke. Svaki čas ta jadna obrazina puca otkrivajući ambise suphumanosti, stvaranje kulta ubica i koljača i mržnje prema svemu i svakome.
Ali ja ne bih preterano osuđivao one stotine hiljada koji glasaju za Treći put i pljuju krv zbog toga. Lojalnost je duboko ukorenjena u ljudskoj prirodi. Sa svim svojim mogućim lošim posledicama. Nema stvari koja je po sebi zla. Dobro i zlo nastaju iz usmerenja i upotrebe. Iste te stotine hiljada iz lojalnosti su sledile Tita, pa Miloševića, a sledile bi i Bika Koji Sedi, samo da se domogne pustoline u Nemanjinoj. I to nije nikakva naša posebnost. Nije li nemačka nacija zdušno sledila Hitlera? Ponašanje vladajuće elite određuje ton i usmerenje nacije; da nije tako, da su ljudi savršena i samosvesna bića, nikakve vlade i policije ne bi bile ni potrebne.
Zato će neizbežna odbrana Trećeg puta – a siguran sam da je analitički Iljf i Petrov već pišu – biti pucanj u prazno posle koga će verovatno uslediti pucanj u nečije meso. I zato sveopštu konfuziju, otimačinu, primitivizam i nasilje u koje je potopljeno srpsko društvo ja ne pripisujem srpskom narodu – kako Iljf i Petrov povremeno insinuiraju – već je definišem kao piramidalnu transmisiju dominantnog razmišljanja, raspoloženja i delovanja u samim vrhovima vlasti.
Monomanije i otuda proizlazeći totalitarizmi nemaju uspone i padove; oni su neprestani pad koji – istorija nas uči – neizbežno povlači sobom i onoga ko ih pokreće. Pre deset godina, 1997. dakle, usred Miloševićevog pira, u jednoj kolumni napisao sam parabolu o Miloševićevom kraju. Ako se dobro sećam, priča je išla ovako nekako: Ode Milošević u bioskop, odgleda film, uputi se ka izlazu, ali umesto na ulicu, izlaz vodi u nekakvu sivu praznu sobu. Poučna priča, iako nisam imao nameru da poučavam. Sada je parabola donekle drugačija. Bude se aktuelni silnici jednog jutra, trljaju ruke, poslovi dobro idu, onda se oglase zvonca. Ustaju gazde i otvaraju. Kad ono – đavo došao i pred njihova vrata.
|
|
