Svetislav Basara

O Božijoj poruci

Ja nisam kao Džordž Buš, sa kojim me g. Vukadinović poredi, imao viđenje Velike svetlosti niti sam se udostojio Višnjeg saopštenja. Ja samo, saglasno učenjima svetih staraca, u ličnim i nacionalnim nevoljama vidim opomene, korektive, pouke; nikakve zavere, nepravde i zla

Pismo gospodina Ivana Vukadinovića, objavljeno u prošlom broju NIN-a kao reakcija na neke stavove iz moje kolumne, istovremeno je odlična lekcija svima nama, učesnicima u tekstualnom građanskom ratu koji se vodi na stranicama ovdašnjih novina i magazina, o tome kako se može ne slagati razložno, bez buke i bez besa. Kamo sreće da takav ton postane obavezujući, ako ne baš za političare, a ono bar za nas koji o politici pišemo.
Osećam obavezu da pojasnim neke stvari koje mi spočitava g. Vukadinović. Ne mogu se nikako složiti sa tvrdnjom g. Vukadinovića da je ukazivanje na korupciju i rastakanje države od strane tajkuna “kakofonija opštih mesta”. Štaviše, mišljenja sam da se o tome nedopustivo malo piše i govori. I nije tačno da mi “tajkunizacija” i korupcija u politici nije smetala za DOS-ovog režima. Naprotiv. Već šestog oktobra – gledao sam to svojim očima – iskopani su temelji korupcionaške poslovne zgrade koja je sada manje-više legalizovana, u svakom slučaju solventnija i solidnija od srpske države. I nema nikakve sumnje – moćnija. Tu nedavno objavljen je jedan intervju u kome se puno i loše govori o političarima i tajkunima. Političari su ćutke progutali gorku pilulu. A Tajkun je otišao korak dalje i krenuo u ometanje distribucije časopisa u kome je štampan nepoćudni intervju. U smislu praktične politike, potpuno je svejedno da li slobodu govora i štampe ometa Ideološka komisija SKJ ili nekakav Holding. Ogroman deo krivice za to snosi upravo DOS. Sada mnogi razočarani dosadžija lamentira nad “povratkom Miloševićevih ljudi i prakse” potiskujući u zaborav mnogo toga što će pre ili kasnije ipak dospeti u javnost.

Politika je, u najsvedenijoj definiciji, polje društvenih sila. U praksi, naravno, nije moguće posmatrati politiku ili učestvovati u politici neprestano se vodeći takvim poimanjem, ali ono ni u jednom momentu ne sme biti odgurnuto u apsolutni zaborav, kao što je to kod nas slučaj. Jer ako se to zaboravi, politika se veoma lako pretvara u ono što nije i što nikako ne bi smela da bude. Naravno, u ovdašnjem pretpolitičkom ambijentu, gde se tvrdoglavost, lopovluk, podlost i neprincipijelnost doživljavaju kao vrhunske političke vrline, svako se ukazivanje na opasnosti depolitizacije politike i njenog pretvaranja bilo u servis krupnog kapitala, bilo u lažnu religiju, odbacuje kao trabunjanje. Posle toga se odlazi na ručak u skupštinsku mehanu. Ali na terenu realnosti dolazi do kobnih posledica. Jer kada je politika servis ili lažna religija, onda ona nije državna, onda tu nema države niti bilo koje sile koja bi bila u stanju da obavlja najvažniji državni posao – kontrolu nad teritorijama. Koja je nešto sasvim drugo, dijametralno suprotno, u stvari, od kontrole po dubini nad partijskim kadrovima i policijskim aparatom.
Naravno, na Zapadu znaju da je ovde država privatna stvar manje ili veće grupe građana i u skladu sa tim se i ponašaju. Otuda je sasvim nediplomatska pretnja ambasadora Cobela – na koju sam inače u ovoj kolumni upozorio nekoliko dana pre nego što ju je ekselencija izgovorila – pouzdan znak da se u ophođenju sa nama rukavice polako skidaju. Lokalna elita je, sasvim očekivano, ambasadorovu izjavu primila kao lični diplomatski gaf. Rekosmo već: na Zapadu znaju da je Kosovo zaista “najskuplja srpska reč”. Ali ništa više od toga. Jedan geopolitički problem uskoumnošću ovdašnjih pseudoelita je pretvoren u pseudoreligiozni kult. U suštini, nema nikakve razlike između sekte Hare Krišna i našeg rukovodstva i pregovaračkog tima; i jedni i drugi su čvrsto uvereni da će svoje ciljeve postići neprestanom inkantacijom mantri. Pri svemu tom, umro je bog u koga se ovi naši uzdaju – međunarodno pravo. A teško da je ikada postojao.
Sektaška priroda takve politike vodi u neizbežnu monomaniju, oživljuje totalitarne tendencije, produbljuje ionako brojne raskole. Ne tako usamljeni glasovi koji upozoravaju na nužnost desakralizacije politike i njenog povratka u realnost, sve se otvorenije kvalifikuju kao izdajnički, što smo nedavno i čuli u televizijskom nastupu (prava reč) Vladete Jankovića koji nam saopštava da mi ne možemo voditi računa o činjenicama i realnostima.

E, sad, da odgovorim na pitanje “Odakle ja to znam šta nam Bog poručuje? Kakav nam signal On šalje?” Shvatanje Boga kao apsolutno transcendentnog i nedostupnog ljudskoj spoznaji pripada teologiji islama, nikako hrišćanstva koje nas – naprotiv – poziva na dijalog sa ličnošću živog Boga. Ontološka, ne komunikacijska, provalija između čoveka i Boga prevladava se upodobljavanjem lične volje Božijoj. Taj je put mučan i za ljude i za narode; Bog nas – vele sveti starci – podučava putem nevolja i nesreća. Nema na ovom stepenu palosti sveta druge mogućnosti komunikacije. Pa tako, kada se nađemo u ćorsokaku, u nevoljama i stešnjenostima, to treba da shvatamo kao upozorenje da su nam se putevi razdvojili od Božijih i da im se treba vratiti pokajanjem. Nikako roptanjem. Još manje oglašavanjem Božijih pouka za nepravde.
Ja nisam kao Džordž Buš, sa kojim me g. Vukadinović poredi, imao viđenje Velike svetlosti niti sam se udostojio Višnjeg saopštenja. Ja samo, saglasno učenjima svetih staraca, u ličnim i nacionalnim nevoljama vidim opomene, korektive, pouke; nikakve zavere, nepravde i zla.

I na osnovu tog zajedničkog iskustva svako, samo ako hoće, može da sastavi poruku koju nam Gospod stolećima uzaludno šalje:
Ovako, dakle:
Mrzite se među sobom, pa će vas mrzeti; nepravedni ste, pa ćete osetiti nepravdu, kraljoubice ste, pa će nad vama vladati lopovi i konjušari; bratoubice ste, pa ćete biti ubijani; grabežljivi ste, pa će vam se uzimati, lažljivi ste, pa će vas obmanjivati; vadili ste mošti mojih svetitelja iz grobova da vam pomognu u profanim poslovima, pa će vam se poslovi pomesti. Više volite zemlju i zemaljsko nego nebo i nebesko, pa će vam zemlja biti uzeta.
Pa ako ostanete tvrdovrati i nepokajani, još će vam se više uzeti.
Ahtisari i Cobel samo prenose tu poruku.