Svetislav Basara

O Marinkovoj kaljuzi

Ćosić nikada sebi ne bi dozvolio da u analitičkom zanosu opiše neku ličnost, kao što je g. Radun opisao moju, kao “kafanskog postmodernistu koji je politički korektan tradicionalista, liberalni hrišćanin i mondijalista istovremeno, kritičar pojedinih izjava NVO, pri tom miljenik istih nevladinih organizacija”, iz prostog razloga što Ćosić zna da takve ličnosti ne postoje nigde osim u glavama ispunjenim peskom i ideološkom paranojom

Nije to kaljuga onog Marinka, čija nije čak ni ona bara, to je ona od – pre – neki – dan kaljuga koju su u Parlamentu napravili uzurpatori narodnog suvereniteta, a za koje Marinko, Branko i njihovi gurui tvrde da su “mudri državnici” i braniči Srbije. Da li više ikom, uključujući i uzurpatore, treba objašnjavati ko su i šta su? I šta to ljudi bez sposobnosti da odbrane sopstveni ljudski integritet, da održe makar najosnovniji privid kultivisanosti i civilizovanosti – šta takvi ljudi uopšte mogu odbraniti osim sopstvenih guzica? Može zvučati paradoksalno, ali jednoga (ne tako dalekog) dana kada se u Srbiji umesto ovog tričavog simulakruma uspostavi realni politički sistem parlamentarne demokratije, radikali mogu biti, istina smorna i konzervativna, ali funkcionalna stranka. Radikalima i još nekim strankama nedostaje samo sistem; nekim drugim, pak, vladinim i poluvladinim organizacijama (a NSPM skupa sa autorima to jeste) nedostaje želja za uspostavljanjem sistema. Ne zato što su glupi. Znaju oni prednosti uspostavljanja sistema, ali isto tako znaju i mane: u sistemu, naime, nema mesta za diletante, kokošare i šibicare; hoću da kažem: ima i za njih, ali ne u vrhovima vlasti i na funkcijama od opšteg značaja, već u amaterskim pozorištima, na Bajlonijevoj pijaci i na Zelenom vencu.
I u Marinkovoj bari.

Uspostavljanje sistema, nadalje, ne samo da onemogućava nekompetentne, a preambiciozne politikante da koče normalne tokove života i nanose štetu opštim interesima, nego automatski ukida i jadne privilegije plejade kamerdinera, klijenata, apologeta i rođaka iz provincije. Pa se ovi, razumljivo, zdušno odaju odbrani odsustva sistema.

Što je ćorav posao. Ne uspeva to (kako smo onomad videli) ni mnogo promućurnijim “prvoligašima”. Gotovo! Nema više. Nekih tri miliona ljudi se osvedočilo da pomenutu gospodu ništa drugo osim spomenutog produžetka leđa uopšte ne interesuje. Sada je samo stvar vremena da se ta očiglednost ispolji u postupnom uspostavljanju sistema. To je neminovnost. Nema to veze sa Jankovom ili Markovom voljom, željom ili nadanjem.

Ponajmanje ne sa Marinkovom i Brankovom.

Naročito ne sa Marinkovom. Čovek u kulturnoj javnosti lagano i zasluženo postaje predmet sprdnje zbog stupidne “kritike” mojih tekstova “naučnom” metodom prepričavanja istih i kompulzivnog ponavljanja kako ja te tekstove pišem iz želje da postanem ambasador. Kao da ne zna da sam ja već bio ambasador. I da sam to, iz razloga koje mu ne vredi objašnjavati, još uvek. I doživotno. Još mu manje vredi objašnjavati da me to više ne interesuje. A ponajmanje da on nikada neće biti ambasador. Iako nada umire poslednja.

Mašta g. Raduna je mnogo bujnija. Ali nikako da izađe iz klišea koji se štancuju u omiljenoj mu stranci i domicilnom časopisu NSPM. Ja napišem, recimo, hajde da se diskutuje o odsustvu demokratskog sistema, o korupciji, nepotizmu, lopovluku, o pokvarenjaštvu zaogrnutom u ruho (S. Antonić) brige za nacionalne interese, a Branko će, uz Marinkovu tercu: evo ga, izdaje Kosovo. Spremam se, tobože, da pišem neke studije za račun nekih inostranih zavereničkih fondacija. Da ne pominjem gomile drugih logičkih, smisaonih i gramatičkih nesuvislosti kojima vrve Brankovi i Marinkovi (krajnje uslovno rečeno) tekstovi. Ali u pravu su, donekle. Nisu oni denuncijanti. Denuncijanti su ljudi koji uhode i verno prenose ono što čuju. Branko i Marinko, međutim, ili imaju slušne halucinacije ili izmišljaju. Ali slabo im to ide od ruke. Slaba imaginacija. Sve slabo. I gore od toga.

Da se više ne lažemo. Ta gospoda, a i mnogi drugi na ovdašnjoj političkoj, intelektualnoj i teorijskoj sceni, nipošto ne brane Kosovo, još manje brane tamošnje Srbe; oni brane jednu konfuznu ideologiju kojoj je kosovski mit isto ono što je za komuniste (a većina ih je to u pretkosovskom životu i bila) bio, recimo, Kapital ili socijalističko samoupravljanje. Brane, nadalje, pravo na duhovnu i intelektualnu lenjost; na sticanje jadnih sinekura, profesura i ostalih tričarija. I, što je još gore, pravo da se pojavljuju na javnoj sceni sa oreolom nedodirljivih, lažnih “tekstualnih” kosovskih “mučenika”, za koji ja ne dajem ni pet para. I u sasvim bliskoj budućnosti više niko neće davati ni pare. Svi su oni izašli iz Ćosićevog šinjela, onoga Ćosića kome je “pravda važnija od istine”, ne uzimajući u obzir, međutim, da je otac njihove nacije mediokriteta neuporedivo veštiji diler sopstvenih nebuloza koje su, opet, na mnogo višem nivou od Barinih, pardon – Marinkovih ili Brankovih.

Jer, Ćosić nikada sebi ne bi dozvolio da u analitičkom zanosu opiše neku ličnost, kao što je g. Radun opisao moju, kao “kafanskog postmodernistu koji je politički korektan tradicionalista, liberalni hrišćanin i mondijalista istovremeno, kritičar pojedinih izjava NVO, pri tom miljenik istih nevladinih organizacija”, iz prostog razloga što Ćosić zna da takve ličnosti ne postoje nigde osim u glavama ispunjenim peskom i ideološkom paranojom.

Sa ljudima koji pokušavaju da misle na taj način, mada u stvari ne misle nego prave kolaže od tuđih misli, više nema potrebe raspravljati jer se pokazalo da niti žele, niti umeju, niti smeju da argumentovano raspravljaju i da je njihov krajnji domet ono što se najbolje može sažeti rečju – mrsomuđenje.

Što ne znači da za takve nema mesta u kulturi. Prošle nedelje bio sam na pozorišnom festivalu “Joakim Vujić” gde mi pade na pamet da bi od cele ove lažne polemike najbolje bilo napraviti stvarnu dokumentarnu komediju apsurda. Što i nameravam učiniti. Više od polovine dijaloga već gotovo. Pa tako, koliko na jesen, cenjeni će teatarski publikum imati priliku da pogleda komediju naslovljenu Marinkova kaljuga.
Tako će biti i najpoštenije jer čitava ova farsa i nije ništa drugo do dramska situacija koja se može nazvati: dva anonimna lica traže pisca.