Đuro Bilbija

Prohladni mir

U čemu to Putin i Lavrov zaokreću rusku spoljnu politiku? Zašto je to i za svet sve dublja voda i šansa za Srbiju, čak i ako Moskva ne posegne za klasičnim vetom?

Postupno izranja “Atlantida istorijske Rusije”. Rusija je prošle godine iza sebe ostavila ekonomiju Italije. U januaru 2007. prvi put je premašila svoj bruto-proizvod iz 1990. i sprema se da do kraja 2009. pretekne i Francusku i Veliku Britaniju. U Putinovom nastupu 10. februara u Minhenu, na “političko-bezbednosnom Davosu”, u “glavnoj ulozi” su bile tektonske promene koje on, uz kreativnu asistenciju šefa svoje diplomatije Sergeja Lavrova, sistematično iznuđuje na relaciji Moskva – Brisel – Vašington – Ujedinjene nacije. Još polovinom prošle godine on je započeo dalekosežnu rekonceptualizaciju ruske spoljne politike.

I dalje se potcenjuje kardinalna činjenica: da se Putin u Minhenu kačio sa Amerikancima i NATO-om, ne samo da bi sebi i Kremlju “nabildovanim mišićima” obezbedio novo, mnogo uticajnije mesto za “velikom šahovskom tablom” Zbignjeva Bžežinskog, nego i da bi samu tablu deamerikanizovao. Samo sa tom idejom je Putin u “Bajeriše hofu” mogao izgovoriti: “Ubeđen sam da smo došli do prelomnog momenta kada svi zajedno moramo da se ozbiljno zamislimo nad celom arhitekturom globalne bezbednosti. Po paritetnoj kupovnoj moći, zajednički bruto-proizvod Kine i Indije već sada je veći od američkog! Rusija, Kina, Indija i Brazil – po istom merilu – zajedno već nadmašuju Evropsku uniju! I, neka niko ne sumnja da će se to nastaviti i da će se ekonomski potencijal novih centara globalnog rasta neizbežno konvertovati u politički uticaj koji će učvršćivati multipolarnost u svetskim poslovima.”

“Jeljcinova Rusija” (u vreme Rambujea i uoči 24. marta 1999. godine) i “Putinova Rusija” u ovom vremenu koje treba da paralelno odluči o “konačnom statusu Kosova”, najnovijem “novom svetskom poretku” i konfiguraciji odnosa među velikim silama za naredne decenije – zaista su “dve velike razlike”, što bi rekli Jevreji iz Odese.

Malo je, čak, reći da su to – dve Rusije. To su, u neku ruku, dve različite države. Jeljcinova Rusija, iako i dalje sa jednom osminom zemaljskog kopna unutar svojih granica i zastrašujućim nuklearnim arsenalom, bila je mala, klecava i gotovo neruska. I unutra – pred svojom istorijom i budućnošću – i pred Amerikancima i Zapadom. “Dragi Boris” i njegov Kremlj su pred “dragim Bilom” (Klintonom) i “dragim Helmutom” (Kolom) bili mnogo manji i slabiji nego što je to tadašnja stvarna slabost zemlje iziskivala.

U čemu to Putin i Lavrov zaokreću rusku spoljnu politiku? Zašto je to i za svet sve dublja voda i šansa za Srbiju, čak i ako Moskva ne posegne za klasičnim vetom?

Čini se da je džina “prohladnog mira” između Moskve i Vašingtona iz boce pustio Ričard Čejni 4. maja 2006. u glavnom gradu Litvanije Viljnusu. Tada je američki potpredsednik javno optužio Putina za ucenjivanje i zastrašivanje susednih država, za podrivanje njihove teritorijalne celovitosti i “mešanje u tuđe demokratske procese”. Bila je to otvorena opomena: ako se ne “popraviš“ – tvoju Rusiju ćemo iz redova država partnera i saveznika prevesti u grupu protivnika SAD.

Putin je “podigao rukavicu” već 10. maja. Obraćajući se nacionalnom parlamentu, formalno ne pominjući Čejnija, izgovorio je: “Mi ne smemo ponavljati greške SSSR-a, niti greške iz epohe hladnog rata. Ni u politici, ni u odbrambenoj strategiji. Mi svoju kuću treba da gradimo tako da bude čvrsta i pouzdana jer dobro vidimo šta se u svetu događa. Vidimo, kako se kaže u onoj poznatoj dečijoj pesmici, da “drug vuk dobro zna koga treba pojesti” i da “jede – ne slušajući nikoga/ bez namere da ikoga sluša”.

Već septembra 2006. Putin je – posle hapšenja ruskih oficira u Gruziji – prestao da se služi metaforama. Krajnje direktno je ocenio da gruzinske vlasti “nastupaju pod pokroviteljstvom stranih sponzora”. Neprikriveno aludirajući na to da su SAD pravi protivnik Rusije a ne Gruzija. Ubrzo potom je Lavrov – nastupajući u Los Anđelesu pred američkom spoljnopolitičkom elitom – konceptualno celovito predočio zašto nije dobro da Amerika dominira planetom, zašto je potrebno “kolektivno liderstvo vodećih država”. U ime Rusije, Lavrov je tada Bušu i saveznicima iz NATO-a poručio: Pomerite se malo, momci! Stisnite se malo, dajte mesta i drugima! Globalni salun nije samo vaš!

To je zavrtelo “spiralu”. I, došao je februar 2007. godine. Jedan od onih meseci koji zgušnjavaju i ubrzavaju svetsku istoriju. Prvo je Robert Gejts, Bušov ministar odbrane, 8. februara pred kongresnim komitetom za odbranu, Rusiju i Kinu uključio u tzv. svetsku “osovinu zla” i faktički zatražio da se američka armija počne spremati za budući “veliki rat” sa njihovim “velikim armijama”. To je – zajedno sa tek objavljenom namerom Pentagona da u Poljskoj instalira antirakete – izazvalo Putina da dva dana kasnije u Minhenu kaže i ovo što je mnoge na Zapadu neprijatno podsetilo na čuveni nastup Nikite Hruščova u vreme “kubanske krize”: “Kako god neki ulepšavali termin ‘unipolarni svet', on znači samo jedno: jedan centar vlasti, jedan centar sile, jedan centar donošenja odluka. To je svet jednog gazde, jednog suverena. Zato danas i imamo ničim neobuzdavanu, hipertrofiranu upotrebu sile u međunarodnim odnosima. Zato se ignorišu i osnovni principi međunarodnog prava, dok je pravni sistem jedne zemlje – Sjedinjenih Država – u svim sferama izašao izvan nacionalnih granica. Kome to može da bude po volji? Ne, to je krajnje opasno! Zbog toga niko ne može da se oseća bezbednim. Podvlačim: niko! Zato što niko ne može da se sakrije iza međunarodnog prava kao iza kamenog zida. A takva politika još postaje i katalizator trke u naoružanju.”

Šta je Putin ovim sve rekao i zatražio, i u ime kakve rekonceptualizacije spoljne politike Rusije, objašnjavao je Lavrov. Bar u tri navrata.

Prvi put, najavljujući “minhenskog Putina”, 9. februara: “Rusija može postojati u sadašnjim granicama i sačuvati svoje konkurentske prednosti – jedino kao jedna od vodećih država sveta sa globalnim interesima. (...) Upravo je Rusija sa globalnim pogledom na stvari i sa posebnom odgovornošću i potrebna svetu u ovo naše vreme.”

Drugi put se Lavrov programski oglasio 20. februara. Tada je – pokazujući da Kremlj nije promenio gard ni posle Gejtsovih i Bušovih uveravanja da su SAD “sila dobra” i da Rusija ne treba da zazire ni od primicanja njenim granicama “demokratskih NATO-država”, ni od njihovog “eksporta bezbednosti radi borbe sa globalnim terorizmom” – profesorima i studentima Moskovskog državnog lingvističkog univerziteta rekao da je došlo vreme da se Augijeve štale evropske i svetske politike očiste od nasleđa hladnog rata i dvostrukih aršina. “Trenutak je da ravnoteža sile bude zamenjena ravnotežom interesa svih država. Unipolarni svet je išao – nikuda. Rusija nema imperijalne ambicije i kompleks velikodržavnosti, ali nema ni kompleks manje vrednosti”.

Treći put 22. februara, nakon berlinskih pregovora sa nemačkim kolegom Frankom Štajnmajerom. Za Rusiju bi optimalno bilo “da se demonopolizuje regulisanje kriznih situacija u svetu i da se i u svemu ostalom kolektivno formulišu zadaci i ciljevi i da se potom zajednički realizuju.” I “da upotreba sile bude isključivo u rukama Saveta bezbednosti UN i strogo zasnovana na principima međunarodnog prava”.

I, gde su Srbija i Kosmet u svemu ovome? Može li iz ovakve vode – i hoće li – ruska “zlatna ribica”, bar radi zaštite međunarodnog prava i u ime “kolektivnog liderstva”, izgovoriti “njet”? Ili će opet biti u pravu pesimisti koji se pribojavaju da Rusija neće ni pokušati da vetom u Savetu bezbednosti UN spreči otimanje “srpske Palestine”? Ni zbog kakvih “bratskih veza”, zato što je još ruski imperator Aleksandar Drugi austrougarskom ćesaru Franji Josifu – povodom srpskog ustanka u BiH iz 1875. – poverljivo pisao da potpuno razume njegovu “odvratnost prema stvaranju jedne velike srpske države”. A utoliko pre što “nezavisno Kosovo”, kako mnogi i među njima strahuju, navodno mnogostruko povećava šanse Rusije da od Gruzije preotme Južnu Osetiju i Abhaziju...

Hoće li biti tako, pogotovo što dobro plaćeni lobisti, uporno i gotovo ritualno, “šapuću” javnosti: da će se Kremlj, kao i uvek dosad, u poslednji čas tajno nagoditi sa Belom kućom jer će mu i najsitniji interes pred SAD i NATO-om – i pod zastavom neizvesnog “kolektivnog liderstva” – biti važniji od svega što je najveće i najsudbonosnije za Srbe.

Pogledajmo prvo izbliže šta su, i kako, tokom prelomnog februara 2007. o Kosovu i Srbiji govorili Putin i Lavrov. Vidi li se u tom ogledalu išta ispod odraza velikih reči?

“Šta će biti sa Kosovom, sa Srbijom? To mogu znati” – upozorio je u Minhenu ruski predsednik – “samo Kosovari i Srbi. Zato: dajte da mi ostali ne rešavamo kako će oni urediti svoj život. Neka niko ne izigrava Gospoda Boga i ne rešava za sve narode njihove probleme”.

Lavrov je ovu osnovnu poziciju Kremlja razrađivao i izoštravao celog “velikog februara”. Po povratku iz Vašingtona je otkrio da razlike povodom Kosova između Rusije i njenih “partnera iz Kontakt grupe” imaju “principijelni karakter” i da će Moskva odbaciti svaku varijantu koja bi podrazumevala “nametanje onoga što je za bilo koju stranu neprihvatljivo”. To je bilo 5. februara. Gotovo istovremeno je (u neobjavljenim delovima intervjua “Špiglu”) razjasnio da “Ahtisarijev plan” ne može biti nikakav ultimatum, već jedino skup predloga Beogradu i Prištini za nastavak pregovora. Podvukao je: “Ne mogu da zamislim kako bi Savet bezbednosti mogao doneti bilo kakvu odluku koja bi bila neprihvatljiva Srbima!”

Da bi (22. februara) na pres-konferenciji sa Štajnmajerom u ponečemu bio još decidniji: “Rešenje za Kosovo mogu naći jedino Beograd i Priština. To rešenje im niko ne može nametnuti. U krajnjem slučaju, Rusija u tako nečemu neće učestvovati.” Tada je detaljnije nego ikad ranije objasnio i zašto je Rusija u Kontakt grupi redovno glasala kao i ostali. “Mi smo pokazali gipkost i kada je bilo predloženo – standardi i status jednovremeno. I kada su nam partneri iz Kontakt grupe potom rekli: ‘Albanci ne mogu više da čekaju. Stoga hajde da bude ovako: prvo status, pa standardi'. Uprkos tome što je iz rezolucije 1244 stopostotno primenjeno samo ono što je odgovaralo Albancima, mi smo – da bismo pokazali koliko smo konstruktivni i u Kontakt grupi obuzdavali sklonost drugih ka forsiranju ‘konačnog rešenja' – nastavili da učestvujemo u konsenzusnom donošenju dokumenata. Tako smo se postavili i prema Ahtisarijevim predlozima o kojima bi Beograd i Priština pregovarali. Ali, mi se posle toga više ni pod čim nismo potpisivali.”

Izostalo je ipak: nadalje ništa nećemo potpisivati, gipkosti neće biti ukoliko dođe do pokušaja da se “Ahtisarijevom planu” udari pečat Kontakt grupe ili do “guranja” kroz Savet bezbednosti rezolucije koja bi Srbiji nametala “nezavisno Kosovo”. Samo, da li je to zasad uopšte i bilo potrebno? Zar stav – Moskva neće podržati ništa što Beograd bude smatrao nametanjem – nije isto što i veto? Veto bez veta, zbog kojeg tajni i javni projektanti i sponzori nezavisnog Kosova već lome glavu kako da zaobiđu Ist River?

Zato što i sami dobro znaju ovo što je Lavrov rekao: “Ako Kosovo postane nezavisno – to će biti presedan. Utoliko što će nezavisnost prvi put u posleratnoj istoriji biti stečena protivno Helsinškim principima. Utoliko što neće biti plod dogovora i saglasnosti zainteresovanih strana. Utoliko što, takođe prvi put, nezavisnost neće steći republika koja je bila deo neke federacije, već – deo republike. To je to. Stoga će to zaista biti presedan”. (“Špigl”)

Ukoliko, uprkos svemu, dozvoli da Srbija bude slomljena, Rusija će pomoći Pentagonu i NATO-u da se na račun međunarodnog prava “operu” za agresiju iz 1999. godine. Tako će “osnovni principi” i za nju još manje biti “kameni zid” iza kojeg će moći da se zakloni. Ne ostane li Kremlj povodom Srbije tvrdo na pozicijama međunarodnog prava – izgubiće trostruko. I povodom “statusa Kosova”. I povodom statusa Abhazije, Karabaha, Pridnjestrovlja i Južne Osetije. I u započetom iznuđivanju “kolektivnog liderstva”.

U Kremlju sve ovo dobro znaju i umeju da diplomatski i istorijski “računaju”. Isto kao što znaju i da, posle svega, za Abhaziju ili Pridnjestrovlje ne bi bilo nepovoljno da unutar granica Gruzije, odnosno Moldavije, dobiju “državu u državi” kakvu Srbija nudi “Kosovarima”. A da su “Jeljcinova Rusija” sa početka 1999. i “Putinova Rusija” na kraju ovogodišnjeg “velikog februara”, uistinu “dve velike razlike” i da Vladimir Putin nema nameru da gubi – svedoče i dve okolnosti.

Usred drame sa antiraketama na teritoriji Poljske, uz same nekadašnje granice SSSR, koje je i Jeljcinov ministar odbrane maršal Pavel Gračov smatrao “bezbednosnim granicama Rusije”, poručio je Amerikancima: “Ako govorite da vaš sistem protivraketne odbrane nije uperen protiv Rusije – u redu, saglasan sam, ali tada ni naše novo oružje (rakete čije i a-glave mogu manevrisati nadzvučnom brzinom – op. Đ.B) nije usmereno protiv vas!”

A samo je istinski državnik mogao poći na rizik prodaje Iranu protivvazdušnih raketnih kompleksa “tor M-1” ne obazirući se na protivljenje Bele kuće. U vreme kada takvi sistemi u rukama Teherana možda mogu odvratiti SAD i Izrael od bombardovanja iranskih atomskih centara. I to još (u Minhenu) objasniti ovako: “Kao prvo: prodaja Iranu tog odbrambenog oružja nije bila ni pod kakvom zabranom. A kao drugo: uradili smo to i zato da se Iran ne bi osećao sateranim u ugao.”

Lako je lobistima i onima koji podjednako vole Irance i Ruse. Wima, za razliku od Lavrova, nije teško da zamisle “kako bi Savet bezbednosti mogao doneti bilo kakvu odluku koja bi bila neprihvatljiva Srbima”. Nije ih slučajno ozlojedila anketa koja je pokazala da 68 odsto Nemaca podržava Putinovu minhensku kritiku na račun Amerike i NATO-a. Svim ostalim Srbima ni “veliki februar” neće iz ruku istrgnuti brojanicu samomučenja pitanjima bez odgovora. Hoće li biti ruskog veta? Zar će Kremlj – i posle Irana i “kolektivnog liderstva” – dozvoliti da Srbija bude saterana u ugao?

NIN 2931 od 01.03.2007.