Zbignjev Bžežinski

Kako izbeći novi hladni rat

Američke veze sa Rusijom zloslutno su loše, delom i zbog katastrofalnih ratova koje su obe nacije povele. Vašingtonu je potrebna mudrost u predstojećim danima

Američki odnosi sa Rusijom krenuli su niza stranu. Nedavna pretnja predsednika Vladimira Putina da će preusmeriti ruske projektile ka nekima od američkih saveznika u Evropi samo je najnovija tačka ključanja. Nije bila od pomoći ni šarada glumljenog prijateljstva između Putina i predsednika Džordža V. Buša, koja je započela pre nekoliko godina kada je Buš svedočio o navodnoj dubini duše svog ruskog kolege. Činjenica da su slično inscenirana “prijateljstva” – između Frenklina Delana Ruzvelta i “ujka Džoa” Staljina, između Niksona i Brežnjeva, između Klintona i Jeljcina – okončana obostranom razočaranošću, nije sprečila državnog sekretara Kondolizu Rajs da se ne tako davno hvali kako su američko-ruski odnosi sada najbolji u svojoj istoriji. Sigurno je da bi bilo bolje postići istinsko, održivo poboljšanje odnosa pre no što se posegne za teatarskim sredstvima kako bi se stvorila iluzija da je do tog poboljšanja već došlo. To je lekcija koju bi Buš morao da ima na umu u julu, kada bi Putin, kako je predviđeno, trebalo da ga poseti na porodičnom imanju Bušovih u Kenenbankportu, u državi Mejn.

Ima mnogo razloga za ovo zahlađenje, ali nijedan nije veći od ratova koje su obe nacije, nažalost, povele. Rusija u Čečeniji, a SAD u Iraku. Ti ratovi su podigli izglede za ono što je pre jednu i po deceniju delovalo sasvim ostvarivo: Rusija i SAD istinski angažovane u saradnji koja bi se temeljila na zajedničkim vrednostima, prevazilaženju starih hladnoratovskih linija podele i samim tim jačanju globalne bezbednosti i proširenju transatlantske zajednice.

Rat u Čečeniji zaustavio je i izmenio smer ionako nejednoznačne tendencije ka demokratiji u Rusiji. Taj rat koji je Putin poveo nemilosrdno i sa neviđenom brutalnošću nije samo skršio jednu malu naciju koja je davnašnja žrtva prvo ruskog, a potom i sovjetskog imperijalizma, već je doveo i do političke represije i pojačane autoritarnosti u samoj Rusiji i podstakao je šovinizam među žiteljima Rusije. Putin je iskoristio uspeh koji je postigao u stabilizovanju haotičnog postsovjetskog društva da vaspostavi centralnu kontrolu nad političkim životom. Rat u Čečeniji postao je njegov lični krstaški pohod, svedočanstvo obnove kremaljske moći.

Otkako je taj rat započeo, na političkoj sceni pod Putinovom kontrolom pojavila se nova elita – to su moćnici iz Federalne službe bezbednosti (što je samo drugo ime za KGB) i podanički nastrojeni novi ekonomski oligarsi. Ta nova elita prigrlila je žestoki nacionalizam kao zamenu za komunističku ideologiju, istovremeno se ne libeći od jedva prikrivenih akata nasilja nad političkim neistomišljenicima. Putin je gotovo podrugljivo odmahnuo na ubistvo jedne od vodećih ruskih novinarki, Ane Politkovske, koja je obelodanila zločine nad Čečenima. Slično tome, zvanična Moskva je sa podsmehom dočekala uznemirujuće britanske dokaze o ruskoj umešanosti u ubistvo istaknutog prebega iz FSB u Londonu. U isto vreme, ruski masovni mediji suočavaju se sa sve većim političkim ograničenjima.

Pažnji Kremlja sigurno nije promaklo to da je Zapad, uključujući tu i SAD, na sve to mahom ćutao. Bušova administracija je bila indiferentna prema pokolju u Čečeniji, a posle 11. septembra čak je prećutno prihvatila Putinovu tvrdnju da on, obračunavajući se sa Čečenima, volonterski učestvuje u Bušovom globalnom “ratu protiv terora”. Ni ubistvo Ane Politkovske, ni Putinovo odbacivanje njenog značaja nisu umanjili afektiranost ličnog drugarstva između domaćina Bele kuće i Kremlja. Uostalom, ni od kakvog uticaja nije bila ni opšta antidemokratska regresija ruskog političkog života.

Ovu američku indiferentnost ne bi trebalo pripisati samo moralnom neuspehu američkih političara. Rusija je stekla tu vrstu nekažnjivosti delom i zbog posledica koje je katastrofalni američki rat u Iraku imao na spoljnu politiku SAD. Razmotrimo za trenutak posledice tog rata: Gvantanamo je diskreditovao vajkadašnju američku međunarodnu legitimnost; lažne tvrdnje o tome da Iračani poseduju oružje za masovno uništenje podrile su i uništile američki kredibilitet; nastavljanje haosa i nasilja u Iraku umanjili su ugled američke moći. Da nije Iraka, Americi ni izdaleka ne bi bila ovoliko potrebna podrška Rusije u pitanjima kao što su Severna Koreja i Iran.

Posledica svih ovih dešavanja jeste to što kremaljsku elitu danas motivišu dva preovlađujuća raspoloženja: zluradost zbog nevolja sa kojima se Amerika suočava i opasna pretpostavka da Rusija može da čini šta joj se prohte, posebno u svom geopolitičkom dvorištu. Motivisana prvim pomenutim raspoloženjem, Moskva je krenula u maliciozne napade na okaljani američki status supersile, dodatno podstaknuta očekivanjima daljeg američkog propadanja, u kojima unapred uživa. Nikako ne bi trebalo potceniti rusko nezadovoljstvo i ogorčenje zbog kraha Sovjetskog Saveza (Putin je izjavio da je to bila najveća katastrofa 20. veka) kao ni nadu da će Ameriku zadesiti ista sudbina. Kremaljski stratezi sigurno likuju razmišljajući o Americi koja se duboko zaglibila u Irak, ali i u rat sa Iranom, koji bi samo doveo do dramatičnog skoka cena nafte, a to je opet sirovina koju Rusija ima na pretek.

Drugo raspoloženje – ono proisteklo iz uverenja da Rusija može da čini šta joj je volja na međunarodnoj sceni – podjednako je zlokobno. To je razlog zbog koga Moskva već nije odolela iskušenju da zastrašuje odskora nezavisnu Gruziju; da promeni tok narandžaste revolucije u Ukrajini; da povede agresivni kibernetički rat protiv Estonije, inače članice EU, čim su se Estonci usudili da iz centra svoje prestonice uklone spomenik podignut u slavu sovjetske dominacije u njihovoj zemlji; da uvede embargo na naftu Litvaniji; da potpuno monopolizuje međunarodni pristup energetskim izvorima u centralnoj Aziji. U svim tim slučajevima Sjedinjene Države su bile prilično pasivne, zaokupljene u meri u kojoj jesu ratom u Iraku. Američka politika prema Rusiji razmetljiva je i pompezna, ali nije strateška.

Uprkos napetostima, ovo nelagodno stanje u odnosima ne mora da bude prolog za obnovljeni hladni rat. Jednostavno, dugoročne tendencije ne idu naruku nostalgičarskim snovima kremaljskih vladara. Bez obzira na sav ekonomski oporavak Rusije, njene su perspektive neizvesne. Broj stanovnika Rusije drastično se smanjuje, čak i u trenutku kad azijski susedi te zemlje ostvaruju značajan rast i razvoj svoje vojne i ekonomske moći. Ni sav glamur Moskve, ni blistavost Sankt Peterburga ne mogu prikriti činjenicu da najveći deo Rusije još uvek nema osnovnu modernu infrastrukturu.

Naftom bogata Rusija, čiji vođi o svojoj zemlji govore kao o “energetskoj superdržavi”, u izvesnom smislu podseća na Nigeriju, budući da korupcija i pranje novca jedu veliki deo nacionalnog bogatstva.

Rusija može donekle da iskoristi ogromni profit koji ostvaruje da bi sebi utrla dalji put. Međutim, kupovina uticaja, čak i u Vašingtonu (gradu u koji novac obilato dotiče) ne može obnoviti onaj uticaj i važnost koje je Sovjetski Savez nekada imao kao ideološki svetionik čija se privlačna moć osećala u celom svetu.

U takvim okolnostima, SAD bi prema Moskvi trebalo da sprovode smirenu, stratešku (a ne teatarsku) politiku, koja bi pomogla da se obezbedi da buduće, trezvenije kremaljsko rukovodstvo shvati da će Rusija koja je tešnje povezana sa Amerikom i Evropskom unijom biti prosperitetnija, demokratičnija i u teritorijalnom smislu sigurnija. Amerika treba da izbegava nesmotrene iritirajuće poteze, kao što je trapavo obelodanjena inicijativa za raspoređivanje protivraketne odbrane u neposrednom susedstvu Rusije. Isto tako, Vašington ne bi trebalo a priori da odbacuje moskovsko viđenje, na primer, pregovora sa Iranom, kako se ne bi dogodilo da Moskva stvarno poveruje da bi njenim interesima više odgovarao američko-iranski rat.

Međutim, SAD bi istovremeno trebalo odlučno da reaguju kad god Rusija pokušava da nastupa siledžijski prema svojim susedima. SAD bi trebalo da insistiraju da Rusija ratifikuje evropsku energetsku povelju kako bi se odagnala strahovanja od energetske ucene. SAD bi trebalo da nastave strpljivo da vuku Ukrajinu ka Zapadu, kako bi i Rusija morala da krene tim putem, da ne bi rizikovala da ostane potpuno izolovana između evroatlantske zajednice, s jedne, i moćne Kine, s druge strane. Što je najpreče, SAD bi trebalo da okončaju svoj irački rat, koji nanosi toliko štete njihovoj sposobnosti da sprovode inteligentnu i sveobuhvatnu spoljnu politiku.


Prevela iz Tajm-a: Ljiljana Nedeljković