Zoran Ćirjaković

Lepljiva laž

LDP poplavu Lukovićevih gadosti cinično objašnjava “autorskom slobodom”. B92 je koristio svoju slobodu da sklapa paktove s kim želi, pa i sa liberalnim đavolom. Račun za ovaj sramni posao je stigao na jedini mogući način – u obliku ogavne porcije kakvu je ova kuća godinama prilježno servirala drugima

Mnogo je onih koji misle da ne treba pisati o Petru – Peri Lukoviću. Wihov argument je da se time samo daje na važnosti moralno hendikepiranom novinaru i aktivisti. Ali, postoji nekoliko razloga zašto mu treba posvetiti pažnju. Luković, iznad svega, predstavlja pravu sliku jednog perverznog dela domaće političke i medijske scene koji se kamuflira atributima “demokratičnosti”, “liberalnosti” i “nezavisnosti”.

Pera je nedavno odlučio da proširi listu svojih meta. Olja Bećković je u emisiji Utisak nedelje kritikovala lidera LDP-a što je na internet-stranici ove stranke prenet tekst iz splitskog Feral tribjuna u kome Luković vređa “menadžera sektora B92 za korporativnu društvenu odgovornost”. To je poslužilo kao povod za drugu rundu Perinog pljuvanja po novinarima B92. Ova medijska kompanija je odgovorila saopštenjem u kome njegov manir naziva “apsolutno nedopustivim”.

Ali, Olja Bećković je, kao i B92 u svom saopštenju, propustila da pomene da zagađivanje Srbije Lukovićevim verbalnim otrovom ne počinje od Čedomira Jovanovića i njegove stranke. Perin nepresušni primitivizam je ovde postao relevantan politički faktor i uzor mnogima, prvenstveno zahvaljujući B92. Mesto koje je Olja Bećković izborila na televizijskom kanalu, Luković je dobio na, dugo vremena izuzetno popularnom, internet-forumu ove kuće i u Peščaniku, radijskoj emisiji koja je nedavno prerasla u multimedijalni projekat za iskuvavanje srpskih mozgova.

Razljućena kompanija je svojevremeno odlučila da Lukovićeve dijabolične klevete plasira na svom internet-sajtu. Dakle, baš na način koji je, zahvaljujući rupama u domaćim zakonima, praktično garantovao da se ni Pera ni B92 neće suočiti sa odgovornošću za objavljene laži. Posledice dugogodišnjeg “braka” naših medija, a B92 tu već neko vreme nije jedini, sa Lukovićevim govorom mržnje danas je lako prepoznati na raznim internet-forumima i javnim tribinama, mada je teško naći primere koje je pristojno citirati.

Na sajtu LDP-a su, uz poslednje Lukovićeve tekstove, objavljeni i brojni komentari, ilustracije sumraka paraliberalnog uma. “Da li je g. Luković preterao? Ne vidim kako u narodu u kome je većina građana u isto vreme i sadistički i mazohistički nastrojena, u narodu koji ima uslovljeno pamćenje kao dobro dresirana luda krava – ne, ne mislim da je išta tu bilo uvredljivo.”

Stvaranje pletore Lukovićevih imitatora se moglo izbeći. B92 je višegodišnje, svesno prenošenje i objavljivanje bujice Lukovićevih kleveta pravdao floskulom o “otvorenosti”. Ova kuća sada licemerno poziva “novinarske asocijacije da iskažu solidarnost s novinarima (B92) izloženim najbezočnijim napadima”. Ali, protesti, kakvi su godinama upućivani na adresu B92, stizali su i nekim od ovih asocijacija, koje su na to reagovale gromoglasnom ćutnjom. Jedna od ovih asocijacija je izgleda postala poluga kriptokomunističkog “liberalizma” koji se diči time da ljude ne ubija puškama, već samo rečima. Stiče se utisak da glavna uloga ovog udruženja nije da brani nezavisno novinarstvo, nego da zaštiti metastazirani autošovinizam od javne kritike.

Urednici B92 su imali razloga da baš u slučaju Lukovića nekoliko hiljada puta prekrše pravilo kojim su se sami obavezali da neće objavljivati “uvrede, pretnje, vulgarne reči, pornografiju, otvorene klevete ili pozive na nasilje”. Iza serijskog kršenja kodeksa na koje se ova stanica sada poziva krije se strah vlasnika ove kompanije od moći ideološkinja i komiteta koji stoje iza Lukovićevih stavova.

Nažalost, prošlonedeljno zgražavanje i distanciranje B92 stiže prekasno. Trovanje srpskog javnog diskursa, kome je Luković udario temelje, već je postalo manir mnogih, ne samo internet-medija. Samoproglašena nezavisnost i otvorenost su u ovim kućama shvaćeni kao pravo na govor mržnje i laži o pojedincima, pa i celom jednom narodu, koji su ovdašnji crveni “liberali” prethodno verbalno nacifikovali. Mediji koji potenciraju svoju “nezavisnost” možda i ne zavise od nedemokratskih i demokratskih srpskih režima. Ali, egzistencija većine ovih kuća je godinama zavisila, a možda i danas zavisi, od stranih i domaćih vladinih, nevladinih i paranevladinih institucija i kompanija u kojima Perini sufleri imaju ogroman uticaj.

Povlađujući Lukoviću, svesno dajući legitimitet njegovom diskursu dehumanizacije oponenata, B92 je pokušavao da se iskupi. “Greh” ove kuće je bio to što nije postala non-stop televizijski i radijski Peščanik. Nekima izgleda nedostaje nacionalni kanal koji bi ponovo počeo da uči Srbe da politički neistomišljenici nisu samo neprijatelji, već, praktično, izdajnici – mada, ovaj put, demokratije i Evrope, a ne srpstva, kao u prethodnoj inkarnaciji ekstremističkog bezumlja.

Na udaru su svi oni mediji, javne ličnosti i novinari koji nisu dovoljno prilježno zalegli iza stava koji je LDP prošle nedelje sumirao u odgovoru na saopštenje B92: “Smatramo da je ovo vreme po mnogo čemu gore od 90-ih.” Pošto je danas teško naći stvari koje su gore nego pod Miloševićem, iz srca liberalne tame stiže bujica izmišljotina koje služi da oni koji javno izraze nepristajanje na Peščanikovo jednoumlje budu sasvim diskvalifikovani i ućutkani. “Liberalni” autori monstruoznih kleveta dobro znaju da je laž zapakovana u oblandu demokratije i liberalizma mnogo “lepljivija” i efikasnija od neistina koje su, obeležavajući navodne izdajnike i špijune, izgovarali predstavnici Miloševićevog kriminalnog i antisrpskog režima.

LDP, stranka koja nastavlja da čuva Miloševićevu klevetničku vatru, poplavu Lukovićevih gadosti cinično objašnjava “autorskom slobodom”. B92 je koristio svoju slobodu da sklapa paktove s kim želi, pa i sa liberalnim đavolom. Račun za ovaj sramni posao je stigao na jedini mogući način – u obliku ogavne porcije kakvu je ova kuća godinama prilježno servirala drugima.