Željko Cvijanović

Boris

Okružen svetom koji nije želeo da osvoji vlast, već da je povrati; strancima koji veruju da su u njegov uspon uložili toliko da će moći da im vraća i da nikad neće moći da im vrati; prijateljima svog oca, uverenim da se u kući Tadića izdajnik još nije rodio; Tadić je danas jednako lišen razumevanja kako onih koji ga napadaju tako i onih koji ga brane

Delikatnija od Koštuničine, isturena pred većim pritiscima i rizicima, zadata na mnogo široj amplitudi mogućnosti - od trijumfa do ponora - posleizborna pozicija Borisa Tadića u krugu njegovih političkih segedinaca brani se uglavnom kursaški loše, propagandistički površno i manihejski hoćeš-nećeš.

To što su tadićevci na izborima osvojili neki procenat više od Koštuničinih, i što je za njih argument nad argumentima za sve što hoće i za sve što neće, i nije nešto zbog čega bi Božidaru Đeliću i nikom drugom trebalo dati mandat da sastavlja vladu. Niti u demokratiji postoji pravilo da mandat dobija onaj ko ima najviše - pitajte Tomu Nikolića - niti postoji pravilo koliko parlamentarnih mandata podrazumeva određenu količinu ministarstava. Naravno, to ne znači da su Đelić i Tadić bez argumenata, a sad što ih tako malo koriste, to nikako ne izgleda kao Koštuničin problem.

Ali problem dobrog dela branilaca Tadićeve politike jeste problem ratnika koji su 2003. godinu završili obrukani i poraženi od Koštunice i koji nikako ne mogu da razumeju zašto Tadić svoj trogodišnji rast ne iskoristi kako bi Voju zakucao u zemlju i vratio mu za sve one batine i javnu sramotu. Problem koji se zaboravlja je prost: Boris je svoj rast i ostvario obećavajući mir a ne rat, saradnju a ne konflikt, i biće skoro pa dovoljan rezultat te politike, građene negde zajedno sa Koštuničinom, ako Srbija danas ne živi u prilikama u kojima je moguće da najveća srpska folk zvezda tipuje za otmicu najvećeg medijskog magnata, i to nikom drugom do najvećem lokalnom mafijašu. A za neupućene, to je bilo moguće, i to ne pre sto godina, već pre tri i po, kad je Boris bio mali i kad je Koštunica delovao kao prototip političkog gubitnika.

Naravno, između situacije u kojoj je njegov nastup lepo vaspitanog i mirnog momka prijao većini njegovih birača i večitog huka njegovih partijskih funkcionera, poniklih u ratovima od Devetog marta, preko Zimskog protesta i Petog oktobra do rata s Koštunicom, koji umeju da kažu kako bi Zoran s Borisovom podrškom pojeo za doručak sve svoje protivnike - Tadićev mir ponekad je izgledao kao neodlučnost da se uđe u rat; njegovo lupanje šakom o sto često je među Srbima izgledalo kao šminkerska poza, jer svi oni koji su to gledali bar su mogli toliko da znaju da ta šaka, pošto je udarila u sto, neće završiti na nečijem oku.

Okružen svetom koji nije želeo da osvoji vlast, već da je povrati, što se računa kao ambicija na kvadrat; strancima koji su uporno verovali da su u njegov uspon uložili toliko da će moći da im vraća i da nikad neće moći da im vrati; prijateljima svog oca, uverenim da se u kući Tadića izdajnik još nije rodio, i to jednako za stvari koje su netragom izgubljene, one koje nisu, i one koje ćemo tek imati; pošteđen denuncijantskog prezira građanista tek onoliko koliko su sve druge prezirali više nego njega - Boris je danas jednako lišen razumevanja onih koji ga napadaju kao i onih koji ga brane.

Elem, cinična dijalektika njegove političke pozicije danas mu nalaže da ustupak strancima i svojim nosiocima partijske spomenice, što je proizvelo imenovanje Bože Đelića za mandatara, može da bude tek predvorje njegovog davanja mandata Koštunici, zarad produžetka nekakvog mira u kući, zarad opasnosti da Srbija bez mira ponovo može postati zemlja u kojoj će vas kućni prijatelj tipovati za otmicu.

Predizborna ideja o manjinskoj vladi tzv. demokratskog bloka nije nastala u Beogradu. Bila je to ideja rođena negde između Brisela i Vašingtona i ona je Borisu (bez Koštunice) obećavala podršku za vladu koja će, procenjeno je, pružiti najmanje otpora pred proglašenjem nezavisnosti Kosova. Šta bi posle bilo s tom vladom, šta bi posle bilo sa političkom Srbijom, šta bi bilo s Borisom, za ime Boga, pa nećete vi živeti u toj zemlji, rekao bi Čerčil pre 60 godina.
Kada je sa Zapada došla ideja o srpskoj vladi koja bi trebalo da, na zadovoljstvo tog istog Zapada, likvidira problem Kosova a posle šta bude, Koštunica je odigrao sličan potez, bar što se tiče brige za Borisovo zdravlje.

Oni u Tadićevoj okolini, koji su danima verovali kako je pitanje vlade isključivo kadrovsko, kako se cela stvar prebija na tome hoće li Koštunica biti premijer ili neće, pokazali su da o Koštunici ne znaju ništa. Kada je Jočić u utorak na konsultacijama o budućoj vladi Tadiću objasnio da bi pre dogovora o vladi valjalo usvojiti platformu o zajedničkom reagovanju posle proglašenja kosovske nezavisnosti, on tada nije tražio samo da Koštunica bude premijer, on je tražio da Tadić u naredne četiri godine bude Koštunica.

Tako se Tadić konačno suočio sa opakim izborom koji nije njegov: hoće li praviti zajedničku strategiju sa zapadnim partnerima kako će malčice da se ljutne i klepi ušima kada oni proglase nezavisnost Kosova i da smisli nešto pametno kada Toma i Koštunica upru prstom u njega i poviču izdajnik. Pristane li na to, sva njegova unutrašnja politika mira i kohabitacije pokazaće se pogrešnom; svi koji su ga u protekle tri godine savetovali da svoju snagu mora da iskoristi kako bi uništio Koštunicu, pokucaće mu na vrata i reći: „Zar ti nisam govorio.“

Na drugoj strani čeka ga Koštunica zahtevajući da zajedno odigraju tvrdo prema svima onima koji Kosovo priznaju. Tu se onda opasnost da Tadić bude akter politike koja će snažno ugroziti šestogodišnji proevropski tok Srbije, i to sa rokovima i posledicama koje je nemoguće odrediti. Ukoliko pristane na to, Tadićeva politička uloga u Srbiji moći će da se opiše samo jednom rečju: suvišan. Naime, on više neće biti politički nosilac evropske ideje, on će na Zapadu biti pročitan kao razočaravajući slabić koji nije uspeo u osnovnoj stvari koja se od njega očekivala, dok će mu kod kuće ostati samo da se pokaže boljim Koštunicom od Koštunice samog, što nije zadatak sa kojim se hvataju ozbiljni ljudi.

Dakle, ako Koštunica ima nameru da zbog Kosova na duži rok pokvari odnose sa EU, a to će se dogoditi čak i ako zbog priznanja Kosova iz Srbije bude proteran ambasador makar jedne, makar najbezveznije zemlje na svetu, biće to dovođenje u pitanje aktuelne strateške pozicije Srbije. Zemlja će svoje minuse, političke i finansijske, tada morati da nadoknađuje u odnosima s Rusijom, a nešto nemam utisak da i na jednom mestu u Beogradu postoji jasan račun o tome koliko gubimo ako zaoštravamo i koliko nam naš novi stari saveznik od toga može da nadoknadi.

Drugim rečima, da bi sačuvao svoj politički smisao, Tadić će morati da izbegne izbor u koji se tek delimično sam uvalio. Ako se od njega zahteva da Koštunicu na Kosovu prati u stopu sa svim onim što to podrazumeva, tada je koalicija DS-DSS potpuno besmislena, tada bi vlada u kojoj su radikali istoj toj Rusiji dala bolju garanciju da Srbija misli ozbiljno i tada bi Boris, na žalost sveg onog ambicioznog sveta u svojoj okolini, morao mandat da ponudi ili Tomi ili Koštunici da napravi vladu s radikalima.

Pitanje vlade tako je postalo pitanje strateškog opredeljenja države, a ne kadrova. Samim tim formiranje vlade je još lakše. Vlada Koštunica-Tadić biće moguća samo onoliko koliko je moguće ostvariti balans u kome jedan prži odnose sa EU, a drugi gasi požar, i to na način koji Srbiju neće udaljiti od Brisela. Ako to nije moguće, Tadiću preostaje da mandat da Tomi i Voji, na svoje nezadovoljstvo i korist. Nisam siguran da je to najbolje što se danas Srbiji može desiti, ali stvari oko vlade i dalje nisu tako komplikovane kako volimo da ih tumačimo.