Željko Cvijanović

Patriotizam

Ako su nam Kosovo i Bosna pokazali kako se u izvesnim okolnostima mir pojavljuje kao nastavak rata mirnim putem, da li bi, jednako tome, moglo da se pokaže da će i formiranje vlade, ako se jednom desi, biti nastavak pregovora u novim okolnostima. O čemu se radi?

Nemam nikakvu sumnju da je savet Zorana Živkovića za Tadića i demokrate kako im je bolje da nemaju nikakvo rešenje nego da daju mandat Koštunici neka vrsta govora podsvesti Demokratske stranke, a sad što je to palo Živkoviću da izgovori, to je tek živopisno ukrštanje jednog karaktera i prilika u kojima se karakter našao. Nemam, međutim, nikakvu sumnju da bi, recimo, Obren Joksimović, da je još u prilici, jednako savetovao Koštunicu, kao što nemam sumnju ni da bi to bio govor podsvesti DSS.

U svakom slučaju, kada je Dinkić, na prošlonedeljnim pregovorima o vladi, stešnjen između Dragana Jočića i Dušana Petrovića, pozvao ovu dvojicu da pokažu malo međusobnog poverenja, nalazim da se ta reč mogla omaći samo njemu: samo je on rušio i jedne i druge, ništa lično dakle, a kod Petrovića i Jočića stvar je već malo suptilnija i ličnija. Kome ona nije jasna, neka pročita Živkovićev aksiom u celini: ako je jedini način da DS ima vlast taj da je podeli sa DSS, onda DS ne treba da ima vlast. Gotovo.

Nepoverenje dve najveće stranke nove vladine koalicije je, naravno, ogromno i toj stvari neće ulogu igrati samo istorija, u kojoj su kratki periodi mira između dve stranke bili zalet za nove ratove. U priči o odnosu DS i DSS posle uspešno završenih pregovora važnu ulogu će igrati i pojedinačni karakteri i ambicije, ali i ukupna politička strategija dve stranke, a ona se, da se ne lažemo, razlikuje.

Sudeći po karakterima, ne vidim problem za dobru saradnju u novoj vladi između, recimo, Dragana Đilasa i Aleksandra Popovića, kao što ne vidim problem da zajednički cilj prepoznaju Vladeta Janković i Dušan Petrović. Ali baš bih voleo da vidim onaj Koštuničin pogled preko naočara dok mu Vuk Jeremić na svom džeziku (srpska sintaksa, engleska leksika) bude objašnjavao novu srpsku spoljnopolitičku strategiju u kojoj će počasno mesto imati odnosi sa zemljama do kojih se ne može kopnom.

Zato je nedavna polemika jednog Tadićevog savetnika sa dvojicom analitičara koje neki drže za bliske Koštunici pokazala jedan od mogućih puteva kojima bi se mogla kretati stvar s takvom vladom. Sasvim konkretno, Tadić, niti bilo ko njegov, nikada ne bi mogao da ponovi Koštuničinu izjavu da je primio "k znanju da su SAD, EU i NATO podržali Ahtisarijev predlog da se Srbiji otme 15 odsto teritorije" i da će se za početak uzdržati od komentarisanja njihovog obrazloženja "da se teritorija otima zbog prijateljstva prema Srbiji". Ali taj stav, pa ni to što ga Tadić ne bi nikad javno ponovio, nije pitanje patriotizma, kao što ne bih našao nijedan jak argument da osporim patriotizam Sonji Liht, koja veruje da bi Srbija morala da se odrekne Kosova za velike ustupke koji bi se ticali našeg ubrzanog ulaska u EU i kačenja na pristupne fondove Brisela. Ali ni ta stvar s patriotizmom, rečju koju su nam 90-te prilično ogadile, nije baš sasvim relativna. Zato, nije teško, za razliku od stava Lihtove, prepozati da u heterogenom frontu čedista nedostaje tog minimuma otadžbinske benevolencije kada oni tvrde da bi Srbija trebalo da se odrekne Kosova zato što je izgubila moralno pravo na njega.

Stvar razlika koje će postojati u novoj vladi nije, dakle, neozbiljna. Kada je Koštunica propast Ahtisarijevog plana proglasio prvim državnim i nacionalnim interesom Srbije, on je potvrdio da će ići do kraja i da se na tom putu neće libiti da Briselu i Vašingtonu kaže sve ono što zaista i misli. Kada Tadić kaže da nikad neće pristati na nezavisnost Kosova, utisak je da nije spreman na izdaju nacionalnih interesa, ali i da bi negde jedva čekao da se ta stvar završi, naravno bez njegovog pristanka i da Srbija pokuša da nešto izvuče iz toga, makar toliko na koliko bi pristala Sonja Liht, makar da Srbija konačno uđe u fazu da se bavi problemima iz kojih bi mogla i da profitira, a ne samo onima iz kojih vadi štetu.

Da zaključim tu stvar o patriotizmu: ne bih licitirao o patriotskim razlikama između Tadića i Koštunice, iako bi se njihove pozicije mogle podržati u osnovnoj nameri, ali i kritikovati u konačnim efektima. Naime, Koštunica je svojom izjavom o prvom nacionalnom i državnom interesu veoma zakovao svoju državničku poziciju i njegov pogled posle toga može biti uperen samo u Moskvu, što po sebi ne mora biti toliko rđavo koliko mu sužava svaki manevar. Sa druge strane, Tadićev stav toliko je u mogućnosti njegovih tumačenja difuzan da njegovoj državničkoj poziciju oduzima težinu i Zapadu omogućava da bez zadrške uradi baš ono što je naumio.

Pitanje je, međutim, da li ta dva različita stava, iz kojih će proizaći sve druge razlike u novoj vladi, mogu da budu kompatibilna ili mogu samo da budu izvori novog unutrašnjeg sukoba i da li Srbija u makar narednih par godina može da ima iole stabilnu vladu. Stvar je, naime, u tome što Tadićevo ne može da pomogne Koštunici da Srbija ne preseče sve mostove sa ciničnim i moćnim zapadnjacima i da, ako se Kosovo završi onako kako njih dvojica najmanje žele, šteta bar ne bude dvostruka. Stvar je i u tome što Koštuničino ne može da učvrsti Tadićevo taktiziranje; stvar je zapravo u tome da će se na Kosovu pokazati, ne samo mogućnost i smisao nove vlade, nego da li kohabitacija može dati efekat u nekoj vrsti kompatibilne sinergije ili je ista ta kohabitacija izraz nedovoljne snage jednog i drugog da vladaju sami i ništa više od toga.

Ako se ove razlike, međutim, završe u njihovom međusobnom vaganju patriotizma, biće to znak da izmile i banku uzmu sve one živopisne pojave sa obe strane - i sa patriotske i sa izdajničke - i šteta od Kosova biće bar trostruka: izgubićemo ga, bićemo udaljeniji od Zapada nego ikad posle 1999, a u zemlji ćemo otvoriti širok prostor za sve ono što je profit našlo isključivo u tome što je Miloševiću bilo dovoljno blizu ili mu je bilo dovoljno daleko.

Naravno, razum će nalagati da je kosovsku kompatibilnost između Tadića i Koštunice nemoguće isterati do zelene grane bez nekog minimuma poverenja. Način na koji su do sada vođeni pregovori o vladi ne daje mnogo šansi da će se baš tako dogoditi i upravo to nepoverenje koje vlada samo je znak za niski start svima onima koji bi narednih deset godina da se lupaju u srpske grudi i njihovim najboljim prijateljima koji veruju kako je patriotizam samo neopravdano izostavljen sa spiska teških psihičkih bolesti. I tada će srpska realnost samo biti verna slika srpske podsvesti, a vlada, ako je uopšte bude, izvor odakle će ove kreature naše zaumnosti crpeti energiju.