IN VIVO

Željko Cvijanović

Vlada

Ideja vlade koja bi vodila Srbiju u reforme i odbranu Kosova, ili makar u jedno od to dvoje, danas je zagađen izvor. Zato je teško učiniti išta više od kopanja novog izvora iz koga ćemo početi da pijemo pre nego što pljunemo i u njega. O novim izborima je reč

Možda su očekujući vladu građani Srbije ovih dana mogli ponešto da nauče od ruskog šefa diplomatije Sergeja Lavrova. On je, kažu, u Srbiju doputovao s nalogom Moskve: ni sa kim od Srba ne razgovarati u četiri oka. Srpskim političarima se, dakle, ne veruje ni kada brane sopstvene interese. Uostalom, pre samo tri meseca ovdašnja politička elita obećala je građanima da će imati bolju vladu. Danas, iz svega onoga što nam ta ista elita saopštava proizlazi da bismo morali da budemo srećni ako budemo imali ikakvu vladu. Ako je za tri nedelje u poslednjem trenutku sastave, biće to veliki događaj za naše male živote, posle koga ćemo upaliti sveću i zahvaliti što su se ipak našli ljudi koji će se u naredne četiri godine žrtvovati za sve nas. Ma važi!

Naravno, sve je to pomalo odvratno, ali, svodeći stvar na racionalan govor, ovim otezanjem Srbija je propustila mnogo toga. Na stranu pritisak radikalnih refomista, koji mesece kašnjenja vole da obračunavaju u milijardama evra, Srbija je definitivno izgubila mogućnost da ima vladu koja će biti bolja od prethodne. Naime, pregovori o vladi, kakva god da bude na kraju, nisu doveli do približavanja ključnih partija ni po jednom pitanju, osim donekle po podeli plena, što će na kraju ispasti gotovo jedini kriterijum njenog sklapanja.

Ključne partije, pola godine posle ustavnog konsenzusa, udaljenije su nego ikad i niko više nema iluzija da će se formiranje vlade desiti na minimumu programskog ili političkog jedinstva, već na računici političkih elita da im je bolje da sklepaju bilo šta, nego da opet prljaju cipele u izbornoj kampanji. U međuvremenu, dok su jedni druge vređali, kompromitovali, blefirali i spinovali, u strankama su, logično, jačale snage koje nisu insistirale na sličnostima, nego na razlikama i podozrenju.

Uostalom, ako to bude vlada Tadića i Koštunice - u januaru to je mogla da bude vlada koja je o Kosovu mogla da ima zajednički stav uz nešto različite interpretacije; danas će to biti vlada koja ima više zajedničkog u interpretacijama, nego u bazičnom stavu. Da je bila u januaru, Koštunica bi tada bio čovek sa nešto poljuljanim evropskim imidžom desnog političara, koji prema Briselu gaji izvesnu skepsu i obratno; tri meseca kasnije, o njemu ćete u Briselu čuti kao o čoveku koga su prilike okrenule prema Moskvi i o kome će sumnjičavo govoriti kao o odbegloj ovci, koju će biti teško vratiti. Za to vreme, DS je, uprkos Kosovu, nastojala da održi svoj prozapadni bekgraund, ali su Brisel i Vašington jednako razočarani u tadićevce, koji, uprkos prednosti u tzv. demokratskom bloku, nisu uspeli da na političkoj sceni nametnu svoju sliku sveta i mekši stav o Kosovu.

Ta raspolućenost najbolje se videla u još uvek spornoj podeli ministarstava sile: Tadić je podlegao pritiscima svog partijskog miljea da mora da uzme ministarstvo policije ako već Koštunici daje mandat. Koštunica je pristao pod uslovom da Jočić dobije Ministarstvo odbrane s pravom da smeni generala Ponoša. Ali se Tadić suočio sa drugim pritiskom: na taj način, ukazaće vam na to svaki obavešteniji zapadni diplomata, predsednik Srbije se doveo u rizik da je svojevremeno nešto garantovao u NATO, a da Jočić za prvi ozbiljan službeni put može da izabere Moskvu i uruši celu onu konstrukciju od primanja Srbije u Partnerstvo za mir, koje se onako naprečac dogodilo upravo iz straha Vašingtona da će se Srbija ponovo okrenuti Rusima.

Naravno, to je cela jednačina formiranja vlade, tu su Tadić i Koštunica sa pritiscima svoje okoline da u pregovorima izbiju više nego što je moguće; tu je pritisak Zapada; tu je Kosovo; i tek jedna sve manja svetla rupica koju valja nabosti da bi se uradilo bilo šta više od obostrano neželjenih izbora.

Biće to, dakle, vlada koja će, u cajtnotu i strahu od novih izbora, možda na papiru postići nešto programskog i političkog jedinstva, ali neće se naći tog Lavrova koji će pristati da o bilo čemu u četiri oka priča sa Vojom, da bi posle o istoj temi na isti način pričao s Borisom. Problem je što se u Srbiji za tri meseca dogodilo mnogo toga, što se nepoverenje produbilo, što je kosovski pritisak Zapada usmeren ka destabilizaciji zemlje i što su za tu stvar već mobilisani ovdašnji spavači, koji ne sede samo u Halsinškom komitetu, već i kod Borisa i Voje. Naravno, niko ne vidi da je iz tog razloga u Srbiji danas napadnuto sve što je državotvorno: od najkrupnijih privrednika do najnižih nosilaca ideje o Srbiji koja mora suštinski da obnovi svoju državnost. Dakle, za vreme tehničkog mandata Koštuničine vlade možda smo i izbegli da popijemo sve namenjene nam gorke čaše, ali smo, sasvim izvesno, izbegli da popijemo bar jednu slatku.

Za to je danas ideja vlade koja bi vodila Srbiju u reforme i političku odbranu Kosova, ili makar u jedno od to dvoje, zapravo zagađen izvor. Zato je teško moguće s ovogodišnjim unutrašnjim i međunarodnim bagažom učiniti išta više od kopanja nove rupe, novog izvora iz koga ćemo početi da pijemo pre nego što pljunemo i u njega.

Naravno, reč je o novim izborima. Nikako ne bi bilo dobro da se ti izbori dogode u narednih nekoliko meseci, posebno ne u tehničkom mandatu Koštuničine vlade, čija erozija je bila neizbežna i koja se ubrzava. Zato danas jedino ima smisla formiranje vlade čiji bi rad bio oročen na šest meseci do godinu dana. Ona bi bila formirana s legitimitetom januarskih izbora, ona bi se bavila odbranom Kosova i nastavkom reformi, ali bez dubljih strateških rezova. Oni koji se s tim ne slažu, tvrdeći kako nemamo vremena za gubljenje, morali bi da odgovore kako zaista misle da urade nešto dublje i zašto su za to izgubili vreme do sada.

Takva vlada bi u rasponu od kraja ove godine do proleća sledeće morala da pripremni izbore na svim nivoima - od parlamentarnih i predsedničkih do lokalnih i pokrajinskih. Daleko od idealnog, ali blizu razumnom, možda bi bilo ako bi takva vlada zbog teških pregovora o Kosovu imala karakter koncentracione ili neke vrste vlade nacionalnog jedinstva, mada bi u sastavu takve u osnovi prelazne varijante bilo koja većina bila manje štetna od bilo koje većine koja bi gurala pun četvorogodišnji mandat. Naravno, ovde nije reč o dobrim rešenjima, već o najmanje lošim, budući da se Srbija tri meseca posle izbora suočava s tim da ne može da ima snažnu vladu, koja bi zadovoljila osnovne interese građana ili bila nešto čemu stranci ne bi još prvoga dana pucali u koleno.

Ali to nije sve što je Srbija izgubila u jalovim pregovorima o vladi. Nepostojanje vlade urušava našu kosovsku politiku jer je ostavka Leona Kojena pokazala da Koštunica nema suštinsku podršku da ide do kraja, kao što Tadić nema suštinsku podršku da afirmiše nešto što bi bila naša alternativna politika, naš plan B.

Ni to nije sve. U ratu s NATO Srbija je izgubila Kosovo kao teritoriju, danas pokušava da ga odbrani više kao deo svoje državne tradicije nego kao deo državnog fakticiteta. Kroz takvu borbu za Kosovo i ovakve pregovore o vladi, Srbija je kuća iz koje čeljad još uvek više iznosi nego što u nju unosi. Odatle, ona je na putu da Kosovo izgubi kao ono najvrednije: kao možda poslednju ideju nacionalne integracije, koja je, i u porazu i u pobedi, sutra mogla da probudi i ujedini ovdašnju nacionalnu energiju a Srbiju nepovratno okrene putem državne obnove. Drugim rečima, ono što danas ovdašnja elita projektuje u budućnost nije ideja prema kojoj će Srbija sutra graditi puteve verujući u ideju „Dogodine u Jerusalimu“; gradiće ih kada se ista ta elita dogovori kako će biti podeljen onaj ukradeni santimetar asfalta. I to je najveće prokletstvo ovih jalovih pregovora o vladi.