Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Poslednja igra leptira

Zamislite da u nekim našim uglednim novinama naletite na izjavu analitičara koji kaže: "Takozvani "demokratski blok" je samo jedna lako pamtljiva marketinška fraza i vešt način da se pojednostavljeno predstavi crno-bela slika srpske politike. U najboljem slučaju, to je termin bez pravog značenja, a u najgorem – glavni izvor nesporazuma i pogrešnog shvatanja srpske političke scene na Zapadu." I još doda kako su se "sve partije u srpskom parlamentu poslednjih sedam godina manje-više ponašale demokratski, a ukoliko je uopšte nečije angažovanje u demokratiji bilo sporno, to su onda zapravo bile neke od partija u takozvanom demokratskom bloku". To jest, one partije koje su najmanje dva puta bojkotovale predsedničke izbore, više od tri meseca odlagale formiranje vladajuće koalicije, vršile pritisak na demokratske medije dok su bile na vlasti, proizvele aferu "Bodrum" i prema nahođenju izbacivale poslanike iz parlamenta. I još, povrh svega, kaže da sve to potvrđuju i poslednji događaji sa izborom Tomislava Nikolića za predsednika parlamenta i zaključi kako se on, sve u svemu, prikazao u mnogo boljem svetlu nego mnoge "demokrate".

Jasno je da bi, nakon ovih reči, dotični ili smesta okončao analitičarsku karijeru na većini naših nezavisnih, evro-reformskih medija, ili bio trajno obeležen kao "konzervativac" i "pristrasni analitičar", a po svoj prilici i osumnjičen da ugrožava "evropski put Srbije", radi na "povratku u devedesete", "amnestira politiku zločina" i "gura nas u sukob sa celim svetom". Ali nevolja je što sve navedeno ovoga puta nije izrekao, na primer, pisac ovih redova nego – ni više ni manje – bivši ambasador SAD u Beogradu Vilijem Montgomeri.

Lepo je – za promenu – biti istomišljenik sa američkim ambasadorom. Makar i bivšim. Davno je uočeno da moć u sebi ima neki magnetizam koji fascinira i privlači one koji su joj potčinjeni. Baš kao što, istovremeno, mami na otpor i oponiranje. Samo što je ovo drugo, u principu, manje preporučljivo. Elem, Vilijem Montgomeri u svojoj, po običaju, oštroumnoj kolumni veli sve zbog čega je grupa ozloglašenih "političkih analitičara" godinama navlačila kritike i gnev kontrolisane "demokratske" javnosti. Dakle, barem tamo negde od juna 2001. godine (cinici bi rekli: od petog oktobra uveče) "demokratski blok" je prazna politička floskula koja se prema potrebi koristi za disciplinovanje nepouzdanih partnera i žigosanje političkih protivnika. Što, opet, ne znači da nema nekih drugih, ne manje važnih i manje štetnih polarizacija. Na primer, na one koji približavanje EU smatraju važnijim od očuvanja teritorijalnog integriteta i one koji misle obrnuto. One koji su skloni primeni nasilja u politici i one koji poštuju demokratske procedure. One koji smatraju da je politika samo stvar golog interesa i one koji misle da čak ni u politici ipak nije sve dozvoljeno. U svakom slučaju, Montgomeri je u pravu – nezavisno od toga da li u pozadini njegovog nastupa leži puka istinoljubivost, ili možda procena da je sa formiranjem ove vlade priča o "demokratskom bloku" odigrala svoju istorijsku i političku misiju i da polako valja pripremati teren za neke druge opcije. Uključujući možda čak i postepeno otvaranje prema, eto, sve razumnijim i sve "konstruktivnijim" radikalima.

Pomalo je paradoksalno da je sintagma "demokratski blok" definitivno raskrinkana i kompromitovana upravo u trenutku njenog prividnog vaskrsnuća i političke rehabilitacije. Ipak, sem ponekog loše obaveštenog novinara, nižih funkcionera novokomponovane vladajuće koalicije i Oli Rena, više niko ubuduće neće govoriti, a još manje verovati kako je zajednička "privrženost demokratskim vrednostima" ono što je sastavilo ovu vladu i ono što će je, eventualno, držati na okupu.

Kada se malo oporave od šoka i priviknu na nove/stare partnere i privilegije verovatno će u DSS-u pokušati da objasne kako je formiranje ove vlade bilo, zapravo, njihova svesna politička žrtva, a sebe predstaviti kao, takoreći, neke moderne Obiliće spremne da (politički i moralno) "poginu" zarad očuvanja kosovskog konsenzusa i kvarenja računa "onih" snaga koje su, navodno, želele da Srbija u odlučujući fazu borbe za Kosovo uđe posvađana i bez legitimne vlade. Demokrate će reći otprilike to isto – samo što će umesto Kosova kao razlog svog žrtvovanja istaći Evropu, evroatlanske integracije i opasnost od povratka "starog režima". A u suštini, ne zna se kome je ovo prisilno savezništvo palo teže i neprijatnije. Uostalom, trebalo je samo posmatrati lica u skupštini tog 15, maja. DSS-ovi poslanici i ministri delovali su kao na parastosu, što je i razumljivo posle svega što im se dešavalo prethodnih dana. Demokrate su bile nešto raspoloženije, dok su jedino lica poslanika i kandidata iz G17 sijala primerenim i razumljivim zadovoljstvom. Radikali su bili euforični i pomalo izveštačeno veseli, a poslanici LDP naprosto oduševljeni činjenicom da su dobili jedinstvenu priliku da Koštunici uživo i u lice saspu svoju mržnju i frustraciju. Međutim, ni jednima ni drugima, naravno, nije padalo na pamet da ozbiljnije remete, ili ne daj bože opstruiraju očigledno dogovoreni scenario. Tadiću, Koštunici, Dinkiću, Miškoviću i Solani – vlada. A njima pet minuta slave i seirenja nad neprincipijelnošću i kompromitacijom protivnika. I odlična startna osnova za naredno izvlačenje i novu podelu političkih karata.

Opšte je mišljenje da je, "bez obzira na sve", dobro što je Srbija ipak dobila vladu. I možda je zbilja tako. Možda. Ako ovi silom okupljeni rogovi u vreći uspeju da obezbede kakvu-takvu društvenu i političku stabilnost, ako potraju i ako spreče, ili barem prolongiraju kosovsku egzekuciju, možda će im istorija i birači na kraju dati prelaznu ocenu i zaboraviti na prave motive i još uvek nejasnu pozadinu njihovog sukoba i pomirenja. Ali je, da se ne lažemo, posle svega i upravo "s obzirom na sve" što se u toj majskoj sedmici događalo, svakako bilo poštenije da se išlo na nove izbore. Možda ne bi bilo pametnije i korisnije, ali bi bilo demokratskije i poštenije. Treba to reći makar sada, kada je sve završeno i kada se više ništa ne može ni popraviti ni pokvariti. Treba reći upravo zato da nam se ta crna skupštinska sedmica ne bi ponovila. A i zato da se ne zaboravi kakva nam je politička elita, koliko su krhke naše demokratske institucije, koliko malo svi skupa odlučujemo o svojoj sudbini i koliko je malo potrebno da se jedna, pogotovo ovakva zemlja gurne na ivicu ponora, haosa i građanskog rata.