Đorđe Vukadinović

Žrtve i profiteri

Nije vest kada pas ujede čoveka, ali jeste vest ako čovek ujede psa. Tako je i prošlonedeljna, dvotrećinski ili tročetvrtinski oslobađajuća presuda Međunarodnog suda pravde u Srbiji dočekana sa mešavinom neverice, senzacionalizma i iznenađenja. Tokom gotovo dve decenije jednostavno smo navikli da od sveta uvek i u svakoj situaciji očekujemo najgore, a osećaj krivice je za veliki deo srpske javnosti postao već neka vrsta uslovnog refleksa. Već smo nekako navikli da smo unapred krivi i naučeni da se, po pravilu, uvek ostvaruju najgori scenariji i obistinjuju najcrnje slutnje. Nema veze što bošnjačka tužba, takva kakva je, od početka nije imala mnogo veze sa pameću, činjenicama i logikom. Srbi su na najteži mogući način, na sopstvenom primeru i na sopstvenoj koži naučili da činjenice i logika ne važe i ne pomažu mnogo kada se nađete na putu interesima globalne sile. Zato je ova, svakako neprijatna, ali u osnovi pozitivna presuda mnoge iznenadila, gotovo sve zbunila, a neke, bogami, i ozbiljno razljutila i razočarala.

Daleko od toga da Srbija ima previše razloga za slavlje. Iako oslobođena po većini tačaka uglavnom besmislene optužnice, Srbija je ipak, makar indirektno, dovedena u vezu sa Srebrenicom, a zločin u Srebrenici – uz pomoć jedne geografski sužene, a pojmovno rastegnute definicije – okvalifikovan i potvrđen kao genocid. Tako je, ako ne baš sama Srbija, a ono ipak srpska vojska u Bosni i Hercegovini proglašena krivom na način na koji nije osuđen niko u dugom lancu stravičnih zločina i krvoprolića nakon drugog svetskog rata – od Koreje, Vijentnama, Katange, Bijafre, Ruande i Sudana, pa do Iraka i Avganistana. Nećemo se trenutno upuštati u ocene koliko je to pravedno i opravdano (mada se zaključak pomalo sam nameće), i da li je i u kolikoj meri na ovakvu presudu uticala politika, a koliko pojednostavljeni, ali široko rasprostranjeni, vešto plasirani i skupo plaćeni stereotipi o dobrim i lošim momcima u balkanskom sukobu. Mnogo je zanimljivija domaća upotreba ove haške presude, a naročito činjenica da je ona naišla na žestoku osudu jednog dela srpskog političkog spektra koji je najčešće sklon da nekritički i slepo usvaja sve što dolazi iz sveta (čitaj Zapada), a tiče se Srbije i tumačenja balkanske krize.

Zna se da gde je smrt, tu su uvek i lešinari. Ali čak i one koji već dugo nemaju iluzija o kompetencijama i moralu jednog dela naših profesionalnih boraca za ljudska prava ipak je morala da iznenadi brutalna otvorenost sa kojom su neke perjanice srpskog NVO sektora ovih dana pokazale da izgleda ipak postoji nešto što im je važnije i preče i od ljudskih prava i od mišljenja međunarodnih institucija. Na primer, jedan patološki odnos prema „režimu Slobodana Miloševića“, ili, zašto ne reći, mržnja prema državi Srbiji i, manje-više, svemu srpskom. Biljana Kovačević Vučo, predsednica Komiteta pravnika za ljudska prava izjavila je još istog dana da je presuda haškog suda dugoročno loša za Srbiju, te da predstavlja poraz „tranzicione pravde“, a pobedu „zločinačke politike Slobodana Miloševića, pobedu Ratka Mladića, Vojislava Koštunce i srpskih radikala“. Nenad Čanak je doslovno prokleo sve one koji su presudu doneli, a razočarani predstavnik agilne Inicijative mladih za ljudska prava izjavio je da je „šokiran“ zbog oslobađajuće presude i priznao da je „ očekivao da Srbija bude osuđena za genocid” ili makar za „saučesništvo u genocidu”.

Dakle, nije više dovoljno ni to što je najautoritativnija međunarodna pravna instanca, eksplicite, ne samo Srbiju nego i Slobodana Miloševića oslobodila krivice za srebrenički masakr! Ne, potrebno je još više, potrebno je da prihvatimo krivicu za sve loše što se u regionu – a možda i šire – dogodilo za ovih dvadesetak godina, uključujući valjda i slučajeve nedavnog albanskog nasilja („osvete”) prema Srbima na Kosovu. A možda i za to što naši prvoborci i lustratori više nisu onoliko mladi, kosmati i vitki kao pre.

Naravno da svako, bilo da je reč o pojedincima ili narodima, treba najpre da se zagleda u svoje dvorište i u svoju dušu. Ali komparacija ipak ostaje jedno zahvalno metodološko sredstvo. Nije, zato, zgoreg baciti nepristrasan pogled i u komšijsko dvorište i videti koliko su drugi (na primer, u Bosni ili u Hrvatskoj) odmakli i dokle su stigli u ovom procesu suočavanja sa odgovornošću i sa sopstvenim zločinima činjenim u ime „nacionalne stvari“. Čak i letimičan osvrt u tom pravcu pokazuje da Srbija u ovom pogledu nema razloga za komplekse i samoosuđivanje. Naprotiv. Dok u Srbiji praktično više niko (zaključno sa radikalima) ne poriče postojanje masovnih ratnih zločina na srpskoj strani, ne insistirajući čak ni na simetriji, već jedino na tome da Srbi ipak ne mogu biti jedini krivci, u Hrvatskoj se tek poslednjih godina, stidljivo i uz velike otpore probija mišljenje da je u inače briljantnim oslobodilačkim akcijama protiv „velikosrpske agresije“, sporadično, tu i tamo, možda učinjen i poneki zločin, odnosno prekršaj pravila rata i humanitarnog prava. A bosanski Muslimani, uljuljkani u svoj propagandni mit o nevinim žrtvama i miroljubivim zatočnicima multikulturne Bosne, nisu spremni da učine i priznaju čak ni toliko.

Nema sumnje da su Srbi u suočavanju sa svojim ratnim zločinima i njihovim posledicama toliko uznapredovali najviše zato što su dotični rat izgubili. (A verovatno bi napredovali još i više da nema iritantnih pokušaja da se na njih, odnosno „Miloševićev zločinački režim“, prebaci kompletna krivica za raspad Jugoslavije i potonju ratnu nesreću.) S druge strane, srebreničke, vukovarske i druge nesrpske žrtve tragičnog jugoslovenskog sukoba postale su samo dobrodošli ulog, takoreći „čip“ i „gradivni materijal“ hrvatskog, bošnjačkog i albanskog državotvornog nacionalizma. Pri čemu ostaje dilema da li se prema ovim žrtvama gore odnose oni – malobrojni i marginalni – koji ih umanjuju, ili oni, u Srbiji ili van nje, koji ih cinično instrumentalizuju, na njima profitiraju i grade svoja politička, poslovna ili NVO carstva.