Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Slatka mala okupacija

Imam prijatelja koji u svojoj sobi još uvek čuva malu američku zastavicu kojom je nameravao da maše prilikom ulaska američkih trupa u Beograd 1999. Nije u pitanju nikakav NVO baron, strani plaćenik, agent ili moralna nakaza, već običan, dobro, ne baš sasvim običan srpski, tačnije, beogradski intelektualac, dobar stručnjak, pristojan čovek, čak ne ni previše ispolitizovan u nekom partijskom i dnevnopolitičkom smislu. Doduše, tamo, početkom 90-ih, bio je sa studentima kod Terazijske česme, posle je uredno šetao i duvao u pištaljku protestujući zbog krađe lokalnih izbora, lupao u šerpe za vreme TV Dnevnika, išao po mitinzima više ili manje “udružene” i “demokratske” opozicije… Kasnije je, uglavnom kao statista, učestvovao u “demokratskim promenama”, lamentirao nad “sporim reformama” i “6. oktobrom” koji nikako da osvane. Sve u svemu, moj prijatelj uopšte nije usamljen slučaj, iako možda nisu svi tako radikalni i ne drže svi po kućama tako bizarne rekvizite.

On ne prati mnogo politiku, sporadično se informiše sa jedne TV stanice i istoimenog radija, ali ima stav o većini pitanja. Zna da su Srbi krivi za ratove na prostoru bivše Jugoslavije, siguran je da je Milošević odgovoran za sankcije, bombardovanje, turbo-folk i sveopštu kriminalizaciju društva, podržavao je otcepljenje Crne Gore, nema ništa protiv nezavisnog Kosova, a ima dosta razumevanja i za “opravdane zahteve Vojvođana”. U svakom slučaju, Čanak mu je baš “simpatičan” – a, bogme, ni prema Bojanu Kostrešu nije sasvim ravnodušan. Veruje da je Republika Srpska genocidna tvorevina, zalaže se za lustraciju, po mogućstvu, što jedinstveniju BiH, “bezuslovnu saradnju” sa Haškim tribunalom i, ako ne baš čistu okupaciju – ta je prilika, avaj, verovatno propuštena devedestdevete – a ono barem jedan ozbiljan protektorat kojim bi se ovde konačno “uveo red” i malo disciplinovala ova balkanska krčma.

Možemo se sporiti oko toga da li je ovaj politički kroki više komičan ili žalostan. Ali se u svakom slučaju ozbiljno treba zamisliti nad činjenicom da neuobičajeno veliki broj srpske obrazovane populacije u dobi između dvadeset i četrdesetpet godina ima slične stavove i gaji gotovo patološku odbojnost prema svojoj zemlji i mržnju prema svemu što nosi srpski nacionalni predznak. Svako od nas poznaje bar nekog takvog, a poneko će se u gornjem opisu možda malo i prepoznati.

Uzroci ovakvog stava su brojni i vrlo raznorodni. Prvi faktor je svakako jedna mentalna i politička inercija. Ljudi su tokom godina prosto navikli na jednu crno-belu sliku sveta i političke stvarnosti u kojoj je „Miloševićev režim“ tretiran kao simbol i sinonim za svo zlo, pa je onda, po principu inverzije, sve što se iz ovog ili onog razloga tom režimu suprotstavljalo – od Alije Izetbegovića, do Nenada Čanka, Ričarda Holbruka, Džordža Soroša i Džejmsa Lajona – tretirano i doživljavano kao ispravno, poželjno i dobro.

(Ne treba, naravno, prevideti ni faktor novac, odnosno neku vrstu probitačnosti koja je, direktno ili indirektno, mogla proizaći iz vere u ovu crno-belu mantru, ali, kao što rekosmo, taj faktor nije ni jedini niti presudan.)

Osim toga, hajde i to da kažemo, ni u svetskim relacijama stvari kao što su „nacija“, „nacionalni suverenitet“ i „patriotizam“ generalno više nisu u modi. Naročito u slabim i „tranzicijskim“ postsocijalističkim zemljama. Srpski slučaj je tu, opet, mozda samo još malo drastičniji, s obzirom na specifičnost našeg više-manje autonomnog socijalističkog puta. Stari nacionalni osećaj je decenijama u većoj ili manjoj meri represiran, smatran za nešto retrogradno, prevaziđeno i potencijalno čak „neprijateljsko“, a novi „socijalistički patriotizam“ je brzo ishlapio i pretvorio se u zb(i)rku formalnih soc-samoupravnih fraza u koje više nisu verovali ni oni koji su ih izgovarali.

Uopšte, čini se da je tokom poslednje decenije u Srbiji nastala jedna neobična i po mnogo čemu bizarna antinacionalna koalicija u kojoj su se preživeli ostaci one stare posleratne reakcije (oni koji Amerikance čekaju još od 45.) našli ruku pod ruku (slučaj SPO) sa nacionalno odrođenom decom i unucima komunističkih komesara i udarnika. Plus nepopravljivi jugonostalgičari koji nikako ne mogu da se pomire sa činjenicom da Jugoslavije više nema, koji ne mogu da prežale šopinge po Trstu i «crveni pasoš sa kojim si mogao putovati po celom svetu» i bes zbog toga iracionalno i gotovo patološki usmeravaju prema ovom jadu od države u kojoj su prinuđeni da žive. Plus, hiljade onih slaboobrazovanih, koji smatraju da im država nešto «duguje» i koji jedva čekaju da «zapale napolje», a u međuvremenu bleje po kafićima i splavovima, žive od kojekakvih „kombinacija“, ili ih uglavnom izdržavaju roditelji. Najzad, ali, što bi se reklo, nikako ne i na poslednjem mestu, ne treba zaboraviti ni ulogu „najboljih neprijatelja“ ove „modernističke“ koalicije, tj. sve one mnogobrojne «nacionalne radnike», pacijente i secikese koji su krajem osamdesetih i devedesetih defilovali medijima kao navodne stegonoše patriotizma i srpske nacionalne ideje.

Sve u svemu, uz takve promotere i protivnike zaista nema mesta čuđenju što se, kako „nacionalna“, tako i „evropska“ stvar u Srbiji danas nalaze u stanju u kojem jesu.

pristigli komentari