Pod lupom

Đorđe Vukadinović

Predizborne petarde

Ne bih da remetim idilu. Ali priznajem da mi je, sada, nakon najnovijeg dogovora unutar vladajuće koalicije, ostalo prilično nejasno oko čega su se oni to prethodnih dana uopšte gložili – kao i oko čega su se sada složili. Moguće da postoji neka tajna klauzula, neki dodatni dogovor izvan onoga što je javnosti saopšteno. Ali, ako je ono što je objavljeno zaista sve što su nakon serije uzastopnih i dramatičnih sastanaka uspeli da utanače lideri vladajuće koalicije i njihovi najpoverljiviji ljudi, onda se valja ozbiljno zabrinuti nad pregovaračkim kapacitetima srpskog političkog vrha.

Da podsetimo, oni su se dogovorili da će poštovati ustav i zakon, da će nastojati da što pre usvoje zakone koje su obavezni da donesu i da, nakon donošenja tih zakona, budu raspisani predsednički izbori – ukoliko u međuvremenu ne bude neposredno ugrožen teritorijalni integritet Srbije. Pa zbog toga nisu morali ovoliko da sastanče. Bilo bi jednostavnije da su se potpisali iza nekog od prethodnih saopštenja DSS-a na istu temu.

Hoću reći da je čitava ova izborna zavrzlama od početka bila uveliko medijski iskonstruisana i lažna, te da je uglavnom takvo i njeno, navodno, razrešenje. U suštini, mada to, razume se, nećemo nigde pročitati u tekstu sporazuma, demokrate su u zamenu za odustajanje od svog, nikad sasvim autorizovanog i od početka nerealnog zahteva za decembarskim predsedničkim izborima, dobile obećanje DSS-a da neće opstruirati usvajanje „predsedničkih“ zakona i da neće pokušavati da – nerealno – u nedogled odlaže predsedničke izbore koji mu ne odgovaraju. Sam termin, očigledno, još uvek nije utvrđen – a nije ni mogao biti, s obzirom na broj preduslova koji u međuvremenu moraju biti ispunjeni, od kojih neki ne zavise samo od dobre volje koalicionih partnera.

Niko, dakle, nema previše razloga za brigu ili likovanje. Niti će zbog ovoga DS imati neke naročite štete, niti DSS koristi. (A radikalima je ionako sve ravno do Kosova.) Možda će samo, tu i tamo, LDP-ovci po forumima i „devedesetdvojci“ ponovo prozivati Tadića zbog „kapitulanstva“ i novog „popuštanja pred Koštunicom“. I možda su upravo zbog tog straha od kritika iz redova „male braće“ tadićevci preduzeli dirljiv napor da ono što je bilo jedino moguće predstave kao sopstveni uspeh i pobedu. Tako je preko čitave naslovne strane jednog dnevnog lista osvanuo naslov: Koštunica popustio – izbori u januaru. Već je i datum objavljen. Novinari saleću analitičare sa pitanjem da li je, po njihovom mišljenju, verovatnije da će izbori biti održani 13. ili 19. januara. Dakle, ne da li će biti u januaru, već samo kojeg od ta dva datuma. Bumo videli. Do januara nije daleko – ali se očigledno računa sa tim da je pamćenje čitalaca još mnogo kraće.

Umesto ovog nepotrebnog pokušaja spinovanja, demokratama bi bilo pametnije da se pozabave pitanjem ko je to uopšte – i zašto – i njima i medijima poturio kukavičje jaje o 9. decembru kao ozbiljnom terminu za održavanje predsedničkih izbora. Ko ih to zamalo gurnu u, rekao bih, opasan i kontraproduktivan avanturizam? Ili neko ozbiljno treba da poveruje da je iza svega stajao samo čist „ustavobraniteljski“ motiv Olivera Dulića i Nade Kolundžije? Možda je to bilo samo „tvrđenje pazara“ od strane demokrata, ali zbog toga nije ništa manje štetno. Štaviše, meni se čini da je odbijanjem da se ide u predizbornu trku koja bi se poklopila sa završnicom dvogodišnje bitke, odnosno pregovora o statusu Kosova i Metohije, DSS, zapravo, možda i nehotice spasao Borisa Tadića od neprijatnog izbornog šoka. Naime, tačno je da Tadić trenutno ubedljivo vodi po gotovo svim relevantnim istraživanjima, ali je tačno i to da, izgleda, niko nije ne samo izračunao nego ni obratio pažnju na to kako bi srpsko biračko telo reagovalo na činjenicu da treba da ide na zbrzane izbore kako – pretpostavljeni – loš ishod kosovske priče ne bi kasnije pokvario Tadićeve izborne šanse. Treba se setiti da slična prošlogodišnja kalkulacija (parlamentarni izbori pre objavljivanja predloga Martija Ahtisarija) demokratama nije ništa naročito donela na poslednjim parlamentarnim izborima. A radikalima bi „izbori kojima tajming određuju Amerikanci“ bili bogomdani predizborni poklon.

Sve dok Boris Tadić bude govorio ovako kao što je govorio u poslednjem intervjuu Frans presu (vidi Politika 5. novembar), zaključno sa porukom da naši odnosi sa zemljama koje bi eventualno priznale nezavisnost pokrajine više neće moći da budu isti kao pre, i sve dok Vuk Jeremić na svom, doduše, još uvek pomalo nesigurnom srpskom bude ovako otresito insistirao na teritorijalnom integritetu Srbije, kao što to čini u poslednje vreme – Tadić ne mora da strahuje od predsedničkih izbora, kad god oni bili. I kakav god bio ishod kosovskih pregovora. A Tomislavu Nikoliću ostaje satisfakcija da je mnogo od onoga što je on govorio u prethodnom periodu (antinatovska retorika, vojna neutralnost, spoljnopolitička orijentacija prema Rusiji, Kini i Indiji, proglašenje okupacije u slučaju kosovske nezavisnosti i pretnja suspenzijom diplomatskih odnosa sa zemljama koje bi priznale Kosovo), i zbog čega je uglavnom bio razapinjan na krst ovdašnje demokratske javnosti i medija, u međuvremenu postalo deo državne politike i strategije. Za pravog patriotu to ne bi trebalo da bude malo. A, uostalom, ostaje mu i nada da će i u predstojećem periodu do predsedničkih izbora neko Borisu Tadiću smestiti još koju „uslugu“ poput ovog insistiranja na izborima u decembru, i tako Nikolićeve šanse za pobedu iz sfere teorije ponovo vratiti u realnost.