Slobodan Durmanović

Srebrenica – politički kusur

Nemogućnost postizanja bilo kakvog dogovora o «velikim reformama» među političkim Srbima, Bošnjacima i Hrvatima - poput novih amandmana na Ustav BiH i nove strukture policijskih snaga - međunarodne činovnike u BiH dovela je u situaciju da obrnu logiku svog političkog delovanja. Umesto dosadašnjih pokušaja da stvari u BiH pokrenu sa mrtve tačke od gore kao dole, stranci su se odlučili da krenu od dole ka gore. Konkretno, u Kancelariji visokog predstavnika u BiH(OHR) su se odlučili da nateraju srpske i bošnjačke političke vođe na kompromis o «statusu opštine Srebrenica», nalazeći uporište u uputstvima iz kominikea sa februarske sednice političkih direktora Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira(PIC).

Statusne nepoznanice

U tom kominikeu - objavljenom dva dana nakon izricanja presude Međunarodnog suda pravde po tužbi BiH protiv Srbije - UO PIC je naglasio da je «status opština u BiH regulisan ustavima i zakonima BiH i entiteta», odnosno da nema promene ustavno-pravnog statusa Srebrenice bez dogovora o tome. U istom dokumentu istovremeno je, međutim, naglašeno da je «odgovornost za pitanja koja se tiču ekonomskog i socijalnog napretka u Srebrenici u rukama nadležnih institucija BiH». Time je, očigledno, sugerisano da bi trebalo da ova opština dobije posebne ekonomske i socijalne olakšice od strane i entitetskih i zajedničkih institucija. Visoki predstavnik Kristijan Švarc Šiling i premijer RS načelno i brzo su se složili da to, prevedeno na jezik političke stvarnosti u BiH, znači neku vrstu posebnog ekonomskog statusa za Srebrenicu. Tome se nisu posebno protivili predstavnici opozicije u RS, a ni bošnjačke političke vođe Haris Silajdžić, Sulejman Tihić i Zlatko Lagumdžija. Ovi poslednji se – istina s manjim međusobnim razlikama - i dalje zalažu za davanje «specijalnog statusa» za Srebrenicu, odnosno za potpuno izdvajanje Srebrenice iz ustavno-pravnog poretka RS. Kako ovaj svoj zahtev sami ne mogu da ostvare legalno, a u kominikeu PIC-a nemaju za to baš nikakvo uporište, a trenutno nemaju ni političku podršku stranaca da izvedu u celosti svoj naum - Silajdžić, Tihić i Lagumdžija pristali su na «poseban ekonomski i socijalni status» Srebrenice.

Za tu svrhu, srpske i bošnjačke političke vođe saglasili su se da formiraju jedno ad hoc telo pod nazivom «Koordinacioni odbor za Srebrenicu», u kojem će glavnu reč voditi «koordinatori» koje su potom imenovali visoki predstavnik, predsedavajući Saveta ministara i entitetski premijeri, koji će , je li, delovati još i u «koordinaciji» sa lokalnim vlastima u Srebrenici. Za «glavnog koordinatora» visoki predstavnik Švarc Šiling imenovao je bivšeg američkog ambasadora u BiH Kliforda Bonda, ali je poprilično nejasno zašto je Švarc Šiling proširio Bondu teritoriju «koordinacije» još i na susednu opštinu Bratunac. Barem je tako saopšteno u prvi mah iz OHR-a, ali zvanična odluka o nadležnostima svog izaslanika još nije obnarodovana.

U međuvremenu, činovnici OHR-a nekako usput su ambasadora Bonda počeli (kolokvijalno !?) da nazivaju «specijalnim izaslanikom», tako da su kontroverze o stvarnim ovlašćenjima OHR-ovog opunomoćenog predstavnika za Srebrenicu (i Bratunac ?) izazvale popriličnu zbrku u vladinim institucijama u Banjaluci.

Predsednik Narodne skupštine RS Igor Radojičić saopštio je da zvanično nije upoznat ni sa sadržajem odluke OHR-a, ni sa Bondovim mandatom, naglašavajući da vlasti RS taj mandat vide u granicama « koordinacije ekonomske i socijalne pomoći Srebrenici, a nikako u oblasti unutrašnjih, pravnih i političkih poslova». I sam Bond je, istina, odmah po dolasku u BiH i sklapanju ugovora o svom angažmanu na godinu dana, izjavio kako «nema nameru da donosi političke odluke», a i američki ambasador u Sarajevu Daglas Meklheni je podvukao kako «Srebrenica neće postati novi distrikt».

Dva Amerikanca su, zapravo, objavili ove stavove pre nego što je iko ozbiljno doveo u sumnju mandat «Koordinacionog odbora za Srebrenicu», valjda preventivno nameravajući da odagnaju strah u srpskoj javnosti da ta ad hoc institucija u dogledno vreme - na mala vrata - ne stvori političke pretpostavke za formiranje nekog novog distrikta koji bi, poput Brčkog, bio direktno podređen institucijama BiH.

«Preporuke» za političko potkusurivanje?

No, kako vreme prolazi, sve jasnije se primećuje da politički Bošnjaci gaje baš takva očekivanja od dogovorene «koordinacije», a iz OHR-a stižu «preporuke» koje baš i nemaju direktne veze sa poboljšanjem ekonomskog i socijalnog položaja svih građana u Srebrenici, što je, deklarativno, bila ideja vodilja osnivača «koordinacije». Tako je, na primer, iz OHR-a preporučeno

da se «u smislu poboljšanja poslovnog ambijenta u Srebrenici» usvoji zakon o obligacijama na nivou BiH, na šta su iz Vlade RS odgovorili retorikom koja predstavlja neku vrstu mešavine čuđenja, sumnje i ljutnje. Isti epilog zadesio je i «preporuke» OHR-a o tome da Memorijalni centar u Potočarima dobije status državne ustanove, a da se 11. juli - datum početka stradanja srebreničkih Bošnjaka 1995. godine - proglasi danom žalosti u celoj BiH. Za vlasti RS nije, dakako, sporna legitimnost tih «preporuka», ali su ih odbili s obrazloženjem da «koordinacija» nije mesto da se o pomenutim «preporukama» razgovara. Napokon, upravo činjenica da se pod plaštom OHR-ovih «preporuka» u «Koordinaciono odbor», zapravo, guraju pojedini bošnjački politički zahtevi - otvara prostora sumnji među političkim Srbima u namere stranaca i bošnjačkih političara, što , u krajnjoj liniji, može ugroziti kredibilitet jedne dobre ideje da se pomogne nesrećnim srebreničkim Bošnjacima i Srbima.

Ta ideja je dobra jer su, prosto, i jedni i drugi godinama varani od «svojih» političkih predstavnika, dok za one «tuđe» političare lokalni Srbi i Bošnjaci gotovo da nisu ni postojali. Stotine miliona evra stizale su kao «pomoć za žrtve genocida u Srebrenici», ali najveći deo tog novca završio je u džepovima bošnjačke političke oligarhije u Sarajevu i u Tuzli - ovo je činjenica o kojoj su u poslednje vreme najglasnije govorili upravo sami srebrenički Bošnjaci. S druge strane, ni strani donatori, a ni vlasti RS do skora nisu pokazivali ozbiljnu nameru da pomognu Srbima da obnove brojne kuće porušene u pohodima vojnih snaga Nasera Orića. U oba slučaja, bošnjačkom i srpskom - srazmerno jedino veličini stradanja - «njihove» vlasti su se, zapravo, ponašale obrnuto srazmerno životnim potrebama «svog» stanovništva: politički Bošnjaci su radije obilato koristili teško stradanje svojih sunarodnika za političke obračune sa Srbima, raseljavajući srebreničke Bošnjake širom Federacije BiH pod raznoraznim izgovorima; politički Srbi najčešće su imali razumevanja za stradanje svojih sunarodnika kada su se obračunavali sa bošnjačkim političkim optužbama, a činili su mnogo manje nego što su zaista mogli da pomognu porodicama Orićevih žrtava.

Upravo zbog takve «brige» o «svojim» sunarodnicima, s obe strane, među brojnim Srbima i Bošnjacima je pozdravljena ideja da se materijalno pomogne i jednima i drugima, te da im se obezbedi snažnija socijalna sigurnost u odnosu na bedu u kojoj se sada nalazi najveći broj Bošnjaka i Srba u Srebrenici.

Tu ideju, međutim, i dalje potkopavaju sledbenici Harisa Silajdžića, a slede je - ne mnogo manje ubedljivo - i ostali predstavnici bošnjačke političke elite. Nije neobično što politički Bošnjaci ne kriju svoje krajnje ciljeve: da se Srebrenica, a po mogućstvu i još desetak podrinjiskih opština izdvoji iz RS. Novo je, pak, to što među bošnjačkim političarima ima sve više onih - a Haris Silajdžić je najpoznatiji - koji smatraju da je za ostvarenje tog političkog cilja dopušteno manipulisati nesrećom svojih sunarodnika na sve moguće načine. Ilustrativan je primer podsticanja srebreničkih Bošnjaka da se kolektivno isele u unapred pripremljeno šatorsko naselje u Sarajevu s obrazloženjem da je Bošnjacima u Srebrenici «ugrožena bezbednost». Nekoliko Silajdžićevih zapaljivih izjava u kojima je «otkrivao» kako su pojedini Bošnjaci «pretučeni» ili «napadnuti» upućuju na put kojim je Silajdžić krenuo. Elem, čak ni kada se u nekoliko navrata policijskom obradom otkrilo da je u nekoliko navrata u poslednje vreme bilo pretučenih u Srebrenici, ali s obe strane i to nakon međusobnih tuča između lokalnih Srba i Bošnjaka, te da su pojedini Bošnjaci lažno prijavljivali da su bili izloženi fizičkim napadima - Silajdžić nije našao za shodno ni da se ogradi od svojih prethodnih «tvrdnji». Zato malo koga u BiH čudi što ne samo među lokalnim Srbima, već i među srpskim političarima - ali i u delu srebreničkih Bošnjaka - raste uverenje da Silajdžić i njegovi sledbenici imaju skrivenu nameru da održe visoke tenzije među lokalnim Srbima i Bošnjacima, čekajući kakvu «zgodnu» priliku kako bi isprovocirali nasilničke akte za koje bi, je li, bile okrivljene službe javne bezbednosti u RS kao nesposobne da održavaju red i mir na tom području.

U potrazi za rešenjem

U Srebrenici to danas nije mnogo teško učiniti, jer nije tajna da mnogi lokalni Srbi i Bošnjaci smatraju da imaju puno međusobnih «neraščišćenih računa», ali, istovremeno, ogromna većina je uverena da nasilje više nikome neće doneti dobro i da je pametnije - nakon brojnih poratnih neprilika koje su im se godinama nudile - da prihvate koliko-toliko dobru priliku koja im se sada nudi da poboljšaju svoj svakodnevni život.

«Koordinacioni odbor za Srebrenicu» već sada ima pune ruke posla, a od tih ruku lokalni Srbi i Bošnjaci očekuju da svima ravnomerno podele struju, vodu, posao, zdravstvenu zaštitu i sve drugo što godinama neopravdano manjka, a predstavljalo je proteklih godina direktan razlog hiljadama srpskih i bošnjačkih porodica za iseljavanje iz tog kraja, najčešće u inostranstvo. Kako se i jedni i drugi ne bi i dalje osećali napuštenima, «koordinatori» će morati ozbiljno da se potrude da ravnomerno pomognu i Srbima iz razrušenih Ratkovića i Bošnjacima iz napola obnovljenih Skenderovića, a o drugim selima da i ne govorimo. Neko bi, uostalom, trebalo da objasni i Harisu Silajdžiću da od njegovih političkih borbenih pokliča novih radnih mesta u Srebrenici neće biti ni za Bošnjake. Sem ukoliko ih on ne ubedi kako je za njih bolje da se u (elektrifikovanom !?) šatorskom naselju u Sarajevu i dalje grozničavo nadaju da će jednog dana Srebrenica postati distrikt u kojem će onda, je li, sve ubrzo zablistati?!

Valja, dakako, potpuno osvetliti i strašnu ratnu prošlost u Srebrnici i u okolini. Vlasti RS su načelno prihvatile da u tom gradiću budu otvoreno i istureno odeljenje Tužilaštva BiH za ratne zločine, kako bi se brže procesuirali zločini iz poslednjeg rata. Izvesno je, međutim, da su istražitelji Tužilaštva BiH sada posvećeni gotovo isključivo istragama protiv pripadnika Vojske i policije RS koji su učestvovali u masovnom zločinu nad Bošnjacima u julu 1995. godine, dok istrage za niz «malih» zločina nad Srbima 1992-1993 godine uglavnom tapkaju u mestu. Dobra strana ove situacije za Srbe jeste u tome što će počinioci zločina među Srbima konačno dobiti ime i prezime, dok će krivica konačno biti skinuta sa mnogih čija se imena vuku po raznoraznim spiskovima bošnjačkih organizacija samo zbog toga što su u leto 1995. godine bili, recimo, kuvari ili samo formalno bili na spisku jedinica koje su učestvovale u zauzimanju Srebrenice, ili, ako su i učestvovali u vojnoj akciji, nisu bili uvučeni u zločine. Loša strana isplivaće na površinu ako se u skorije vreme ispostavi da su mnogobrojni svedoci zločina nad Srbima poumirali, a da nisu stigli da i u sudnicama ispričaju ono što su već ispričali istražiteljima. I da zločinci iz jedinica pod komandom Nasera Orića nastave da mirno žive pod svojim «herojskim» oreolom, fino situirani što u Srebrenici, što daleko od nje.

U takvoj budućnosti, strašna prošlost će se u Srebrenicu uvek vraćati na velika vrata. I ne samo u Srebrenicu, nego i na sva druga mesta «malih» i «velikih» zločina i (po)ratnih nepravdi. Drugim rečima: bude li u Srebrenici ostvarena namera da se svim stanovnicima pomogne da ostvare neka od davno ukinutih osnovnih ljudskih prava, možda će se to isto uspeti i u drugim mestima. Ako se namera ne ostvari - teško da ima smisla igde još pokušavati.

Još je uzaludnije ukoliko stranci iz «kolonijalne radnje» u Sarajevu budu nastavili da «uveravaju» domaće političare kako treba najpre da se dogovore o ustavnim promenama dok podanici muče svakodnevne muke da prežive. Sem ukoliko u «kolonijalnoj radnji» ne misle da je Srebrenica samo jedan «mali» eksperiment, koji treba kako-tako izvesti, a onda se vratiti svom «velikom» bosanskohercegovačkom eksperimentu s namerom da ga izvedu do kraja. Izvesno je, međutim, da cenu takve namere sasvim sigurno neće platiti vlasnici «kolonijalne radnje» i njihova posluga.