Slobodan Durmanović

Policijski protokoli političkih mudraca

Posle petnaestog oktobra trebalo bi konačno da bude jasno kuda ide «reforma» policijskih snaga u BiH. Do tada je visoki predstavnik u BiH Miroslav Lajčak produžio rok za politički dogovor o principima «policijske reforme», nakon što je sam proglasio neuspeh političkih pregovora do 1. oktobra, roka koji je sam Lajčak prvobitno zadao. Lajčakovo proglašavanje neuspeha usledilo je neposredno nakon što su vođe dve najjače partije među Srbima i Bošnjacima, Milorad Dodik i Haris Silajdžić, proglasili sopstveni uspeh potpisujući interni dokument pod nazivom «Protokol za ispunjavanje uslova za reformu policije koji su potrebni za parafiranje i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i priduživanju sa EU».

Taj dokument odbacili su, međutim, gotovo sve ostale partije među Srbima, Bošnjacima i Hrvatima, a zatim su Lajčak i Havijer Solana jednoglasno poručili kako taj dokument «ne zadovoljava evropske principe za reformu policije», te da, ukoliko dogovora ne bude narednih dana, BiH do kraja godine neće moći da potpiše SAA sa Briselom.

Protokoli Miroslava Lajčaka

Zbog toga je Miroslav Lajčak proglasio novi krug razgovora sa političkim vođama Srba, Hrvata i Bošnjacima i, kako stvari stoje, samo njemu - i još ponekom u Briselu - dato je da znaju šta će međunarodni upravnik konkretno učiniti ukoliko dogovora u BiH ne bude.

Svi dosadašnji razgovori vodili su se na temelju dokumenta koji je osmislio sam Lajčak sa svojim saradnicima, među kojima je najznačajnije ime Jožefa Pandura, nekadašnjeg mađarskog ambasadora u Beogradu a danas zamenika visokog predstavnika u BiH. Lajčakov dokument pod nazivom «Nacrt protokola o ispunjavanju uslova za reformu policije koji su potrebni za parafiranje i potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju” u 16 tačaka prikazuje Lajčakovo i Pandurevo viđenje kompletne buduće policijske strukture u BiH. U dokumentu se izričito navodi da “ reforma podrazumeva da sve zakonodavne i budžetske nadležnosti za sva pitanja policije moraju da budu na državnom nivou”, te da potpisnici dokumenta treba “prvo da obezbede da sve kantonalne zakonodavne i budžetske nadležnosti za sva policijska pitanja budu prenesene na FBiH, te da FBiH i RS posle zaključe sporazum o prenosu njihovih zakonodavnih i budžetskih nadležnosti za sva policijska pitanja na BiH do 15. decembra 2007. godine”.

Dalje, u tački II Lajčakovog dokumenta obrazlaže se pojam lokalnog nivoa buduće policijske strukture “koja bi trebalo da se osnuje zakonom BiH, a činila bi je lokalna policijska tela koja bi imala pravni status upravnih organizacija unutar Ministarstva bezbednosti BiH, a u teritorijalnom smislu uglavnom bi uzela u obzir strukture organizacije Uprave policije RS, policijske uprave u kantonima FBiH i policije distrikta Brčko”.” Na teritoriji RS, kao i na teritoriji FBiH, nalazilo bi se više lokalnih policijskih oblasti, a teritorijalna nadležnost policijskih oblasti bila bi u skladu s teritorijalnom nadležnošću postojećih tužilaštava u RS, i kantonalnih u FBiH, te distrikta Brčko”, navodi se u nacrtu Lajčakovog protokola. Zamišljeno je, dakako, postojanje i jedne lokalne policijske oblasti koja bi pokrivala teritoriju opštine Srebrenica i još niz “pogodnosti” koje suštinski menjaju sadašnju policijsku strukturu u BiH, a posredno dovode u pitanje i postojeću ustavnu strukturu zemlje.

Nakon što je Lajčakov protokol naišao na oštre kritike i u RS i u Federaciji BiH slabo obaveštena javnost se našla u jednoj gotovo apsurdnoj situaciji: partije u RS isticale su da je Lajčakov plan loš jer, prosto, nigde ne garantuje opstanak autonomne policije RS; s druge strane, politički predstavnici Bošnjaka ubeđivali su sunarodnike da je plan loš jer predviđa opstanak policije RS !? Iz Lajčakove kancelarije su saopštili da očekuju komentare na ponuđeni dokument, služeći se pritom neverovatnom sintagmom da “plan visokog predstavnika nema alternativu”!? Lajčak je zatim “objasnio” da plan nije ponuđen po modelu “uzmi ili ostavi”, ali je, istovremeno, uputio one slobodoumnije da ne treba da misle da u “reformu” policije mogu krenuti sa nekog drugog izvora, već isključivo sa Lajčak-Pandurevog izvorišta. Zatim su na brzinu sklepani tobožnji pregovori “na nivou eksperata”, tačnije partijskih delegata koji su, je li, trebali da postignu dogovor o nečemu o čemu nije bilo političke saglasnosti na vrhu.

Dok je “ekspert” Pandur sedmicama razgovarao sa svojim domaćim kolegama “ekspertima”, Lajčak i prvi među izabranim srpskim, bošnjačkim i hrvatskim političarima iza scene pokušavali su da postignu politički dogovor. Bezuspešno: Srbima se nikako nije ulazilo u prenos policijskih nadležnosti sa RS na nivo BiH bez garancija za opstanak policije RS, a ni Bošnjaci nisu davali pristanka na prenos nadležnosti sve dok im se ne garantuje da će i nadležnosti za održavanje javnog reda i mira ili bezbednosti saobraćaja biti prenete sa entiteta na centralne organe.

Protokol Dodik - Silajdžić

A onda se dogodio interesantan preokret. Ne zato što je Pandur proglasio nerešen rezultat “razgovora eksperata” - samo se čekalo kada će to učiniti - već zbog toga što su najljući među “ljutim” političkim protivnicima na političkoj sceni u BiH, Milorad Dodik i Haris Silajdžić, potpisali svoj “policijski protokol”. Učinili su to gotovo istovremeno kada je Pandur odsvirao kraj “ekspertske” utakmice, a nakon četvorosatnih razgovora u prostorijama poslovnog carstva jednog od najčuvenijih bošnjačkih tajkuna, vlasnika “Dnevnog avaza” Fahrudina Radončića koji je, takođe, imao čast da prisustvuje skoro pa istorijskom “susretu u četiri oka”.

No, najvažnije je, dakako, ono što u protokolu Dodik-Silajdžić (ne) piše. A u protokolu svašta (ne)piše, pa onda, je li, svako svašta može i naslutiti. Izvesno je, međutim, da su se Dodik i Silajdžić saglasili da se “sve zakonodavne i budžetske nadležnosti za sva pitanja policije moraju nalaziti na državnom nivou” (tačka I), te da “struktura policijskih snaga u BiH neće prejudicirati buduća ustavna rešenja, niti na bilo koji način definisati buduću ustavnu strukturu zemlje” (tačka II stav 1.) i da će “odgovarati ustavnoj strukturi zemlje” (tačka II stav 2.). Iz ovih stavova je, dakako, jasno da potpisnici nisu mogli da se dogovore o svim detaljima konačne policijske strukture u BiH, ostavljajući taj posao za neka bolja vremena, tačnije do nekog budućeg (konačnog ?) dogovora o promenama Ustava BiH.

Nije baš najjasnije zašto su Dodik i Silajdžić posegli za gorenavedenim definicijama - jer se valjda podrazumeva da policijska struktura ne može biti neustavna - sem ukoliko nisu uvideli da se u dosadašnjoj političkoj praksi u BiH moglo, bez mnogo muke, naći suprotnih primera. Tako su, recimo, zakonima koje je svojevremeno nametnuo Pedi Ešdaun stvorene policijske agencije poput Granične policije BiH ili Agencije za istrage i zaštitu(SIPA) - koja već uveliko deluje kao “savezna policija” - a da za to nisu postojali ustavni okviri, a pitanje je da li i danas postoje s obzirom da je javna bezbednost formalno-pravno u potpunoj nadležnosti entiteta. No, ova ustavna čudesa u BiH to su već odavno prestala da budu, transformišući se u čudovišno neustavno ponašanje. To je, kako smo već mogli da primetimo u njegovom predlogu, uvideo i sam Lajčak pa je zato jasno naveo da je za izvođenje njegovog plana potrebno izvršiti i ustavne promene. Što i nije mali korak za dosadašnju međunarodnu upravu u BiH, imajući u vidu da je Pedi Ešdaun svojevremeno otvoreno pokazivao kako se Ustava BiH ne treba držati “k'o pijan plota”.

No, vratimo se protokolu Dodik-Silajdžić. Potpisnici su, ipak, neke stvari u svom protokolu i definisali, ali su potom dali različite odgovori na jednostavno pitanje: da li u budućoj policijskoj strukturi u BiH ostaje policija RS ? Naime, u pomenutom protokolu naziv “Republika Srpska” pominje se samo jednom u tački VIII, u kontekstu definisanja sastava “Odbora direktora policije” čije su, inače, nadležnosti da “razmatra pitanja od interesa za saradnju policijskih tela i da donosi odgovarajuće odluke u tom pogledu, te da donosi odluke o predstavljanju policijskih službi BiH na međunarodnom planu, o informisanju javnosti i o pitanjima na osnovu kojih se traži izvršenje određenih poslova i zadataka” (tačka VII). Elem, navodi se da su “stalni članovi Odbora direktora policije: direktor policije, pomoćnici direktora za policijsku strukturu RS i Federacije BiH, direktor Granične policije BiH i direktori lokalnih policijskih oblasti” (tačka VIII). Nešto ranije u protokolu Dodik-Silajdžić se navodi da će “lokalna policijska tela biti uspostavljena zakonom BiH” (tačka IV), te da će “biti generalno odgovorna za sprečavanje, otkrivanje i istrage krivičnih dela koja nisu u nadležnosti Granične policije BiH, SIPA kao i poslove koji nisu u nadležnosti Direkcije za policijsku koordinaciju” (tačka IV). Inače, ova Direkcija nalazi se, prema protokolu, na vrhu piramide policijske strukture u BiH “sa statusom upravne organizacije u okviru ministarstva bezbednosti BiH” (tačka III) koje, inače, već postoji.

Iz ovih navoda izgleda prilično jasno da policija RS, ukoliko opstane kao organizaciona jedinica pod tim imenom, ne bi više bila institucija RS - koja ima pravni status upravne organizacije odgovorne Vladi RS i Narodnoj skupštini RS, kako je sadašnjim ustavnim rešenjima i u RS i na nivou predviđeno - već bi imala pravni status upravne organizacije u okviru ministarstva bezbednosti BiH. Takvo tumačenje, međutim, odbija Dodikov koalicioni partner Mladen Ivanić, vođa PDP-a, koji kaže kako on to “u protokolu nigde nije pročitao”. Dodik, takođe, tvrdi da je, prema ovom protokolu, opstanak policije RS neupitan i da će to biti “regulisano zakonom na nivou BiH”. Dodik, takođe, tumači i da mu za pravo daje već pomenuti stav 2. iz tačke II. “Pošto je RS deo ustavne strukture, onda je i policija RS deo te strukture”, uverava Dodik.

Ipak, izvesno je da bi, prema protokolu Dodik-Silajdžić, policija RS mogla da doživi transformaciju u kojoj će formalno-pravno institicije RS izgubiti značajan deo svojih nadležnosti nad policijom u tom entitetu, pa makar i kad bi Silajdžić ili neko drugi iz Sarajeva jednog dana pristao da se ta policija zove “Policija RS”. Drugim rečima, kontrola parlamenta RS nad policijom u RS bila bi bitno sužena u korist kontrole sa nivoa ministarstva bezbednosti BiH, odnosno u korist Parlamentarne skupštine BiH kada je reč o finansiranju policije, odnosno o donošenju budžeta. Istina, protokol predviđa da se finansiranje policijskih struktura u BiH vrši “na principima konsolidovanog budžeta” (tačka XII), tako što će takav budžet usvajati Parlament BiH, dok će se “za niže nivoe način izvršenja budžeta urediti zakonom” (tačka XII). U Lajčakovom planu predviđa se gotovo identičan način finansiranja, s tim da se precizira da bi bio otvoren poseban “eskrou račun za policijsku strukturu u RS”, pa srpski zagovornici tumačenja protokola Dodik-Silajdžić ističu da bi RS mogla da zadrži kontrolu nad svojim novcem namenjenim za finasiranje lokalne policije. Što je, kao i u slučaju ostalih policijskih nadležnosti, samo delimično tačno: RS bi zadržala neki vid kontrole, koja se, zapravo, ne bi ostvarivala neposredno preko institucija RS, već posredno preko predstavnika RS u institucijama BiH. A jedina odbrana od eventualne devastacije policijskih snaga u RS ostao bi tzv. entitetski veto u Parlamentarnoj skupštni BiH i, verovatno, u Direkciji za policijsku koordinaciju.

Kao logično se, dakle, nameće pitanje zašto je Milorad Dodik potpisao protokol o „reformi” policije koji se nikako ne može nazvati povoljnim po interese RS. Ima nagađanja da je i on, kao i Silajdžić, požurio da napravi dogovor ne bi li se spasao od smene od strane visokog predstavnika. Moguće je da je premijer RS to učinio jer nije mogao da isposluje bolji dokument i da je to, ipak, manje loše rešenje po RS od Lajčakovog protokola i da daje nešto više nade u opstanak policije RS od raznoraznih „reformskih” planova koji su se redali u poslednje dve godine.

No, sada kada je protokol Dodik-Silajdžić odbačen od strane Lajčaka i Solane teško je očekivati neko bolje rešenje za RS, pa bi se moglo slobodno kazati da svaki put kada Srbi u Banjaluci pristanu na ozbiljne ustupke, u toj istoj upravi zaključe da srpski političari mogu pružiti još ustupaka zarad „evropske budućnosti BiH“. Lajčak je primetio da se politički Srbi u RS poslednjih godina ponašaju tako da što glasnije brane interese RS utoliko ćutljivije pristaju na ustupke. Dodik je, naime, samo dan pre nego što će potpisati protokol sa Silajdžićem glasno ponavljao da neće pristati ni na kakvu reformu „u kojoj nije prepoznatljiva policija RS“, da bi već od sutra bio među retkima koji su branili svoje uverenje da će policija RS biti sačuvana. Izuzimajući Dodikove sledbenike i simpatizere, ostali su ili sumnjičavo vrteli glavama ili ćutali. Opozicija je, dakako, žestoko kritikovala, mada ni sama ne izgleda da je spremna da pitanje opstanka policije RS zastupa s hrabrošću koja iziskuje i spremnost na političku žrtvu zarad istrajavanja ka opštim stremljenjima. Dva dana kasnije Dodik je nad odrom tragično preminulog predsednika RS Milana Jelića još obećao da će njegov grob «čuvati policija RS», a koji dan kasnije poručio je da će «ako treba stajati i 50 godina pred vratima EU ukoliko ne ostane policija RS».

Takvom retorikom Dodik možda može olako uveriti široku srpsku javnost u svoje dobre namere da sačuva policiju RS, ali sama retorika bez iskazane političke hrabrosti neće bitno doprineti cilju kojem plebiscitarno teže Srbi u RS. Takvo političko ponašanje, sa elementima petnaestogodišnjeg turbo folk patriotizma, do sada se najčešće završavalo tako što političke pevaljke i njihova pratnja dobro naplate svoje umeće - na ovaj ili na onaj način - ostavljajući očaranu publiku da sanja širom otvorenih očiju sve dok ubrzo ne utone u apatiju.

Šta, dakle, preostaje ? Isto ono što politički Srbi u RS već dvanaest godina ne znaju ili ne umeju da učine: da jasno i konkretno definišu kakvu Republiku Srpsku hoće i mogu da sačuvaju i da, zatim, hladne glave i politički hrabro stanu iza jedinstvene političke platforme. Bez tog minimalnog političkog konsenzusa unutar sopstvene elite, Srbi u RS osuđeni su da posmatraju odumiranje vitalnih funkcija Republike.

No, u toj Republici i danas je, kao i godinama pre, moguće sasvim legalno i legitimno sprovesti referendum o pitanjima iz nadležnosti RS. Prenos policijskih nadležnosti na nivo BiH jedno je od takvih pitanja i potpuno je neshvatljivo zašto vrh RS do sada nije koristio tu mogućnost koja se, istina, strancima nije nikada sviđala, ali je nikada nisu dovodili u pitanje. Ukoliko je opstanak policije RS pod ingerencijama institucija RS vitalni interes srpskog naroda u RS - kao što godinama slušamo od srpske političke elite - onda je raspisivanje referenduma o tome pitanje ljudskog, nacionalnog i političkog morala unutar te iste elite.

To, naravno, nije protivno nastojanjima u RS da se kreće u pravcu EU. Uostalom, RS je već učestvovala u stvaranju savezne policije u BiH (SIPA) kojoj entitetske granice ne predstavljaju nikakvu ni formalnu, ni stvarnu prepreku za obavljanje najsloženijih policijskih poslova u celoj BiH. Slaba efikasnost i SIPA i ostalih policijskih agencija, pa znači i policije RS, ne bi smela, međutim, da predstavlja razlog za proces restrukturisanja policijskih snaga u BiH u kojem se ne bi poštovali osnovni ustavni principi. Ukoliko se ne prepoznaje to elementarno poštovanje, onda cilj zamišljene «reforme» policije nije istinsko traganje za mehanizmima koji će dovesti do bolje efikasnosti policijskih agencija u zaštiti svih građana, već nešto sasvim drugo. U slučaju Lajčakove ponude reč je o otvorenom zahtevu za novim ustavnim promenama, dakako, na mala vrata - putem „reforme“ policije. Pitanje „reforme“ Ustava BiH je, ipak, jedno sasvim drugo pitanje. I to, naravno, međunarodni upravnik BiH odlično zna, pa, zapravo, već sada pokušava da krene u taj projekat. Ostaje da vidimo koliko će u tom pokušaju uspeti i da li srpski političari u RS imaju snage, volje, hrabrosti i mudrosti da mu se suprotstave.