Džon Fonte

Institut Hadson, Vašington

SUVERENITET I TRANSNACIONALNI PROGRESIVIZAM

NSPM: Profesore Fonte, kako vidite stanje međunarodnih odnosa nakon hladnog rata i razvoj klasičnog državnog suvereniteta u svetlu preovlađujućih internacionalnih integracija?

Fonte: Pitanje suvereniteta, naročito pitanje o tome šta čini osnovu onog što zovemo demokratskim suverenitetom, danas je posebno značajno. Demokratska samovlada podrazumeva da narod vlada sâm sobom. Kao Amerikanac, mislim da je suverenitet američko ishodište. To je svrha deklaracije u kojoj stoji da „mi, narod SAD“ stvaramo nezavisnu vladu da bismo zauzeli jednako mesto među drugim narodima sveta. Američka vlada zasnovana je na dva principa. Prvi se tiče prirodnih prava svakog pojedinca i odnosi se na život, slobodu, težnju ka sreći i na vlasnička prava, kao kod Loka. To je princip prava. Drugi princip je saglasnost naroda , pravo svakog naroda da stvori samoupravni entitet. U 21. veku lako bi se moglo ispostaviti da će to ponovo biti i pitanje nacionalnog samoodređenja, što je veoma važno. Raspadom sovjetske imperije došlo je do jačanja uticaja Amerike, ali i do stvaranja Evropske unije, koja je, svakako, nov tip političkog sistema , nastao od izvornih nacionalnih demokratskih država. Ali forma EU nije demokratska jer se ne zasniva na saglasnosti naroda . Ko je tu narod? Nema evropske nacije. Parlament EU nije taj koji donosi odluke. Naprotiv, odluke uglavnom donosi Evropska komisija u Briselu, znači birokratija. Evropska komisija je čak inicirala i formu Evropske unije. U većini demokratskih društava zakone donosi narod te zemlje, poput britanskog Parlamenta, francuske Narodne skupštine, i slično. Međutim, u slučaju EU, zakone po statutu donosi birokratija, dok ih parlament odobrava ili ne odobrava. Postoji mogućnost za veto, ali to je potpuno drugačiji sistem koji ja zovem postdemokratski .

Politički – i filozofski ako hoćete – na osnovu onoga što američki politički filozof Džejms Sisor govori u svojim tekstovima razlikujem četiri forme demokratije. Prema Sisoru, demokratija je složen sistem koji ima dva dela. Liberalna demokratija, konstitucionalna demokratija, demokratska republika, liberalna republika su iste stvari. Liberalni deo tiče se individualnih prava koja zapravo ograničavaju vlast. A deo koji se odnosi na saglasnost jeste ono što, međutim, većina naroda želi. Ako jedan deo naroda želi da potčini drugi deo, pojavljuje se problem, tako da postoji tenzija – i to pozitivna – između liberalnog elementa i demokratske vlade. Demokratski element označava saglasnost, većinsku. S druge strane, većina se slaže da takođe treba da postoji ograničenje, da vlast većine ima ograničenja, a to je vlast ograničena posredstvom svog liberalnog dela.

Demokratija, shodno tome ima dva dela – liberalni i demokratski, što se sve imenuje terminom „demokratija“. Ipak, bitna je razlika između te široke oznake demokratije i onog što nazivam antidemokratijom, postdemokratijom i predemokratijom. U početku, postojala je predemokratija, period vladavine apsolutnih kraljeva, monarha. Demokratija je proizvod modernog doba. Svakako, postoje razlike u razvoju „liberalnog“ i „demokratskog“ dela. Britanija je, na primer, bila liberalna pre nego što je postala demokratska. Pre revolucije 1688. razvijala su se individualna prava i parlament, koji nije imao naročiti uticaj dok nije ojačao. Za Britaniju je u 18. veku karakterističan konflikt između vlasti kralja i Vigovske partije, u 19. veku jača parlament, 1911. godina predstavlja kraj uticaja Doma lordova...

NSPM: To nas dovodi do sledećeg pitanja. U tekstovima pominjete „ideološki rat u okvirima zapadne tradicije“, rat između liberalne demokratije suverenih država i „transnacionalnog progresivizma“. Objasnite našim čitaocima osnovni ideološki temelj ove nove postmoderne ideologije. Koje su njene posledice na zapadni svet i tradiciju?

Fonte: To je dobro pitanje. Nekada su postojali nacionalni progresivci. U SAD, u periodu Nju dila, u vreme Frenklina Ruzvelta. Ipak, dogodilo da su neki, s vremenom, uvideli da nisu u mogućnosti da sprovedu svoju politiku preko nacionalnog parlamenta, pa su počeli da se okreću transnacionalnim idejama. Mnogi su od nacionalnih postali transnacionalni progresivci, što se može videti na primeru socijalističkih internacionalista u Evropi, na sastancima evropskih socijalista gde se oblikuje transnacionalna politika (čak koriste termin „transnacionalno“). Evropska unija sprovodi transnacionalnu politiku, koja je, u najvećem delu, politika transnacionalnih socijalista. Ideologija je ono što oni misle pod ljudskim pravima, što je, po mom mišljenju, pogrešno. Njihova ideologija je, prema njihovim rečima, da „mi verujemo u razvojnu teoriju ljudskih prava“, prava koja uvek napreduju. To se može videti iz raznih UN sporazuma. Postoji čitava serija međunarodnih UN sporazuma. Uzmimo, na primer, Deklaraciju o pravima deteta, koju su ratifikovale sve države na svetu osim SAD i Somalije. Kao da se SAD protive pravima dece. Međutim, ako se ovom pitanju pristupi ozbiljnije i pažljivije pročita šta tamo piše – da se roditeljima zabranjuje da vaspitavaju svoju decu – stvari poprimaju drugačiji oblik. Mislim da to ipak nije stvar UN. Druga zanimljivost u ovoj deklaraciji jeste da svako dete od osam ili devet godina ima pravo pristupa celokupnom sadržaju koji želi, bez ikakvog mešanja roditelja. Dakle, deca mogu čitati pornografski sadržaj ili putem interneta kontaktirati sa napasnicima. Zato su SAD odbile da potpišu ovaj sporazum, što veliki broj konzervativnih grupa smatra besmislicom. Filozofsku osnovu toga predstavlja razvojna teorija ljudskih prava, od čega deo potiče od Gramšija, ali i različitih oblika hegelijanskog marksizma.

NSPM: Šta je, po Vašem mišljenju, koncept nacionalne države? Koji politički koncept bi – ako uzmemo u obzir istoriju SAD – bio primer onoga što vi zastupate?

Fonte: Počev od osnivača, Vašingtona, Adamsa, od federalista, Hamiltona. Naravno, tu je Endrju Džekson, koji je u manjoj meri bio liberalni populista, a u većoj zastupnik koncepta nacionalne države. I naravno Linkoln, glavna figura. Ruzvelt je bio više okrenut socijalističkom pravcu. Regan u je 20. veku bio najbolji.

NSPM: Vratimo se transnacionalnim progresivcima. Koja je njihova osnovna teorijska pozicija? Pored pomenute ideologije ljudskih prava, šta može biti označeno kao drugi odlučujući faktor?

Fonte: Istakao bih njihov postnacionalni, postdemokratski faktor. Oni žele da prevaziđu državu, misle da je nacionalna država problem, uzročnik rata. Neće biti rata između Nemačke i Francuske, to su dve nacionalne države i njima za to Evropska unija nije potrebna. Između njih nije bilo rata zato što su demokratske. Kada su se susreli Kol i Miteran, argument je bio da će biti rata ako se ne stvori EU. To je besmislica. Naravno da neće biti rata između evropskih zemalja. Devedesetih se to ne bi desilo – postojala Evropska unija ili ne. Dakle, oni vide nacionalnu državu kao anahronizam, kao staromodnu, regresivnu, reakcionarnu, kao problem „nacionalizma“. Za sebe tvrde da su „otvorenog uma“. Druga bitna stvar jeste da u SAD veliki broj profesora i većina intelektualne elite preferiraju multikulturalizam. Njihovo je stanovište da nam nije potrebna nacionalna kultura, već multikulturno društvo. Oni smatraju da američka kultura ne postoji, već je reč o multikulturnom društvu, bogatom hispano Amerikancima, crnim Amerikancima, italo Amerikancima itd. Ali mi nismo multikulturno, već multietničko društvo, sastavljeno od različitih etničkih grupa. Moji roditelji su bili italo Amerikanci, ali nije bilo multinacionalizma, oni nisu bili i Italijani i Amerikanci, bili su Amerikanci italijanskog porekla. U tome je ključna razlika – da li ste Srbin u Americi ili Amerikanac srpskog porekla, Irac ili nešto drugo. Bitna je politička lojalnost i zajednička američka kultura.

Da se vratim vašem pitanju zašto je nacionalna lojalnost važna. Reč je o lojalnosti političkom sistemu, ali takođe i lojalnosti onome što Aristotel naziva režimom. Pitanje režima važno je i za Aristotela i za Tokvila, a takođe je podrobno objašnjeno u Liberalnoj demokratiji u političkoj nauci Džejmsa Sizora. Sizor se bavi složenim sistemima, govori o režimu, o zemlji u kojoj se kulturalisti u problemu sa političkim liderima, gde je kultura na jednoj strani, a režim na drugoj, i gde postoji ekvilibrijum između ova dva. Politika utiče na kulturu, i kultura utiče na politiku. Smatram da su progresivci bili uglavnom multikulturalisti, a onda su od multikulturnih progresivaca postali transnacionalni progresivci. Prvo je tokom devedesetih postojao američki multikulturalizam. Sada su vodeći američki sociolozi transnacionalisti. Oni su od multikulturalizma prešli na transnacionalizam. Imigracija je u tom smislu bila ključni faktor, i to meksička imigracija.

NSPM: To nas dovodi do sledeća dva pitanja. Prvo, zašto je socijalna elita i inteligencija onaj sloj koji je najviše izložen uticaju transnacionanlog progresivizma?

Fonte: Uvek postoji „neprijateljska inteligencija“. Imate patriotsku inteligenciju, ili onu koja je neprijateljska, uperena protiv režima ili celog sistema (treba li možda ovde umesto „ili“ da stoji „i“) . Primer je Rusija u 19. veku, sa inteligencijom usmerenom protiv carskog režima. Do određene mere i Francuska revolucija je proizvod neprijateljske inteligencije. Nešto nije bilo u redu sa burbonskim političkim sistemom. U odnosu na to razvila se neprijateljska inteligencija. Američka inteligencija je u početku bila patriotska, izgradili su republikansku vlast. Međutim, u 20. veku očigledno je bilo neprijateljski orijentisanih ljudi koji su pripadali inteligenciji kojoj sistem nije odgovarao. To je počelo sa učlanjivanjem u komunističku partiju – imali ste ljude iz Britanije, na Kembridžu, britanske komuniste.

NSPM: Vratimo se pitanju imigranata. Pisali ste o nužnosti asimilacije imigrantskih populacija kao izrazu liberalnih i demokratskih vrednosti na kojima počiva američko društvo. Da li je nemogućnost asimilacije imigranata pokazatelj slabljenja samih liberalnih vrednosti u američkom društvu ili izraz promene politike vodećeg establišmenta?

Fonte: Mislim da je u pitanju i jedno i drugo. Jedan od velikih uspeha je već sprovedena asimilacija emigranata u Americi – amerikanizacija. U istoj meri, politički establišment je favorizovao amerikanizaciju i princip da ljudi koji dođu u SAD treba da postanu Amerikanci. Takav je bio slučaj i sa mojom porodicom koja potiče iz Italije. U takvim situacijama treba biti lojalan SAD i činjenici da pripadate američkom sistemu. To je jedan od razloga zašto je asimilacija ranije uspevala. Drugi razlog počiva u činjenici da je postojala restrikcija po pitanju emigracije. U skladu sa tadašnjom politikom, dvadesetih je zaustavljen dolazak većeg broja ljudi. Međutim, 1965. godine promenili smo zakone, uz ocenu da smo bili suviše restriktivni, što je bilo loše. U isto vreme pojavio se multikulturalizam. To se dešavalo u Evropi, a sada se rezultati vide i u Americi.

NSPM: Da li je to bilo za vreme Kenedijeve ere?

Fonte: Jeste, to je bilo u to vreme. Glavni sponzor bio je Ted Kenedi. Bilo je to pre četrdeset godina, kada je bio mlad senator. On je predložio novi zakon 1965. godine, i sada pokušava isto. Prošlog meseca doživeo je neuspeh kada je to ponovo pokušao, uz Bušovu podršku. Ali svako ko ima oči, vidi šta se dešava u zapadnoj Evropi, u Britaniji. Ljudi dolaze iz Pakistana i stvaraju mali Pakistan. Posebno, je dakle, uočljiv problem muslimana, emigracije onih ljudi koji nisu asimilovani. Mnogi od njih, na primer, nisu britanski muslimani, već muslimani u Britaniji. Ti ljudi dolaze i stvaraju odvojene muslimanske zajednice, što nikada nismo imali u SAD. To je glavni problem 21. veka.

Mislim da se Zapad danas suočava sa ključnom dilemom da li će ljudi biti asimilovani, ili integrisani samo u okviru zajednica gde imaju neku vrstu autonomije. Mnoštvo imigranata uspostavlja autonomne zajednice i to predstavlja problem za liberalnu demokratiju. Pojavljuju se grupe – autonomne zajednice u okviru nacionalnih država – koje ne moraju da budu politički lojalne zemlji i toj nacionalnoj državi. Paralelno s tim, razvijaju se i različite vrste transnacionalnih povezanosti, što je veoma kontroverzno. To je ono sa čim treba da se suočimo. Britanija se sada suočava sa tim, dok je u SAD ponajviše reč o meksičkoj emigraciji, latino - američkoj emigraciji. Emigracija niskoobrazovanih ljudi koji se ne integrišu poprima velike razmere. Stvaraju se nacionalne manjine, što ranije nije bio slučaj. Primer je jezička manjina (španski kao drugi jezik) koja ima svoja posebna prava. Ovo se ne dešava u potpunosti, (mozda: Ovaj proces nije doveden do kraja. M.S.) ali se stvari mogu razviti u tom pravcu i to je jedna od opasnosti imigracionog zakona – pitanje broja. Ljudi dolaze u velikom broju, pa postaje neizbežno stvaranje nacionalnih manjina. Tradicionalno, najbolji indikator su mešoviti brakovi. Sedamdesetih i osamdesetih godina zabeležen je rast ovih brakova, što govori o tome da su se imigranti tada integrisali. Međutim, naredne decenije broj mešovitih brakova opada, čemu je jedan od razloga i težnja niskoobrazovanih ljudi da se ne mešaju. Niskoobrazovani Meksikanac oženiće se niskoobrazovanom Meksikankom. Mešoviti brakovi između etničkih grupa su u padu. To je čist sociološki indikator nedostatka asimilacije, o čemu je prošlog meseca pisao magazin Američka sociološka revija. Situacija sa muslimanima u Evropi, u Velikoj Britaniji, pokazuje isti slučaj. Dovode se trinaestogodišnje neveste sa Bliskog istoka, i tu nastaje problem. Nedavno je održan sastanak sa ministrom za imigraciju Danske, čija je vlada konzervativna. Tamo su prvo odredili da žena koja se udaje mora imati najmanje dvadeset četiri godine da bi došla u Dansku. U Holandiji je ta granica dvadeset dve ili dvadeset jedna godina. Kada je reč o imigrantima, Danci su uradili još dve stvari. Prva je zabrana venčanja dece, a druga da moraju da nauče danski. Evropske zemlje su, dakle, počele da odgovaraju na pomenute izazove, ali još ćemo videti u kom će to smeru ići. To je problem 21. veka.

Evo šta o tome mislim. Postoje četiri načina na koja Zapad gleda na muslimansko pitanje. Prvi se svodi na jednostavan stav o manjoj grupi kriminalaca, što nije ništa ozbiljno. Na tome insistira Gordon Braun, nova vlada i Laburistička partija. Oni ne govore o ratu protiv islamskog terora, o problemu koji se tiče čitave civilizacije, već samo o grupi kriminalaca, čime treba da se bavi policija. Prema drugom stanovištu, u pitanju je džihad. Postoji široka džihad mreža i postoji rat protiv terora.(izbacila bih ovu rečenicu, na sličan način ponavlja je malo niže) To je pozicija Buša i Ramsfilda, koja je vladajuća i, u izvesnoj meri, prisutna čak i među demokratama. U pitanju je džihad mreža i države koje to sponzorišu – Sadam Husein, Sirija, Iran, Islamska Republika Iran. To su, dakle, kriminalci, ali i džihad u celini. Treće gledište formulisao je Danijel Pajps i on smatra da je manje reč o džihadu, a više o islamskom pitanju, tj. pitanju radikalnih islamista. To je ideološko pitanje. Islam nije samo religija, i religija nije problem. Međutim, radikalna ideologija je problem. Nisu samo džihadisti problem, već nenasilni islamisti. Tarik Ramadan je vodeći ideolog islama i islamizma. On predstavlja problem iako nije nasilan, kao ni članovi komunističke partije koji nisu bili za nasilje a predstavljali su problem. Dakle, na osnovu ove treće teorije o imigraciji, SAD treba da uvedu ideološke restrikcije, koje su ranije postojale. Ako ste bili anarhista, niste mogli da emigrirate u SAD. Posle ubistva predsednika Mekinlija, 1901. godine, ako ste podržavali Kajzera u Prvom svetskom ratu, ako je neko bio nacista, komunista, nije mogao da emigrira. Nasilno ponašanje nije bilo presudno, bilo je dovoljno samo da podržavate određene ideje. Na primer, u tekstu pomenete da je komunizam dobra stvar, i ne biste mogli da emigrirate u SAD. Danas vi morate (mislim da je prikladnije „možete“ nego „morate“) da budete član Al kaide, priznati član terorističke grupe ili džihadist – ako imate islamističke naklonosti, vama nije zabranjeno da emigrirate u SAD. Kao Tarik Ramadan, njemu je dopušteno da predaje na Notrdam univerzitetu zato što je radikalni islamista.

U istom smislu En-Meri Sloter govori o transjuridicizmu, o postpravnom, tačnije transjurističkom poretku izvan nacionalnih država, u kome bi pripadnicima Al kaide sudila svetska zajednica sudija, uključujući i sudije muslimane. Tako se onda, primera radi, cela stvar predstavlja kao stvar kriminala, a ne kao vojni napad na SAD, što je zaista bio slučaj.

Većina političara nalazi se između kategorija dva i tri. Što se tiče Buša i njegove ekipe, čini se da su „smekšali“, okrećući se više javnoj diplomatiji sa prilično naivnim stanovištem. Mislim da je Pajpsovo, tj. treće stanovište islamizma blisko većini konzervativaca. Mislim na ono što zastupa Fred Tompson, Đulijani i Romni. Mekejn se gotovo izvesno nalazi na poziciji dva, on kaže da sve to nema nikakve veze sa islamom, pitanje džihada je pitanje Iraka, Irana, i za njega, dakle, ne postoji nikakav imigracioni problem. To je problem za Mekejna, koji pripada drugoj kategoriji. (iz poslednje rečenice nelogično mi je da su obojica u drugoj kategoriji) Tompson i Romni spadaju u treću. Većina demokrata nalazi se na dvojci ili jedinici. Veliki broj tzv. levo orijentisanih grupa, tj. progresivaca, spada u prvu kategoriju. Oni misle da je sve to izmišljeno, da ne postoji veliki problem, u pitanju je šačica ludaka sa bombama. Verovatno će se dobro razbuditi posle novog terorističkog napada. Ono što se desilo u Londonu ove ljude uopšte nije uznemirilo, ni događaji u Madridu takođe.

To su, dakle, osnovni problemi. U pitanju je konflikt između zagovornika koncepta liberalno-demokratske države i transnacionalnih progresivaca koji teže da zaobiđu ovaj koncept, tj. nacionalnu državu, i stvore novi politički sistem. Upravo ono što bi Aristotel nazvao „novim režimom“. Postoji demokratski i postdemokratski režim. U slučaju radikalnog islama, u pitanju je religija i, takođe, težnja ka transnacionalnom režimu.

NSPM: Da li onda, kada sve to imamo vidu, i dalje ima mesta za „dobri stari patriotizam“ u savremenom svetu ? Ako ima, da li će imati drugačiju ulogu?

Fonte: Patriotizam je u okvirima nacionalno-demokratskog sistema. Može postojati multietnički patriotizam, ali ne i multinacionalni, multikulturni. Može biti multietnički, kao u SAD, gde imate crnce, hispano Amerikance, koji su američke patriote. Tako je, na primer, američki komandant u Iraku, general Sančez, Meksikanac, ali je i Amerikanac i patriota. Kako određujemo patriotizam? To je dobro pitanje. Pre svega, patriotizam nije šovinizam, on ne podrazumeva da je neka druga kultura negativna po sebi. Ali ako ne gledate pozitivno na svoju sopstvenu naciju, onda nema demokratije. Ako niste spremni da branite sopstvenu zemlju, nema ni demokratske samouprave. O tome je pričala još Rebeka Vest govoreći o ljudima u Britaniji 1936. godine koji nisu hteli da se bore, nisu imali poverenja u snagu svoje zemlje, ali su se ipak suprotstavili 1941. godine zahvaljujući Čerčilu. Bez patriotizma nema demokratije. Ne mislim na ekstremnu varijantu, već na onaj patriotizam koji podrazumeva liberalne vrednosti i tolerantnost prema drugim ljudima. Ako volite svoju zemlju, ne znači da mrzite druge ljude i da ste ksenofobični. Dakle, nije reč o ksenofobiji, rasizmu, fašizmu itd. Jednostavno, o patria , o ljubavi prema svojoj zemlji. O tome su mnogi govorili, uključujući i Loka. U rimskom smislu (ne znam šta je tačno rekao, ali mislim da lepše zvuči „u doba Rimljana“) , vrlina je označavala ljubav prema ljudima, zemlji, „patriji“. A šta je alternativno gledište? Transnacionalni progresivizam. Međutim, malo je verovatno da se to može ostvariti, čak i u Evropi. Postoji još jedna interesantna stvar. Transnacionalni progresivci kažu nama „vi“ (misleći tu na nas koji smo demokratski nacionalisti, ljudi koji veruju u koncept nacionalne države). Postoji koncept „drugog“ u postmodernizmu. Znate, ja takođe kažem da uvek postoji „drugi“. Siguran sam da je i za Gramšija postojao „drugi“. Za transnacionalne progresivce mi smo „drugi“. Uvek postoje „drugi“. Nacionalna država je ono „drugo“, Amerika, Buš, jesu ono „drugo“. Uvek postoje „mi“ i „oni“. To ne mora biti „drugi“ koga mrzimo, ili neprijateljski „drugi“. Ali u političkom sistemu, ili u bilo kom sistemu, postoje „mi“ i „oni“. To „oni“ može biti nešto negativno, ali takođe može biti i nešto što jednostavno nismo „mi“, ne nešto negativno, nego drugačije. Tako imate Srbe i Hrvate. Srbi smo „mi“, a Hrvati su „oni“. To ne znači da treba da postoji rat između ova dva. Habermas bi rekao da mi, Amerikanci, demokrate, pravimo tu razliku između nas i njih, a mi bismo njemu rekli da on pravi tu razliku. Za njega je on, oni – ono dobro, a mi, Buš – ono što ne valja. Šovinizam, Amerika, konzervativci, to su sve „drugi“ za njih. Dakle, transnacionalni progresivci drže do koncepta onog „drugog“. U ovom slučaju, to drugo su ljudi u ovoj sobi.

Fusnote:

1. Razgovor sa Džonom Fonteom ispred redakcije NSPM vodili su Bogdana Koljević, Saša Gajić i Aleksandar Novaković, u Beogradu, jula 2007.