Frensis Fukujama

Sjedinjene Države porazile sebe

Kada sam pre gotovo dvadeset godina pisao o "kraju istorije", jednu stvar nisam predvideo – razmeru u kojoj će američko ponašanje i pogrešne odluke napraviti od antiamerikanizma jednu od glavnih linija podele u globalnoj politici. Ta linija podele je ojačala, naročito posle terorističkih napada od 11. septembra 2001, zbog četiri glavne greške koje je napravila Bušova administracija.

Prvo, doktrina "prevencije", koja je izmišljena u odgovoru na napade iz 2001, bila je neumesno proširena da bi obuhvatila Irak i takozvane otpadničke države, koje su pretile razvojem oružja za masovno uništavanje. Istina, preventiva je potpuno opravdana kad su u pitanju bezdržavni teroristi s takvim oružjem. Ali, to ne može biti srž opšte politike nuklearnog neširenja, a Sjedinjene Države intervenišu svuda da bi sprečile razvoj nuklearnog oružja.

Cena primene takve politike suviše je visoka (nekoliko stotina milijardi dolara i desetine hiljada žrtava u Iraku, koje se i dalje prebrojavaju). Upravo zato je Bušova administracija odustala od vojne konfrontacije sa Severnom Korejom i Iranom, iako je odobrila izraelski vazdušni napad na irački reaktor 1981, čime je nuklearni program Sadama Huseina usporen za nekoliko godina. Pa ipak, uspeh tog napada znači da se takva, ograničena intervencija više neće ponoviti, jer će države – budući nuklearni proleferatori – naučiti da ukopaju, sakriju ili dupliraju svoje nuklearne programe u nastajanju.

Druga pogrešna a važna računica odnosila se na moguću globalnu reakciju na američko korišćenje sopstvene hegemonističke sile. Mnogi ljudi u Bušovoj administraciji veruju da američka moć, i bez odobrenja Saveta bezbednosti UN ili NATO, može biti ozakonjena njenom uspešnom primenom. To je bio obrazac za mnoge američke poduhvate tokom hladnog rata i na Balkanu, tokom poslednje decenije 20. veka, a nazivan je "liderstvom" umesto "unilateralizmom".

Ali, u periodu do iračkog rata, uslovi su se promenili: Amerika je postala tako moćna u odnosu na ostatak sveta da je nedostatak reciprociteta postao jak izvor pobune čak i među najbližim američkim saveznicima. Strukturalni antiamerikanizam, nastao iz globalne distribucije moći, bio je očigledan i pre rata u Iraku, kroz protivljenje globalizaciji koju je predvodila Amerika tokom Klintonovih godina. Međutim, čim je došla na vlast, Bušova administracija je agresivnim nepoštovanjem različitih međunarodnih institucija takvo stanje pogoršala, a obrazac ponašanja nastavljen je ratom u Iraku.

Treća američka greška leži u precenjivanju efikasnosti konvencionalne vojne sile u odnosu prema slabim državama i umreženim transnacionalnim teroristi čkim organizacijama, koje su karakteristične za savremene međunarodne prilike, pre svega na širem području Bliskog istoka. Vredno je razmisliti zbog čega zemlja koja ima veću vojnu moć nego i jedna druga u ljudskoj istoriji, i koja na sopstvenu vojsku potroši onoliko koliko ostatak sveta zajedno troši, nije u stanju da donese bezbednost maloj zemlji od 24 miliona stanovnika, nakon više od tri godine okupacije. Jedan deo problema leži u činjenici da se ta vojna sila bavi kompleksnim socijalnim snagama koje nisu organizovane u centralizovanu hijerarhiju koja može da nametne pravila i, da ih shodno tome, odvrati, obuzda ili da se njime drukčije manipuliše kroz konvencionalnu moć.

Izrael je napravio sličnu grešku, misleći da može upotrebiti ogromno preimućstvo u konvencionalnoj vojnoj sili i tako uništiti Hezbolah u letošnjem ratu u Libanu. I Izrael i SAD su nostalgični prema svetu nacionalnih država iz 20. veka, što je i razumljivo, budući da je to bio svet kojem je vrsta konvencionalne moći kakvu oni poseduju najbolje odgovarala.

Ali, nostalgija je obe države dovela do pogrešnog tumačenja izazova s kojim se sada suočavaju, bilo povezujući Al Kaidu s Irakom Sadama Huseina, bilo Hezbolah s Iranom ili Sirijom. Ta veza zaista postoji u slučaju Hezbolaha, ali akteri ove teroristi čke mreže imaju sopstvene socijalne korene i nisu prosti pioni koje koriste regionalne sile. Upravo je zato korišćenje konvencionalne moći postalo tako frustrirajuće.

Konačno, načinu na koji je Bušova administracija koristila silu nedostajali su ne samo strategija ili doktrina, već i jednostavna kompetencija. U samom Iraku administracija je pogrešno procenila pretnju od oružja za masovno uništavanje, propustila je da adekvatno planira okupaciju, a onda se pokazala nesposobnom da se brzo prilagodi kad su stvari krenule loše.

Nekompetencija u primeni sile imala je strateške posledice. Mnogi glasovi koji su pozivali na vojnu intervenciju, sada se zalažu za rat protiv Irana. Zašto bi, pitam se, ostatak sveta i pomislio da će sukob s većim i odlučnijim neprijateljem biti vođen bolje?

Ali, fundamentalan problem i dalje je jednostrana distribucija moći u međunarodnom sistemu. Svaka zemlja koja bi se našla u istoj poziciji kao SAD, ma koliko demokratska bila, došla bi u iskušenje da koristi svoju hegemonističku moć uz sve manje uzdržavanja. Osnivači Amerike bili su motivisani sličnim uverenjem – da bi nekontrolisana vlast, čak i demokratski legitimna, mogla da bude opasna – kada su gradili ustavni sistem unutrašnje ravnoteže vlasti s ciljem ograničavanja izvršne.

A s obzirom da takav sistem u danasnjem svetu ne postoji, verovatno je zbog njegovog Amerika zapala u ovakve nevolje.

(Autor je dekan Škole za više međunarodne studije na Džons Hopkins univerzitetu)