Saša Gajić

Raspisivanje izbora i početak opasne polarizacije

Raspisivanje predsedničkih izbora 13. decembra od strane predsednika skupšine Olivera Dulića izvesno predstavlja početak najozbiljnije političke krize u Srbiji od petooktobarskih promena naovamo. Nije u pitanju samo to što je njihovim samovoljnim raspisivanjem suštinski narušen sporazum koalicionih partnera i poljuljana krhka osovina vladajuće koalicije u teškim spoljnopolitičkim okolnostima povodom kosovskih pregovora, niti to što je (budući da sistemski zakoni još nisu stupili na snagu) tako prekršen ustavni zakon zarad interesne kalkulacije stranke aktuelnog predsednika, uzrokovane da li sopstvenom procenom ili uticajima sa strane da se izbori moraju dobiti pre jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova. Nisu čak u pitanju ni posledične pozicije predsedničkih kandidata, koje nakon ovog poteza izbornu trku čine znatno neizvesnijom a izrazitog favorita Tadića zapravo stavljaju pred javnošću pod znak sumnje kao «mekšeg i kooperativnijeg», odnosno kao nekog zbog čijeg izbornog trijumfa i kosovski Albanci i njihovi moćni saveznici odlažu jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova, što sve nesumnjivo jača poziciju njegovog radikalskog protivkandidata. U pitanju su najdublje posledice pucanja koalicione osovine koje posledično vode ka vrlo opasnoj polarizaciji političkog života u Srbiju.

Da budemo jasni. Ni jedna stranka, lider ili koalicija u Srbiji ne zavređuje trunku žaljenja, ali se stvari uvek moraju gledati u širem kontekstu, uzimajući u obzir zbir svih bitnih okolnosti savremene Srbije,   kao i alternative i perspektive koje one otvaraju.   Činjenica je da je aktuelna vladajuća koalicija, ma koliko bila puna protivurečnosti, različitih interesa, neprincipijelnosti i nepoverenja, do sada kako-tako pokušavala da zastupa vitalne interese ove zemlje, one oko odbrane teritorijalnog integriteta i nastavka reformi te evropskih integracija, što nesumnjivo podržava daleko najveći deo građana ove zemlje. Još važnije je bilo to što je njena osovina, zapravo politički centar u stvarnom smislu te reči, nastavila četvorogodišnje smirivanje političke situacije u zemlji i sprečavala polarizaciju na dva oštro suprotstavljena bloka koja bi, da su se u međuvremenu iskristalisala, ne samo dovela do delimične paralize institucija, već i odvela Srbiju u pravcu ozbiljnih političkih sukoba. Sada je sve to jednim potezom predsednika skupštine dovedeno u pitanje.

U ranijim analizama (vidi npr. «Ko je prava budućnost Srbije? www.nspm.org.yu) ukazivali smo na opasnost ideološke polarizacije sa pozicija dve krajnjosti (koja zapravo predstavlja simplifikovani izraz podela iz prošlosti te drži ovu zemlju taocima «paradigmi iz devedesetih») što prete da progutaju dominanti politički centar, vukući ih u pozicije potpune suprotstavljenosti. Raspisivanje izbora predstavlja otvaranje upravo te pukotine kroz koje će sasvim izvesno ekstremne pozicije na ovdašnjoj političkoj sceni pokušati da ostvare svoj naum, uzgredno slabeći ne samo svoje centralne rivale (pokušavajući da svakog od njih privuku sebi kao svoje navodne «saveznike»), već i rušeći ukupnu političku i institucionalnu stabilnost u trenutcima kada je ona, i državnom poretku i građanima, najpotrebnija.

Način na koji je medijski propraćeno raspisivanje predsedničkih izbora daju nam za pravo. Sada se pokazuje da ranije izvršena ideološko-politička polarizacija medijske sfere, od ranije izdiferenciranih elektronskih te pisanih medija, preko otvaranja novih ili «preoblikovanja» već postojećih, zasigurno tržišno neprofitnih novina, od tabloida do nedeljnika u koji su «upumpane» velike količine novca, nije bila slučajna, već da se dogodila upravo zbog podupiranja «scenarija polarizacije» u jeku međunarodnih pregovora i očekivanih izbora. Preovlađujući medijski diskurs, koji je do juče Tadiću spočitavao da je «maneken, neodlučna marioneta premijera i neprincipijelni kohabitant» okrenuo se za 180 stepeni. Tadić je od strane tih istih medijskih glasnogovornika preko noći proglašen za njihovog glavnog uzdanicu, odlučnog političara koji je «pronašao svoju dušu», kome je zapravo mesto jedino u taboru   onih koji se, voljno ili nevoljno, mire sa «realnošću da je Kosovo izgubljeno još 1999. godine» i pristupanja NATO paktu, neizbežnog u procesu evrointegracija. U stvari, ovaj diskurs ne samo da ideološki «pokriva» i odvlači DS   u pravcu ostrašćenosti jednog političkog pola koji namerava da mu u perspektivi otkine jedan deo biračkog tela, a drugi, veći, umereno nacionalno-demokratske orijentacije, dovede u stanje konfuzije i kolebanja, već mu time čini medveđu uslugu u predsedničkoj kampanji čiji je uspeh na ovaj način ozbiljno ugrožen. Sa druge strane, ovakva medijska «priprema terena» i promena političke klime, Koštunicu dodatno stavljaju u poziciji da ili ćutke postane prirepak u koaliciji gde glavni osovinski partner klizi na pozicije suprotno bazičnim stavovima njegove stranke i koalicionom sporazumu (ali i novom Ustavu), ili da, što ovakav diskurs priželjkuje kao put u totalnu suprotstavljenost na «dva tabora», reaktivno povuče poteze koji će destabilizovati vladajuću osovinu, urušiti koaliciju i time biti proglašen odgovornim za političku krizu u dramatičnom spoljnopolitičkom periodu, a što će ga naterati da na kraju završi u zagrljaju drugog, radikalskog političkog pola, koji se takvom ishodu otvoreno raduje misleći da tada nastupa njegovih «pet minuta». Sigurno je da je Koštunica doveden u situaciju da mora da reaguje na ovakvo otvaranje procepa, ali je još neizvesno kako, što će pokazati naredni dani.

U pitanju, naravno, nije samo status Kosova već, povodom njega, i budućnost Srbije ukupno uzevši. «Projektovana polarizacija» pokušava predstaviti diferencijaciju srpske političke scene na dva isključiva, crno-bela tabora, od kojih je jedan, navodno, za evopske integracije, budućnost i bolji život po cenu popuštanja pred «nepravdom i silom» te mirenje sa «realnošču», dok se drugome učitava tvrdoglava odbrana «nerealnih» nacionalih pozicija i odricanje od integracija što vode putem ka zaostajanju i izolaciji. Drugi pol, medijski indisponiraniji, ovoj crno-beloj podeli samo daje suprotan predznak. Stvarna trenutna situacija je, u stvari, ma koliko teška i složena, zapravo tačno po sredini, jednako udaljena od ovih stereotipnih projekcija, što ne znači da i one u jednom trenutku ne mogu da postanu realnost. Objektivnim posmatračima je jasno da od boljeg života u narednim godinama ni u kom slučaju neće biti puno toga, da su evrointegracije «šargarepa» koja je više od decenije daleko, kao i da je spoljnopolitička pozicija Srbije u pregovaračkom procesu bila veoma fleksibilna, ispravna, argumentovana i pravedna u svakom smislu. Nametnuta dilema – Kosovo ili Evropa, koja se polako stavlja pred Srbiju kroz brojne pritiske a koja vodi upravo u pravcu polarizacije, zamagljuje nam spoznaju činjenica da je nezavisno Kosovo zapravo suprotno dugoročnim interesima same Evrope, da ono vodi u dugotrajnu krizu regiona, da je EU pod nadmoćnim pritscima i ucenama sa strane pogazila svoje bazične principe koje, naizgled paradoksalno, danas brani zapravo malena Srbija, te da bi mirenje sa ovako nametnutom «realnošću» u narednim godinama skupo koštalo Srbiju, Balkan i na njemu upravo vitalne interese EU, o kvarenju odnosa EU i Rusije da ne govorimo.

Ostvarenje polarizacije na dva suprotstavljena tabora u samoj Srbiji u stvari je ono što bi je odvuklo ne samo u duboku političku krizu, urušavanje iovako krhkih institucija i ustavnog poretka, već bi predstavljalo početak   procesa dalje sistemske dezintegracije,   pre svega na jugu Srbije, potom u Raškoj i Vojvodini, a sasvim izvesno i u političke sukobe koji mogu da se vrlo brzo prenesu sa stranaka na pojedine državne strukture i u krajnjem slučaju dovedu do eskalacije političkog nasilja na ulicama gradova širom Srbije.

Premošćavanje nastale pukotine koja vodi   perspektivi ostvarenja ovog neveselog ishoda po sve građane Srbije i sve njihove životne interese još uvek se može ostvariti trezvenim političkim potezima kojim bi se sačuvalo jedinstvo oko vitalnih strateških pozicija koje podržava najveći deo ovdašnje populacije. Težište «stabilizujućeg postupka» mogla bi biti pre svega skupština Srbije i njeno permanentno zasedanje u direktnom televizijskom prenosu. Utvrđivanje odgovornosti   predsednika skupštine za samovoljno raspisivanje izbora, potrebno redefinisanje koalicionog sporazuma između osovinskih vladajućih stranaka, skupštinsko izjašnjavanje o merama i potezima Republike Srbije prema svim onim koji stanu iza nelegalnog proglašenja nezavisnosti Kosova i   upravljanja nad ovom srpskom pokrajinom, samo su neke od stvari koje bi bilo poželjno uraditi. Tako bi se «isterali na čistac» svi predsednički kandidati, odnosno naveli da se u kampanjama nedvosmisleno izjasne prema fundamentalnim državnim i društvenim pitanjima i perspektivama, i istovremeno omogućilo građanima da otvore oči između kojih opcija i perspektiva se zapravo opredeljuju. To je, ujedno, i najrealniji i najpošteniji moguć put.