Zoran Grbić

Ko se boji Čanka još

Nakon što se polako sleže prašina posle 'marša' Nacionalnog stroja i kontra-mitinga predvođenog Nenadom Čankom, može se konstatovati da su u pravu bili oni koji su tvrdili da će ovaj događaj dovesti do polarizacije. Iz čitave te šarade oko ''fašizma'', koji je i dalje marginalna pojava, najviše koristi izvukli su gospoda Davidović i Čanak. Onaj prvi dobio je oreol zabranjenog buntovnika, romantičnog marginalca, koji će nekom klincu, patriotski raspoloženom ali nedefinisane političke orijentacije, izgledati kao idol. S druge strane, Čanak je predstavljen kao simbol anti-fašističke borbe, prvi na barikadama, glas razuma protiv haosa, a to svakome normalnom predstavlja osnovu savremene civilizacije. I ne zna se šta je strašnije, da li to što su fašisti isprljali ideju patriotizma, ili to što predstavnik jedne sumnjive i politike nedefinisanih ciljeva postaje branilac ideja Republike.

Međutim, ostaje nekoliko pitanja. Pre svega, zbog čega bi lider neke partije reakciju na zabranjeni skup neo-nacista video kao deo svog političkog angažovanja? Skup je bio zakazan dva puta i oba puta je Sud reagovao zabranom, a policija najavila da neće dozvoliti okupljanje. Dakle, zbog čega bi neko ko sebe naziva demokratom dozvolio sebi uplitanje u rad suda i policije i politički pritisak na njih? I zbog čega bi se u Srbiji neko ponovo organizovao kontra-miting, kad postoji jako loše iskustvo sa istim. Zašto miting nije mogao da se organizuje sutra, ili dan ranije?

Gospodin Čanak tvrdi da u organizovanju protesta ne postoji interes partije, nego da je upravo suprotno od toga, da njegova stranka gubi zbog takvog angažmana. To je objasnio rečima (otprilike) da svako ko se razume u politički marketing zna da velike stranke u ovakvim situacijama balansiraju i time objedinjuju različita mišljenja, pa iz toga izvlače političku korist i glasove, i da se samo na taj način politički profitira. Ne mogu da kažem da se razumem u politički marketing, ali mogu da tvrdim da svako ko se razume u logiku zna da u situaciji u kojoj velike stranke balansiraju između različitih mišljenja, za male stranke nema mesta. Ako bi mala stranka počela da radi to isto, utopila bi se u neku veću i izgubila identitet, jer time nestaje njene posebnosti. Jedini način da mala stranka izvuče politički profit u toj situaciji je da radi upravo suprotno od onoga što rade velike stranke, da bi uopšte i ušla u političku igru. Dakle ne da balansira, nego da ''talasa''. A to je upravo ono što se desilo.

Postoji i primer iz istorije koji je srodan nedeljnom dešavanju u Novom Sadu. Pre Prvog svetskog rata, sile Antante su bile te koje balansiraju, jer su bile zadovoljne kolonijalnom podelom sveta. Jedini način da Centralne sile uđu u igru bio je da izazovu nove sukobe i Svetski rat.

Dakle, razlog je očigledan. Nije baš da je Čanak toliko zaljubljen u Srbiju i Novi Sad da će žrtvovati interese svoje stranke samo da bi spasao Srbiju. Ali, zanimljivo je da nije samo razlog ulaska u tu rizičnu politiku sličan ulasku Germana na svetsku političku scenu. Način obračuna je takođe pozajmljen sa tih prostora, doduše nekih dvadesetak godina kasnije. Da li slučajno ili namerno, Čanak je pozvao na borbu protiv neistomišljenika letvama, koje su bile osnovno sredstvo borbe fašista protiv komunista (a kasnije i obrnuto) u Vajmarskoj Nemačkoj početkom tridesetih godina prošlog veka. Pokazalo se da je ono što je kasnije postalo poznato kao ''borba letvama'' kratko traje, i da od takve borbe do ''kristalne noći'' ne stoji dug put.

Sledeći način obračuna je takođe pozajmljen od fašista, kasnije i komunista. To je glasna pretnja silom i neizrečena pretnja u stilu ''ako nisi sa nama, onda si protiv nas''. Teorija Čanka je da ''svi'' moramo da stanemo u ''jedan'' stroj, pod ''jednom'' idejom i da se ''svim sredstvima'' borimo protiv zajedničkog zla. A svi oni koji neće da budu ''svi'' su oni protiv kojih se treba boriti. Simptomatično za ovo bilo je gostovanje pomenutog gospodina u emisiji „Utisak nedelje“, kad se voditeljki praktično unosio u lice dok je glasno ponavljao parole stare nekoliko desetina godina. U jednom trenutku se voditeljka glasno zapitala dok je zbunjeno pokušavala da se nasmeši, da li je sad potrebno da svi ćutimo da se Čanak ne bi naljutio. I to je otprilike suština te vrste političkog delovanja. Šta je normalnom čoveku činiti u situaciji kad jedan čovek počne da viče na sve i govori da su nacisti svi oni koji nisu uz njega? I zašto je uopšte potrebno da svi stanemo u jedan stroj, pod jednog vođu i u jedan glas viknemo kako smo protiv nacista? Zar borba protiv nacizma nije opšte mesto koje je temelj savremenog sveta?

Dakle, koja je razlika između stupanja u Čankov stroj i Nacionalni stroj? Čini se, vrlo mala.

Kada se pomene povezivanje Čanka sa nacizmom, prosečan stanovnik Srbije prirodno ustukne, jer naizgled ne postoji ništa što bi to povezalo. Pomenuti gospodin i njegova stranka se zapravo bore za ravnopravnost naroda i narodnosti, mir među njima, skoro bi se moglo reći da je za bratstvo i jedinstvo.

I upravo u tome leži koren svih problema vezanih za sve ono što donosi ta politika. Zalaganje za bratstvo i jedinstvo je jednom na ovim prostorima donelo novu državu i novu naciju Jugoslovena. U njoj nije bilo bitno ko je šta bio pre toga, ni šta je radio, bilo je jedino važno poštovati velikog vođu. I u svetskoj istoriji postoje primeri rađanja nacija, a verovatno je najpoznatija stvaranje nacije Amerikanaca, kada je prestalo da bude važno da li je neko Englez, Francuz ili Nemac, dokle god poštuje vladu u Vašingtonu.

Neprekidno zalaganje za posebnost Vojvodine i izmišljanje novog termina ''Vojvođanin'' ima nameru da vodi ka istom cilju. Ili je to, ili cilj ne postoji. A politika bez cilja nije politika. Zbog čega drugog bi se izmišljale nove zastave, pravili novi grbovi i štampali pasoši ako ne zbog pripremanja i postepenog navikavanja stanovništva na tu ideju? Do toga ne mora da dođe odmah, ciljevi ne moraju da se proklamuju ni za godinu dana, ali je očigledno da se ide ka tome. U LSV-u smatraju da u postojećoj zajednici pojedinac nije slobodan i socijalno siguran pa je zbog toga jedan od ciljeva Lige ostvarenje ''punog subjektiviteta Vojvodine kao autonomne evropske regije, sa zakonodavnom, izvršnom i sudskom vlašću, izvornim prihodima i imovinom, u ravnopravnom položaju u Srbiji i Crnoj Gori ili bilo kojoj drugoj državnoj zajednici u kojoj se Vojvodina u budućnosti bude dobrovoljno nalazila'' (Statut LSV-a, Član 7). Odakle nekome pravo da nekom delu Srbije daje moć da odlučuje u kojoj državi će da postoji? Zar ovo ne podseća na rukopis onoga koji je pisao Deklaraciju nezavisnosti SAD?

I u toj Deklaraciji se podsećalo na to da države imaju pravo da dobrovoljno odlučuju o svojoj sudbini i o savezima koje će sklapati. Tamo piše da stare saveze ne treba rušiti zbog nekih prolaznih uzroka, ali ako ukoliko postoje ''zloupotrebe i nasilje'' države, onda je pravo i dužnost naroda da ''zbace takvu obavezu''. Naravno, Amerikancima je bilo lakše, jer ih je od Engleza delio Okean. Kako stvoriti naciju u naciji, u Srbiji i u Vojvodini u kojoj su Srbi većinski narod? Kako pored onolikih pravoslavnih manastira na Fruškoj Gori objasniti da Srbi nisu tek tako naselili područje Vojvodine, na isti način i u isto vreme kada i ostali narodi?

Jedini način za to je neprekidno ponavljanje kako je sve što dolazi iz Beograda i sa juga loše i retrogradno, centralistički, namereno da se otimaju ''novci'' Vojvođana. Potrebno je što češće spominjati reči ''Vojvodina'', ''Vojvođani'', ''Vojvođanska posebnost'', a svaki pokušaj ispoljavanja srpskog patriotizma treba proglasiti za šovinizam i nacizam. Kao što su i Titu smetali Srbi koji su većinski narod, pa je umanjivao njihov uticaj, tako se i danas pokušava smanjivanje srpskog uticaja, pa i tako što se ignorišu fašističke akcije Omladinskog pokreta 64 županije, a istovremeno snažno osuđuje svaki pokušaj ispoljavanja srpskog patriotizma.

Da bi se ostvario taj cilj neophodno je (i provereno kao uspešno u Nemačkoj tridesetih godina) vikati na sav glas, neprekidno upirati prstom u sve koji su protiv ideja jedne stranke, vređati i pretiti toliko žustro da se uplaši i voditeljka TV-emisije u kojoj gostujete, a kamoli običan građanin. To je način na koji se pokušava da se napravi jedna ozbiljna, nova nacija, balkanski ''melting pot'' naroda, stvaranjem zajedničkog identiteta na osnovu upiranja prstom u spoljnjeg i unutrašnjeg neprijatelja. Pa onda kad dovoljno uplašite obične građane oni će se prirodno okupiti oko jednog centra, onog koji im je najbliži. Slučajno, to je obično onaj koji im i ukazuje na ''neprijatelja''.

Dakle, nije definicija naciste ograničena na opis nekoga ko zagovara ideju nacional-socijalizma, nego bi se njome moglo označiti i neko ko pokušava da unutar sistema, zločinom prema državi i Ustavu, napravi novu izmišljenu naciju. Razlika između nacional-socijalizma i socijal-demokratije je zapravo vrlo tanka, naročito ukoliko demokratičnost u radu i ponašanju onih drugih ne postoji.