Džulian Borger

Moskva označava svoje mesto u novom svetskom poretku

Vest o tome da bi ponovo mogla da otpočne trka u naoružanju između Vašingtona i Moskve vratila je neka neprijatna sećanja, ali je takođe i pokazatelj komplikovanije budućnosti.

Pretnje Kremlja da će se suprotstaviti američkim instalacijama u istočnoj Evropi namenjenim protivraketnoj odbrani, znak je da se Rusija više neće pokoravati Pax Americana -i.

Na ono što se Zapadu činilo kao post-hladnoratovski “medeni mesec” devedesetih, novi lideri u Moskvi gledaju pre kao na napastvovanje. U njihovim očima, o Rusiju su se u momentu njene ekonomske slabosti okoristili Vašington, London i bande beskrupuloznih ruskih oligarha. Nova ruska spoljna politika, koju je ovih dana objavila ruska vlada (1), jasno stavlja do znanja da Moskva veruje da je era američke hegemonije sada završena.

"Mit o unipolarnom svetu se jednom za svagda raspao u Iraku," kaže se u izveštaju. "Snažna, samouverenija Rusija postala je integralni deo pozitivnih promena u svetu."

Politički dokument predstavlja elaboraciju anti-američke retorike koju je pre dva meseca u Minhenu izneo Vladimir Putin u sali prepunoj šokiranih zapadnih diplomata. "Minhenski govor može biti događaj... na koji ćemo se osvrnuti i reći: tada se sve promenilo, ali trebalo je da predvidimo da će do toga doći," rekao je Klif Kapčan, bivši zvaničnik američkog Stejt dipartmenta, sada angažovan u „Grupi Eurasia”, konsultantskoj firmi za političke rizike.

Već neko vreme Putinova Rusija širom sveta šalje signale da je spremna da dovede u pitanje liderstvo SAD u međunarodnoj zajednici. Ona počinje da se snažno protivi anti-raketnoj odbrani i ekspanziji NATO-a na Istok. Usprotivila se oštrim sankcijama protiv Irana i za sada odbija da se saglasi sa planom sačinjenim posredstvom UN da se Kosovu da nezavisnost. Kroz susrete sa zvaničnicima Hamasa u vreme kada SAD i zapadna Evropa odbijaju svaki kontakt sa njim, Moskva takođe signalizira da želi da bude tretirana kao ozbiljan igrač na Bliskom istoku.

Iako u ruskoj retorici o protiv-raketnoj odbrani i u tvrdim stavovima izraženim u nekim od rasprava u SB UN ima odjeka hladnog rata, ipak postoji više razlika nego sličnosti između današnjih trvenja i konstantnog rivalstva iz sovjetske ere.

Primera radi, rasprave se više ne vode u pozadini međusobno garantovanog uništenja. Većina interkontinentalnih nuklearnih projektila SAD i Rusije i dalje su usmereni jedni na druge, ali više nisu na “kratkom fitilju”. Niti su dve zemlje uključene u globalnu ideološku borbu. Vašington može biti u mukama intelektualnog previranja oko Bušove doktrine pobeđivanja ekstremizma putem izvoza demokratije, ali je nasuprot tome Putinova doktrina “pokazna vežba iz pragmatizma”. Ona ističe značaj nacionalnog suvereniteta i primat UN u rešavanju sporova. Lajt-motiv je zahtev Moskve da njeni pogledi budu uzeti u obzir.

Koreni toga su ekonomske prirode i sežu u eru Borisa Jeljcina, kada je osiromašena Rusija sebe ponudila Zapadu kao revnosnog mlađeg partnera. Na taj period sadašnji stanari Kremlja gledaju kao na doba nacionalnog poniženja. "Ono što vodi Putinovu Rusiju jeste opsesija stvorena devedesetih," rekao je jedan diplomata. "Oni se gnušaju nestabilnosti i slabosti koju je to vreme donelo Rusiji."

Nagli rast cena nafte i gasa doveo je do promene okruženja. Rusija više nije nacija-dužnik. Nova samouverenost demonstrirana je u Sankt Petersburgu 2006. godine, kada su Rusi bili domaćini sastanka G-8. "Odjednom, svi oni su imali prava odela, prave satove i prava kola," rekao je zapadni zvaničnik koji je prisustvovao tom sastanku.

Zajedno sa svim ukrasima zapadnjačkog izobilja došla je i nova odlučnost da Rusija ne bude absorbovana od strane Zapada. Jeljcinova vlada se poigravala idejom o priključenju EU, ali ta ideja sada je mrtva. U članku povodom pedesetogodišnjice EU, Putin je otvoreno izjavio da Rusija "nema nameru da se priključi EU, niti da sa njom uspostavi ikakav oblik institucionalne asocijacije".

Odnos Moskve sa Evropom danas je definisan njenom ulogom snabdevača kontinenta naftom i gasom. Taktika Moskve podseća na taktiku džinovske korporacije koja pokušava da maksimizira svoju tržišnu moć. Pre nego da posluje sa Evropskom unijom kao celinom, Rusija je ispregovarala pojedinačne ugovore sa različitim evropskim zemljama - ugovorivši sa Nemačkom izgradnju podvodnog gasovoda “Severni tok” u Baltiku, i produžetak drugog gasovoda do Mađarske. Moskva je time potkopala zajednički napor EU da smanji zavisnost od Rusije dovođenjem kaspijskog gasa kroz Tursku.

Nakon što je Moskva “zavrnula” gas Ukrajini, Belorusij i Litvaniji, postoji strah da će, u krajnoj liniji, ona pokušati da svoju tržišnu moć nad Evropom pretvori u novu političku hegemoniju. Međutim, Dmitri Trenjin, nekadašnji ruski vojni strateg, tvrdi da ovi strahovi počivaju na pogrešnom razumevanju Putinove ere. Rusija, po njemu, jednostavno teži da izvuče maksimum profita od svojih „mušterija”.

Autor je diplomatski urednik Gardiana

Fusnote:

1. Reč je o dokumentu „Pregled spoljne politike Ruske Federacije“, koji je dostupan na sajtu ruskog ministarstva spoljnih poslova : www.mid.ru (prim.prev.)

Naslov originala: “Moskow signals place in new world order” by Julian Borger, April 11, 2007 The Guardian

Prevod: NSPM