Džim Holt (Jim Holt)

Radi se samo o nafti

U Iraku "nije moguće pobediti", to je "košmar", "fjasko" – tako glasi opšteprihvaćeno mišljenje. Ali postoje dobri razlozi da se pretpostavi kako iz perspektive Buša i Čejnija, stvari savim druga čije . Zapravo, Amerika se možda "zaglavila" upravo tamo gde su Buš i društvo želeli da se ona zaglavi, i možda upravo zato ne postoji "izlazna strategija".

Što se tiče otkrivenih naftnih rezervi, Irak raspolaže sa 115 milijardi. To je preko pet puta više od ukupnih rezervi u Americi. A budući da je dugo bio u izolaciji, Irak je najmanje ispitana teritorija od svih koje imaju bogate naftne rezerve. U čitavoj zemlji postoji tek nekih dve hiljade aktivnih bušotina; samo u Teksasu ima milion bušotina. Savet za spoljne savete procenjuje da Irak ima i nekih 220 miliona barela nafte u neotkrivenim izvorima; u drugim studijama se pominju brojka od 300 milijardi. Ukoliko su to procene precizne, onda se američke snage trenutno nalaze na terenu ispod koga se krije jedna četvrtina svetskih rezervi nafte. Vrednost iračke nafte, za koju su veoma mali troškovi proizvodnje, po današnjim cenama se kreće negde oko 30 hiljada milijardi dolara. Radi poređenja, ukupni troškovi američke invazije/okupacije iznose oko hiljadu milijardi.

Ko će dobiti iračku naftu? Prema tvrdnjama Bušove administracije, "merilo" prema kome treba procenjivati rad iračke vlade jeste donošenje zakona o raspodeli zarade od nafte. Nacrt zakona, napisan u SAD za irački parlament, predviđa da se gotovo sve preda u ruke zapadnih naftnih kompanija. Iračka Nacionalna naftna kompanija bi trebalo da zadrži kontrolu nad 17 od 80 postojećih bušotina, a ostale će – uključujući i one koje te treba da budu napravljene – u narednih 30 godina biti pod kontrolom stranih korporacija. "Strane kompanije neće biti obavezne da svoju zaradu investiraju u iračku privredu", napisao je marta meseca analitičar Antonija Juhač u New York Times , nakon što je do javnosti procureo pomenuti zakonski nacrt. "Te kompanije će moći da preguraju trenutnu 'nestabilnost' Iraka tako što će ugovore potpisati sada, dok je iračka vlada najslabija, a onda sačekati par godina pre nego što zaista i dođu na teren". Kada su u septembru pregovori o zakonu o nafti stigli u ćorsokak, lokalna vlada u Kurdistanu je potpisala separatni dogovor sa Hunt Oil Company iz Dalasa (na čijem čelu je bliski politički saradnik predsednika Buša).

Kako će SAD zadržati hegemoniju nad iračkom naftom? Tako što će postaviti stalne vojne baze u Iraku. Već se gradi pet samodovoljnih "super-baza". Sve su one dosta udaljene od urbanih područja na kojima je bilo najviše napada i žrtava. U američkoj štampi se jako malo izveštava o tim bazama pošto tamošnji stalni dopisnici ne mogu slobodno da se kreću po terenu. (Samo će se izuzetno hrabar novinar usuditi da napusti Zelenu zonu bez vojne pratnje.) U februaru prošle godine novinar Tomas Riks iz Washington Post -a je opisao jednu takvu bazu, Balad Air Base, smeštenu šezdeset kilometara severno od Bagdada. Ona je nalik nekom (dobro obezbeđenom) američkom predgrađu izgrađenom u sred iračke pustinje. Tu su restorani brze hrane, igralište za mini golf, teren za ragbi, bioskop i nekoliko različitih stambenih celina – i među njima "KBR-područje", nazvano po kompaniji koja sarađuje sa Hallliburtonom i koja je izgradila najveći deo baze. Iako je veoma mali broj od 20 000 Amerikanaca koji tu žive ikada imao nekakvog kontakta sa Iračanima, aerodrom u toj bazi spada među najprometnije na svetu. " Po prometu je ispred nas samo londonski Hitrou", rekao je Riksu jedan tamošnji oficir vazduhoplovstva.

Američko Ministarstvo odbrane u početku nije volelo da pominje te baze. Donald Ramsfeld je 2003. rekao: "Koliko se sećam, nikada nisam čuo da su na nekom sastanku pominjane stalne baze u Iraku". Međutim, ovog leta je Bušova administracija počela otvoreno da govori o tome kako će američki vojnici u Iraku ostati godinama, možda čak i decenijama. Nekoliko posetilaca Bele kuće je reklo za New York Times kako sam predsednik sada voli da pominje "korejski model". Kada je Predstavnički dom glasao da se ukine finansiranje "stalnih baza" u Iraku, izabran je novi izraz, "trajne baze", kao da tri ili četiri decenije zapravo ne predstavljaju čitavu večnost u tom kontekstu.

Ali hoće li SAD biti u stanju da beskonačno dugo drže svoje vojnike u Iraku? Obrazloženje za ostanak vojske delovaće uverljivo sve dok tinjaju građanski sukobi, odnosno dok ne bude uništena svaka i najmanja grupacija koja sebe voli da naziva "Al Kaida". Građanski rat će polako jenjavati jer će se šiiti, suniti i Kurdi povući u svoje enklave, biće sve manje linija sektaških sukoba, s gospodari rata će konsolidovali svoju vlast na lokalu. Rezultat će biti de facto podela zemlje. Ali ta podela nikada ne može postati de jure . (Nezavisni Kurdistan na severu bio bi trn u oku Turske, nezavisno područje za šiite bi moglo da postane iranski satelit, a nezavisni region sunita bi mogla da postane baza za Al Kaidu.) Tim balkanizovanim Irakom vladaće slaba vlada u Bagdadu, koju će održavati i nadgledati američka ambasada (veličine Pentagona) koja se upravo gradi – Zelena zona unutar Zelene zone. Što se tiče broja američkih vojnika koji su trajno stacionirani u Iraku, Robert Gejts, ministar odbrane, krajem septembra je rekao Kongresu da on "u svojoj glavi" vidi trajno smeštene snage nekih pet borbenih brigada, što je četvrtina od trenutnog broja; kada se sabere i pomoćno osoblje, to znači najmanje 35 000 ljudi, uz koje će verovatno ići još toliko plaćenika koji rade po ugovoru. (Možda su ove cifre isuviše skromne – svaka od pet super-baza prima od deset do dvadeset hiljada vojnika.) Te snage će povremeno napuštati svoje baze da bi smirile neke sitnije sukobe, a žrtava će biti sve manje. Kako što je jedan zvaničnik iz administracije starijeg Buša rekao u junu za New York Times, trajne baze su "jedina mesta na koje možemo sleteti, i iz kojih možemo uzleteti, a da ne stavljamo po jednog Amerikanca na svaki ćošak". Međutim, svakodnevni posao ljudi u tim bazama biće da čuvaju infrastrukturu vezanu za naftu.

To je "brljotina" koju su napravili Buš i Čejni i koju će naslediti naredna administracija. Šta će se dogoditi ako demokrate pobede? Hoće li srušiti baze i povući sve američke vojnike? To ne deluje verovatno s obzirom na to kome sve ide u korist trajna okupacija Iraka i eksploatisanje njegovih naftnih rezervi. Tri glavna demokratska kandidata – Hilari Klinton, Barak Obama i Džon Edvards – već su se pažljivo ogradili i odbili da obećaju kako će, ukoliko budu izabrani, povući američke trupe iz Iraka pre 2013, kada bi završio njihov prvi mandat.

Ko su sve dobitnici? Kompanije koje pružaju usluge naftnim kompanijama, recimo Halliburton; same naftne kompanije (profiti će biti nezamislivi, a čak i demokrate se mogu kupiti); američki glasači kojima će biti garantnovana stabilnost cena na benzinskim pumpama (a ponekad se čini da je to sve što ih zanima); Evropa i Japan koje će imati koristi od toga što Zapad kontroliše tako velike rezerve nafte i čije će vođe onda podržati trajnu okupaciju; i konačno, sam Osama bin Laden, koji više neće morati da brine o tome hoće li američki vojnici skrnaviti sveta mesta u Meki i Medini pošto stabilnost saudijske dinastije više Amerikancima neće biti najveća briga. Među gubitnicima je Rusija koja više neće moći da sa svojim energetskim resursima ucenjuje Evropu. A tu su i OPEC, naročito Saudijska Arabija koja će imati znatno manje manevarskog prostora da nametanjem proizvodnih kvota održava visoku cenu nafte.

Zatim, tu je i nešto komplikovaniji slučaj Irana. Kratkoročno , Iran je izvukao dosta koristi od Iračkog rata. U Iraku je sada na vlasti koalicija šiita u kojoj je dominantna frankcija prijateljski raspoložena prema Teheranu i tako se dogodilo da je Amerika, htela-ne htela, zapravo naoružala i obučila i one elemente u iračkoj vojsci koji su najnaklonjeniji Iranu. Što se tiče Iranskog nuklearnog programa, čini se da trenutno ne mogu da ga ometu ni vazdušni udari, niti pregovori. Međutim, iranski režim je na klimavim nogama. Nepopularne mule ostaju na vlasti tako što finansiraju domaće bezbednosne službe i potkupljuju elite novcem zarađenim na nafti (a on iznosi 70 odsto budžeta). Ukoliko cena nafte naglo padne na, recimo, 40 dolara za barel (od sadašnje cene koja prelazi 80 dolara), represivni režim u Teheranu će izgubiti svoj siguran prihod. A to Amerika lako može da učini tako što će otvoriti iračke slavine sa naftom i držati ih otvorene koliko god je potrebno (usput dokačivši i Huga Čaveza čija se prepotencija takođe oslanja na naftu).

A setite se sada odnosa SAD i Kine. Zbog našeg trgovinskog deficita, Kina drži oko hiljadu milijardi američkog duga (uključujući 400 milijardi obveznica Ministarstva finansija). To Pekingu daje ogromnu snagu – toliku čak da bi mogla da baci američku privredu na kolena. A privreda u samoj Kini, prema zvaničnim podacima, raste oko 10 odsto godišnje. Čak i ako je možda cifra od 4 ili 5 odsto bliža stvarnosti, kao što neki veruju, snaga Kine predstavlja pretnju za američke interese. (Jedan podatak: Kina pet puta brže od Amerike nabavlja nove podmornice.) Kineski razvoj najviše može da sputa otežan pristup energentima – što može biti stvar o kojoj će u velikoj meri odlučivati Vašington ukoliko SAD bude osvojila kontrolu nad najvećim delom svetske nafte. To je način da se Kinezi neutrališu.

Mnogi ljudi su još zbunjeni i ne razumeju šta je navelo Buša i Čejnija da sprovedu invaziju i okupiraju Irak. U izdanju New York Review of Books od 27. septembra Tomas Pauers (Thomas Powers), jedan od oštroumnijih posmatrača zbivanja u svetu obaveštajnih službi, priznaje da ništa ne razume. "Naročito je neobično što se čini da ne postoji nikakva insajderska verzija razmišljanja koje je pokrenulo sve te događaje, nikakva rafiniranija ili profesionalnija misao koja stoji iza svega toga", piše Pauers. Zatim, Alen Grinspen (Alan Greenspan) u svojim nedavno objavljenim memoarima kaže to još jasnije. "Tužan sam što je politički nezgodno da se prizna ono što već svi znaju – rat u Iraku se vodio prevashodno zbog nafte".

Da li je strategija za invaziju Iraka sa ciljem da se stekne kontrola na tamošnjim naftnim rezervama zaista delo Čejnijeve "specijalne jedinice za energetiku" iz 2001. godine? To se ne može tačno znati budući da je administracija tajila o čemu se raspravljalo u toj "jedinici", sastavljenoj uglavnom od direktora energetskih i naftnih kompanija. Ne može se pouzdano tvrditi da je snabdevanje naftom bilo glavni motiv. Ali takva hipoteza deluje uverljivo kada se pogleda šta je zapravo urađeno u Iraku. Spolja gledano, čini se da je okupacija bila potpuno neuspešna, a preterano ležeran odnos Bušove administracije prema "izgradnji države i nacije" obezbedio je da Irak ostane američki protektorat u narednih nekoliko decenija – a to je neophodni uslov za iskorištavanje njenog naftnog bogatstva. Da je Amerika uspela da stvori jaku, demokratsku vladu u Iraku u kome bi sigurnost mogla da obezbedi njegova vlastita vojska i policija, i da se onda ta Amerika povukla, šta bi onda iračku vladu moglo da zaustavi od preuzimanja kontrole nad vlastitom naftom, od onoga što su uradili svi drugi režimi na Bliskom istoku? Pod pretpostavkom da je strategija Buša i Čejnija bila okrenuta samo nafti, njihova taktika – razaranje vojske, uništavanje Baat režima, i konačni dolazak Amerikanaca, što je ubrzalo unutrašnje migracije – teško da je mogla biti uspešnija. Cena svega toga – nekoliko milijardi dolara mesečno plus par desetina američkih žrtvi (njihov broj će se smanjivati, a i inače je uporediv sa brojem žrtava u saobraćajnim nesrećema izazvanim povlačenjem zakona po kome vozači motocikla moraju da nose kacigu) – zanemarivi su u poređenju sa 30 hiljada milijardi dolara u naftnom bogatstvu koje će obezbediti američku geopolitičku nadmoć i jeftin benzin za glasače. U pogledu real-politike, invazija Iraka nije fijasko; to je sjajan uspeh.

Ipak, ima razloga da se sumnja u sliku koju sam vam predstavio pošto ona podrazumeva da je jedan tajni i veoma ambiciozni plan sproveden u delo baš onako kao što su to zamislili njegovi tvorci. A to je nešto što se gotovo nikada ne dešava.

London Review of Books, 18. oktobar 2007.