Bogdan Ivanišević (*)

Šešelj i podstrekavanje

(Reakcija na tekst Nikole Malbaškog, „Haška pobeda i srpski porazi”)

Na veb stranici “Nove Srpske Političke Misli” u nekoliko navrata se svojim razmišljanjima o Haškom tribunalu oglasio Nikola Malbaški. Prošle godine proglasio je mitom to da je u Srebrenici 1995. godine izvršen genocid nad Muslimanima. Sada je objavio tekst u kom nipodaštava nastojanja haškog tužilaštva da dokaže odgovornost Vojislava Šešelja za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. U odnosu na većinu NSPM kritičara Tribunala, Malbaški je naročito ambiciozan: on uz etikete ponudi i neki argument pravne prirode. Problem je u tome što je većina njegovih argumenata bez osnova, i što Malbaški, NSPM-ov glavni autoritet za pitanja Haškog tribunala, ne poznaje pravnu oblast o kojoj piše.

U tekstu o suđenju Šešelju, Malbaški hvali Šešeljevo – kako on to naziva – “potkovano držanje” (?), uz to i držanje “hrabro i nadmoćno”, pred haškim tužiocima. Iako Malbaški, po svemu sudeći, ne pripada “stručnoj, pravničkoj javnosti”, on je na već neki način ustanovio da je ta javnost “saglasna” kako je optužnica “više nego bleda”, dok je Šešeljev odgovor na optužnicu bio, opet navodno prema stručnjacima, “veoma dobar”.

Valjda zbog toga što ne pripadam toj stručnoj javnosti – naime onoj misterioznoj stručnoj javnosti o čijim zaključcima Malbaški poseduje pouzdana saznanja i ista nam saopštava – ja evo tvrdim da u ovoj fazi ne možemo znati da li je optužnica bleda ili ubedljiva. To ćemo znati kad vidimo koje dokaze Tužilaštvo i Šešelj iznose. Što se, pak, tiče pravnih kategorija kojima se Tužilaštvo koristi u optužnici, nema tu ničega bitno drugačijeg od onoga što sadrži niz drugih optužnica u Hagu ili pred domaćim sudovima na području bivše Jugoslavije. Ako Tužilaštvo bude imalo dokaze za pravne navode iz optužnice, Šešelj će biti osuđen. Utoliko je tvrdnja Malbaškog da je ova optužnica “najneubedljivija od svih koje je produkovalo tužilaštvo ovog Tribunala” potpuno proizvoljna.

Optužnica je, prema Malbaškom, “farsična” i “tragikomična”, zato što Šešelju pripisuje podstrekavanje na ratne zločine i etničko čišćenje, kao i učešće u zajedničkom zločinačkom poduhvatu, a ničega od toga navodno nije bilo u stvarnosti. Zajedničkim zločinačkim poduhvatom se u ovom tekstu neću baviti, jer Malbaški o tom pitanju ne iznosi nikakve argumente. Da vidimo, međutim, kako stoje stvari sa podstrekavanjem, jer o tom pitanju autor nekakve argumente nudi. Osim toga, podstrekavanje je u ovom trenutku generalno zanimljivija tema, pošto je veći broj komentara nakon početka suđenja bio usmeren na taj aspekt slučaja.

Malbaški tvrdi da su brojni Šešeljevi nastupi doduše bili ispunjeni mržnjom, pretnjama i zastrašivanjem, ali da se tu ipak nije radilo o podstrekavanju jer: (1) Šešelj se nije obraćao određenim ili odredivim izvršiocima, (2) nije imao “prethodni umišljaj”, i (3) nije bilo uzročno-posledične veze između njegovog govora mržnje i počinjenih zločina (ti su zločini, kaže Malbaški, izvršeni “u znatno kasnijem vremenskom periodu”). Po svakom od ova tri osnova Malbaški je u krivu.

Najpre, to da je za odgovornost podstrekača potrebno imati nekakav „prethodni umišljaj” plod je autorove mašte. U domaćem krivičnom pravu, podela na prethodni i naknadni umišljaj je irelevantna, uključujući i u kontekstu podstrekavanja. Tako je i u međunarodnom pravu, koje primenjuje Haški tribunal. Možda se Malbaški zbunio, pa je napisao „prethodni”, a mislio je „direktni” umišljaj? Možda je, dakle, Malbaški želeo da kaže da Šešelj nije imao direktni umišljaj za podstrekavanje pa stoga ne može biti krivično odgovoran? Podela na direktni i eventualni umišljaj, generalno, jeste relevantna, u tom smislu što je za neka krivična dela ili oblike odgovornosti potrebno da je učinilac imao direktni umišljaj, tj. nije dovoljno da je imao „samo” evenutalni umišljaj. U ovom slučaju, međutim, eventualni umišljaj je dovoljan, pa je Malbaški, i kad pokušamo da ga ispravimo, opet u krivu. Žalbeno veće Haškog tribunala je u predmetu Kordić i Čerkez ustanovilo da se podstrekavanje može učiniti i sa eventualnim umišljajem (lice koje je podsticalo drugog na činjenje ili nečinjenje bilo je svesno znatne verovatnoće da će zločin biti počinjen podstaknutim delovanjem). Ni u domaćem krivčnom pravu za podstrekivanje se ne traži direktni umišljaj.

Ne stoji ni tvrdnja Malbaškog da Tužilaštvo nije „ni u naznakama argumentovalo” da je Šešelj podstrekavao određene izvršioce. U optužnici Tužilaštvo navodi da je Šešelj pozivao svoje saradnike, sledbenike i lokalne vlasti u Vojvodini, uključujući u selu Hrtkovci (gde je održao govor), da proteruju Hrvate. Srbe iz Zvornika je u govoru održanom u Malom Zvorniku pozvao da očiste zemlju od „pogani” (Šešeljevo pojašnjenje, iz uvodne reči na suđenju), tj. bosanskih Muslimana. U ovim primerima, podstrekavanje je evidentno bilo upravljeno na sasvim određen krug lica, potencijalnih izvršilaca. Što se tiče onih delova optužnice u kojima se takođe govori o podstrekavanju ali se pri tome misli na Šešeljeve nastupe generalno, tu je već, zaista, neizvesnije da li je uslov određenosti zadovoljen. Šešelj se tu obraćao najširoj javnosti, kako u Srbiji tako i u drugim delovima bivše Jugoslavije. U prilog Tužilaštva ide činjenica da su međunarodni sudovi već donosili presude za podstrekavanje u slučajevima u kojima su se optuženi obraćali vrlo širokom auditorijumu. Nirnberški sud je, na primer, osudio na smrt Juliusa Štrajhera, urednika nacističkog lista “Der Sturmer”, koji se obraćao najširoj nemačkoj javnosti širenjem mržnje prema Jevrejima i pozivanjem na njihovo istrebljenje. Lica osuđena pred Međunarodnim sudom za Ruandu (u predmetu Nahimana) stajala su na čelu medija koji su se obraćali svim pripadnicima naroda Hutu u Ruandi. U tom smislu, pretresno veće Haškog tribunala moglo bi da zaključi da su Šešeljevi nastupi, namenjeni Srbima na prostoru bivše Jugoslavije, bili upućeni dovoljno određenoj publici.

Napokon, kada je reč o tvrdnji Malbaškog da su zločini nad nesrbima izvršeni “u znatno kasnijem vremenskom periodu” u odnosu na onaj u kom je Šešelj držao zapaljive govore, te da stoga između tih govora i zločina ne postoji veza, stvari opet stoje drugačije od onoga što Malbaški kaže. U Hrtkovcvima, na primer, Šešelj je održao govor u maju 1992. godine, a proterivanje Hrvata se odvijalo odmah potom, od maja do avgusta. U Zvorniku, između održanog govora i izvršenja zločina prošlo je mesec dana (mart-april 1992). Osim toga, uzročno-posledična veza kod podstrekavanja većeg broja ljudi na ratne zločine i zločine protiv čovečnosti nije tako striktna kao što to Malbaški predstavlja. U gorepomenutoj presudi u predmetu Kordić i Čerkez, Žalbeno veće Haškog tribunala ustanovilo je da „za podstrekavanje nije potrebno dokazati da delo ne bi bilo izvršeno bez učešća optuženog, odnosno dovoljno je da se dokaže da je podstrekavanje značajno doprinelo postupku osobe koja je počinila zločin”.

Haški tribunal je već ustanovio da promovisanje mržnje, na način vrlo sličan onom na koji je to činio Šešelj, može predstavljati podstrekavanje na zločin protiv čovečnosti. U presudi Radoslavu Brđaninu, bivšem predsedniku Kriznog štaba Autonomne oblasti Krajina i istaknutom članu Srpske demokratske stranke u BiH, tribunal je ustanovio da je Brđanin zagovarao otpuštanje Muslimana i Hrvata sa upravljačkih pozicija, pozivao nesrpsko stanovništvo da napusti Bosansku krajinu, javno se zalagao za odmazdu, i koristio pogrdan rečnik za nesrbe (“balije”, “ustaše”, “Šiptari”, “gamad”, “pogan”). Ovakve izjave su podsticale bosanske Srbe da vrše zločine nad bosanskim Muslimanima i bosanskim Hrvatima i stvarale klimu u kojoj su ljudi postali spremni da tolerišu zločine. Nesrpsko stanovništvo Krajine je ovakve izjave Brđanina razumelo kao direktnu pretnju da treba da napuste područja pod kontrolom bosanskih Srba, što su mnogi u strahu za svoje živote i učinili. Tribunal je osudio Brđanina na 30 godina zatvora, između ostalog i zbog podstrekavanje (promovisanjem mržnje) na zločine protiv nesrba. Između Šešeljevih izjava sa početka devedesetih i izjava za koje je u Hagu kažnjen Radoslav Brđanin, mala je razlika.

* Autor je koautor knjige “Vodič kroz Haški tribunal” (izdanje Misije OEBS u Srbiji, Beograd , 2007).