Ovde i tamo

Boško Jakšić

SLOBODA NARODU

Da sam nekim slučajem lider stranke čiji je Đ. V. kolumnistički portparol, zahvalio bih mu se na saradnji

Imam neodoljivu potrebu da ometam Đorđa Vukadinovića u nameri da, kao samoproklamovani zvanični tumač podsvesnih želja (u svom tekstu u „Pogledima”, 23. oktobra), izokreće značenje tuđih reči kako bi njihove autore ubacio u primitivni žrvanj ovdašnjeg politikantstva, a sebi uknjižio nov stranački poen.

Ne bi kolega, verujem, samo iz sujete tako opširno reagovao na dve rečenice koje sam mu posvetio u tekstu „Himlerov rođendan”. Zašto je čekao dve nedelje da se oglasi, ne znam. Ili ga je podsetilo, ili mu je nedostajala inspiracija za temu, pa je svoju kolumnu koja se honoriše posvetio kolumni od koje živim. Kako god bilo, ja o kolegi dve rečenice, on ceo tekst. Zadržaću proporciju. U svom redovnom terminu.

Odmah da razjasnim: ne bih uopšte polemisao da se radi o različitim viđenjima jednog socijalnog fenomena kao što je nacizam. Volim da pročitam stavove s kojima se ne slažem. Uvažavam ih i, neka zapisnički bude konstatovano, ne odgovaram na kritike koje izražavaju mišljenje suprotno mom.

Problem je u tome što je sročenije g. Vukadinovića „Smrt fašizmu” – ne znam zašto to pod navodima – uglavnom očišćeno od misli. Prostor je popunjen nesuvislim logičkim zaključcima, nepoznavanjem istorijskih činjenica i, što je najopasnije, agitpropovskim insinuacijama.

Kolega kaže da Nenada Čanka i Gorana Davidovića nije izjednačio već samo uporedio „dva ljuto zavađena novosadska firera”. Mora da su mu se pobrkali živci. Sem ukoliko ne nalazi neki dualizam u pojmu „firer”. Kao „firer sa ljudskim likom”, pa „firer demokratskog stroja” ili „baš firer”. Zarad dnevno-političkog nadmetanja Đ. V. ih je, po mom razumevanju, izjednačio činjenicom da je obojicu nazvao firerima.

Kad se busola razmagnetiše, onda sve ide do vraga. Pronicljivi kolega dalje kaže da prvi vuče na italijansku, a drugi na nemačku varijantu „kripto-fašizma”. Možda se nova srpska politička misao, kojom se bavi, nije toliko vraćala u prošlost, ali zaista bih od medijskog stahanovca koji ambiciozno radi na posvećivanju masa očekivao da zna da je u Italiji postojao fašizam, a u Nemačkoj nacionalsocijalizam.

No, nije poenta u istoriji. Radi se o proverenom izvođaču savremenih radova koji svaki povod koristi da prepoznatljivo populariše jedno stranačko mišljenje, a diskredituje sva druga. Nemam ništa protiv. Pod uslovom da se ne skriva. Što ionako teško uspeva.

Tako Đ. V. dolazi do moje formulacije Čanka kao „tragičnog heroja” dva novosadska mitinga, antifašista i neonacista. Zgranut je što sam se usudio da nekog ko je „sa štapom u ruci hrabro krenuo u obračun protiv novih nacista” nazovem herojem. Nećete me, kolega, uvući u tu igru. Pa da ispadne da ja – podrazumeva se ko zna u čije ime – branim lik i delo N. Č.

Mogu o Čanku da mislim šta mi je volja, da smatram da je miting deo njegovog političkog marketinga, ali branim povorku koju je poveo. Kao što sam kritikovao skromno prisustvo DS-a i odsustvo drugih velikih stranaka, poput DSS-a. Kao što valjda imam pravo da ne idem na Ravnu i druge mokre gore.

Pošto je čuo da je cinizam odlika inteligentnih, Vukadinović mi pripisuje da grupu novosadskih marginalaca proglašavam za „smrtnu opasnost” po mladu srpsku demokratiju. Koješta. Neonaciste ne nipodaštavam kao produkt vremena u kome živimo, ali ovoj demokratiji više prete mnoge druge pojave, uključujući i pamflete po novinama. Zato, za razliku od Đ. V. koji iskreno veruje da u Srbiji nema pravih fašista, ostajem kod stava da je bolje da verujem da desnih ekstremista ima nego da ih nema.

E sad dolazi deo zbog koga se Vukadinović setio, ili ga setilo, da piše na ovu temu. Kolega se prerušio u Šampoliona pa dešifruje osećanja koja sam „sakrio” kada sam N. Č. nazvao „tragičnim” jer je (citat iz teksta B. J.) „potonuo u sopstvenoj, nedokazanoj priči o ‘eskadronima smrti' iza kojih stoji DSS”.

Da bi iskoristio priliku i branio DSS, koji uopšte nije bio tema „Himlerovog rođendana”, kolega me stavlja na kauč pa bez iole talenta za psihoanalizu zaključuje da iz mog teksta „logički sledi” da se „Čankova ‘tragika' sastoji u tome što nije uspeo da dokaže svoju – inače istinitu – tvrdnju o Koštuničinim ‘eskadronima smrti', odnosno o tome da se iza ‘Nacionalnog stroja' zapravo krije ‘omladina DSS-a sa lažnom ličnom kartom'”.

Bravo majstore! Nastavio bih da Đ. V. čuvam u sivoj moždanoj masi, ali javnost reči mi nalaže da odgovorim jer providno pokušava da preko mene poentira. Kada bi hteo, ili smeo, kolega bi se zaista držao logike. N. Č. je „tragičan” jer je antifašistima učinio medveću uslugu kada je – zaslepljen političkim igrarijama, predizbornim kalkulacijama, stranačkim rejtinzima i hobsovskim ratovanjem – dopustio da ga te stvari ponesu na potpuno neodgovarajućem mestu.

Da li sam dovoljno jasan? N. Č. je u mom tekstu „tragičar” ne zato što nije uspeo da dokaže vezu fašista i DSS-a, već zato što je, politički neodgovorno, sve i svašta ubacivao u kontekst ovdašnjih zamornih političkih natezanja. Kao što to radi Đ. V.

Kolega dalje tvrdi da pisanje o neonacistima i skinhedsima ruši imidž Srbije. Nije on jedini koji bi da se „u ovom osetljivom momentu kosovskih pregovora” o svemu ćuti. Sve mi miriše na onu kominternovsku floskulu: „nije sada trenutak, međunarodna situacija se intenzivira”.

Nezavisni analitičar lako napušta početni motiv i kliče: Vidite da hoće da nam uzmu Kosovo, a Jakšić tamo o nekim desničarima koje je Srbija kroz istoriju držala na periferiji. Ne, ne. Nisam pokoleban. Ne bih da pogubim orijentire zbog Vukadinovićeve dimne zavese. Ponavljam da je dobro što na vreme dižemo glas protiv militantne desnice, koliko god bila marginalna.

Danas ih je malo, preventivno sam upozorio povodom neonacista, jer ako ih pustimo sutra će ih biti više. A raznih Đ. V, koji tvrde da je desnih ekstremista ovde „oduvek bilo malo”, danas je mnogo. Nadam se da će ih sutra biti manje. Na tu temu obećavam da neću biti dokon.

Pošto vidim da Đ. V. ima onu prepoznatljivu potrebu kolumniste u civilu da me svrsta u neku (stimulisanu) grupu, a nije u tome jedini, mogu da ga razočaram. Ne idem po kabinetima. Nemam važne ručkove po restoranima. Naravno da imam svoje političke naklonosti, ali ne u funkciji. Da je drukčije, verujte mi, bio bih bolje plasiran. Barem u nekom upravnom odboru. Ima Đ. V. već načina da to proveri.

G. Vukadinoviću, 'ajte da se ne pravimo da ne znamo o čemu se radi. Koristite povod za političke diskreditacije i poentiranja. Manite se mene jer meni ne možete ni da oduzmete ni da dodate glasove. Ako već hoćete, držite se N. Č. Rušite ga, raskrinkravajte „Benita u ‘evroregionalističkoj' oblandi”. Pratite svoju misiju.

Sufleri će svakako biti zadovoljni. A verovatno i N. Č. kome iz nehata dižete rejting zaverenički zaključujući da „neko, negde” misli da treba „sačuvati Čanka”. Slutim da to nije trebalo da bude cilj. Da sam nekim slučajem lider stranke čiji je Đ. V. kolumnistički portparol, zahvalio bih mu se na saradnji.

P. S.

Polemika je otvorena jer sam citirao dve rečenice Đ. V. Što se mene tiče, ona je ovim zatvorena. A ukoliko Đ. V. svoj kolumnistički termin ponovo inspirativno posveti mojoj malenkosti, bio bi red da mi ustupi polovinu sasvim pristojnog honorara.

Boško Jakšić
[objavljeno: 28.10.2007.]