Daniel Jovanović

PO TRNjU DO EVROPSKE UNIJE

Srbija, kao i ostale zemlje zapadnog Balkana, spada u postkonfliktna društva, i u obavezi je da prođe proces stabilizacije i pridruživanja (PSP) EU, a zatim i proces kandidature za članstvo. Od 5. juna 1999. godine 14 zemalja je pre nas prošlo kroz ove procese a neke se još uvek u njima nalaze. Nekima su trajali duže a nekima kraće, Sloveniji je trebalo 8 godina, Rumuniji 16 a Turska već 40 godina ima statut kandidata za prijem u Evropsku uniju. Očigledno je da se ovi procesi skraćuju dobrom organizacijom, jakom političkom voljom, konsenzusom svih činilaca i kapacitetom samih država. Opštepoznato je da je kod Srbije glavni problem poštovanje vladavine prava i pravila koje važe u EU, odnosno nesaradnja sa Međunarodnim sudom u Hagu. U našem slučaju Evropska unija se principijelno drži političkog kriterijuma koji je ustanovljen i od koga ne može biti izuzetaka.Stiče se utisak da je u svim drugim oblastima Srbija veoma napredna i da neće imati većih problema za ispunjenje ostalih uslova.Važno je naglasiti da je postupak pregovaranja veoma liberalan i da same države određuju rokove koji će im biti potrebni da ispune uslove.

Već sam čin potpisivanja akta o stabilizaciji i pridruživanju EU predstavlja činjenicu da je država demokratski uređena, uz vladavinu prava i stabilan kurs ekonomskih reformi. Potpisivanje PSP prouzrokuje sasvim drugačiju klimu i odnos EU prema nama. Širom se otvaraju vrata za učešće u donošenju odluka u Briselu, koristi se pretpristupni fond, takozvani IPA,povećava se obim privatnih investicija i unapređuje saradnja u svim oblastima. Sredstva koja je već izdvojila EU u instrumentu za pretpristupnu pomoć uopšte nisu zanemarljiva.Tako bi Srbija već u 2007. godini trebalo da dobije 186,7 miliona evra, podeljeno sa brojem opština -167, to bi značilo da će svaka opština dobiti 1,17 miliona evra.

Ovim instrumetom rukovodi neposredno Evropska komisija ali ga sprovodi posredstvom vladinih institucija dotične države, u našem slučaju preko Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom. Do sada je slične programe sprovodila i nadgledala Evropska agencija za rekonstrukciju i razvoj. Sredstva se ne dodeljuju automatski već po veoma strogim pravilima i procedurama što znači da se, teoretski, ne može iskoristiti pun iznos i da sve zavisi od apsorpcionog kapaciteta, odnosno načina organizacije i kapaciteta države.

Još jedan momenat je bitan. Otprilike 10% od ovog iznosa usmerava se kroz program nazvan Prekogranična saradnja, što znači da Evropska unija usmerava države na saradnju i zajedničko delovanje. Ministarstvo za ekonomske odnose sa inostranstvom oformilo je i posebno odeljenje koje se bavi prekograničnom saradnjom a ovim poslom uspešno se bavi i Stalna konferencija gradova i opština.

Pored IPA i drugi programi su dostupni Srbiji u 2007.-oj godini: Twining – program partnerstva sa nekom institucijom EU, TEMPUS - program tehničke pomoći kandidatima u vidu seminara, studijskih posetai sl., SIGMA i LIFE iz oblasti zaštite životne sredine, Šesti okvirni program za istraživanje i tehnološki razvoj, YOUTH –program za omladinu i studentsku razmenu, ERASMUS MUNDUS , SOCRATES , TAIEX - iz oblasti edukacije i univerzitetske razmene.

Dakle, vrata Evropske unije su širom otvorena. Pred Vladom Srbije, ministarstvima i lokalnim samoupravama je sizifovski posao koji je trebao da otpočne juče a izgleda da neće ni sutra. Do sada su ministarstva već trebala da imaju predloge projekata, analizu situacije, koordinisanu saradnju, kalendar obaveza, podeljene nadležnosti, povećan kapacitet zaposlenih na pripremi dokumentacije, razvijen sistem kofinansiranja, izrađen Nacionalni plan razvoja, organizovan vid saradnje sa opštinama, itd. Ničeg od navedenog u trenutku nastajanja ovog teksta nema.Za fondove i program EU daleko su bolje pripremljenije nevladine organizacije nego vladin sektor. Eto konkretnog primera kako nerad i nemar uništavaju Srbiju. Malo je vremena ostalo da opasuljimo i krenemo napred. I to snažno poput Sev e rne Irske i Slovačke. Da se merimo sa najboljima i najbržima. Ako ne možemo s njima, onda makar sa Bugarskom. Ako bude došlo vreme da se merimo sa Albanijom znaćemo da je kasno. Tada nam mogu davati kule i gradove više ništa neće imati smisla.

Sasvim je drugo pitanje dokle će i da li će Evropska unija tolerisati našu specifičnost i, pretežno , dinarski mentalitet, obzirom da smo ,,sudbinski`` vezani za Kosovo i da nikada tokom istorije nismo trpeli ničiju šapu. A principi i pravila EU jesu neki vid šape.Tačno je da pred nama stoji Hag, možda još i veća iskušenja, poput priznavanja nezavisnosti Kosova (Turska zbog nepriznavanja Kipra ne može u EU). Pitanje je da li smo spremni da se povinujemo svim odlukama nekog tamo Evropskog saveta i da li možemo, poput Bugara i Grka, sačuvati dušu naroda: veru, jezik, pismo, istoriju, kulturu ,običaje .Da li smo nešto naučili za ovih pedesetak godina posrtanja. Pitanje je da li ima drugog puta ili samo ovog jednog posutog trnjem.

Prokuplje,9.mart 2007.g.