Miloš Jovanović

Slaviti Evropu?

Francusko odbijanje evropskog ustava moglo bi se pokazati spasonosnim. Nestankom vidnog, i ponekad arogantnog evropskog entuzijazma iz devedesetih godina prošlog veka, oslobođen je prostor za racionalnu analizu, umereniji pristup i preispitivanje

Francusko odbijanje Evropskog ustava na referendumu održanom maja 2005. godine, ozbiljno je poremetilo proces evropske izgradnje. Evropski zvaničnici i proevropske elite zemalja članica su se, nemalo zbunjeni ovim “događanjem naroda”, našli u poziciji iščekivanja i relativne nesigurnosti kada je u pitanju budućnost Evropske unije. U takvoj atmosferi, koju vodeći evropski listovi često nepravedno karakterišu kao “evropsko sivilo”, Evropska unija se sprema da proslavi pedesetogodišnjicu potpisivanja Rimskog sporazuma od 25. marta 1957. godine kojim je stvorena Evropska ekonomska zajednica.

Kao i svaka svečanost ove vrste, komemoracija potpisivanja rimskog sporazuma biće pogodna prilika za sumiranje rezultata i analizu postignutog jer svaka proslava nosi u sebi logično pitanje – ima li uopšte razloga za slavlje?

- Utoliko bi se francusko odbijanje evropskog ustava moglo pokazati spasonosnim za Evropsku uniju. Nestankom vidnog, i ponekad arogantnog evropskog entuzijazma iz devedesetih godina prošlog veka, oslobođen je prostor za racionalnu analizu, umereniji pristup i preispitivanje – ne značaja evropske izgradnje kao takve, već puta kojim treba poći. U tom kontekstu će se verovatno realnije ocrtati dostignuća evropskog projekta, jasnije ukazati problemi a samim tim i putevi dalje izgradnje Evropske unije.

Dostignuća Evropske unije su značajna i konkretna. Prvo se tiče stvaranja jedinstvenog tržišta i zajedničke valute. Još 1951. godine, stvaranjem Evropske zajednice za ugalj i čelik, stvoreno je prvo, naravno sektorsko, jedinstveno tržište u Evropi. Prvog januara 1993. godine je okončana izgradnja jedinstvenog tržišta EU. Po procenama Evropske komisije, jedinstveno tržište je od 1993. godine stvorilo 2,5 miliona novih radnih mesta i 800 milijardi evra dodatnog bogatstva. Uz korišćenje zajedničke, jake i stabilne valute, Evropska unija je prostor relativnog ekonomskog prosperiteta. Ne treba naravno idealizovati ekonomsku situaciju EU što je česta pojava među stanovništvom zemalja koje teže evropskoj integraciji. Stopa nezaposlenosti u dve vodeće evropske zemlje, Francuskoj i Nemačkoj, iznosi oko 10 odsto aktivne populacije. Učestale delokalizacije proizvodnje ka zemljama Dalekog istoka mnoge građane EU ostavljaju bez radnog mesta. Velika Britanija je svakako u boljoj situaciji što se tiče stope nezaposlenosti ali primenjuje i sasvim različitu fiskalnu i socijalnu politiku koja je mnogo bliža surovijem američkom kapitalističkom modelu. Uostalom, sama činjenica da u svakoj od pomenutih zemalja evropske unije svake zime umire na desetine beskućnika od hladnoće, dovoljna je da ilustruje da se ipak ne radi o raju na Zemlji.

Drugo značajno dostignuće Evropske unije tiče se apsolutne slobode kretanja njenih građana. Šengenski sporazum, koji čini deo evropskog prava od 1999. godine, kada je u obliku aneksa pridodat sporazumu iz Amsterdama, ukinuo je, ne granice kako se često pogrešno navodi, već kontrole na granicama između trinaest zemalja Šengen zone kojima treba pridodati još tri zemlje koje nisu članice EU. Za građane ostalih zemalja EU, kontrole postoje ali ne i vizni režim, što naravno bitno olakšava kretanje kroz Uniju. Sloboda kretanja čini zaista jednu od fundamentalnih sloboda na kojoj EU počiva. Zanimljivo je da mladi Evropljani nisu uvek svesni te slobode i prednosti koja iz nje proizlazi. Jednostavno ne pomišljaju da bi moglo biti drugačije jer nikada nisu bili suočeni sa redovima ispred stranih ambasada, koji su tako dobro poznati građanima Srbije. Treba ovde pomenuti i program razmene studenata Erazmo koji je dao izvanredne rezultate. Skoro 150 hiljada studenata u Evropi je 2005. godine učestvovalo u programu razmene i bilo u mogućnosti da deo studija završi u drugoj državi.
Međutim, više od upotrebe iste valute, i mogućnosti da se neometano prelazi iz jedne evropske zemlje u drugu, ova konkretna dostignuća su zapravo u funkciji izgradnje evropske kulture, identiteta i solidarnosti, koja jeste fundamentalni preduslov za dalju izgradnju Unije. Kako je rekao francuski ministar spoljnih poslova Rober Šuman, u poznatoj Deklaraciji u kojoj je prvi put izneta ideja o stvaranju Evropske zajednice za ugalj i čelik 9. maja 1950. godine: “Evropa se neće izgraditi odjednom, već će se izgraditi konkretnim realizicijama koje će doprineti stvaranju faktičke solidarnosti”. Glavni cilj evropske izgradnje nije ekonomska integracija. U viziji osnivača i začetnika evropskog projekta, ekonomska integracija predstavlja samo sredstvo da se ostvari osnovni cilj: političko-institucionalna integracija koja bi osigurala mir evropskom kontinentu. I tu zapravo dolazimo do glavnog problema EU danas.

U kontekstu završene ekonomske integracije, potrebno je održati odgovarajuću dinamiku procesa jer kada se evropska izgradnja zaustavi, EU ne stagnira već automatski nazaduje. Dalja izgradnja se može samo odnositi na institucionalnu problematiku. To znači da je uveliko vreme da se da odgovor na fundamentalno pitanje da li postoji spremnost i želja da se unutar EU vodi zajednička politika. Ako ta spremnost postoji, onda nema nikakve prepreke daljoj političko-institucionalnoj izgradnji koja će neminovno rezultirati evropskom federacijom.
Nije, međutim, sasvim izvesno da su evropski narodi i države spremni na stvaranje evropske federacije koja prestavlja jedini logičan ishod. Izgleda da još uvek ne postoji spremnost za vođenje zajedničke politike. To se jasno videlo u domenu spoljne politike prilikom iračke krize 2003. godine. Veliko proširenje EU na deset zemalja istočne Evrope 2004. godine bitno je uticalo na smanjenje homogenosti i faktičke solidarnosti evropske celine. Sadašnja kriza EU proizlazi upravo iz tog raskoraka između imperativa dalje integracije koja može poprimiti samo institucionalni oblik i trenutne nespremnosti evropskih zemalja na veće odricanje atributa sopstvene suverenosti. U takvom kontekstu ne treba da čudi što su se konačno u Evropi otvorila srodna i fundamentalna pitanja evropskog identiteta i evropskih granica. Odgovor na ta pitanja daće Evropskoj uniji potrebnu sigurnost za dalji nastavak procesa evropske integracije. Na koji način će se to desiti – da li će novi ustavni predlog biti manje ambiciozan ili će se izdvojiti određeni broj evropskih zemalja voljnih da ojačaju međusobne veze i stvore nukleus buduće evropske države – manje je bitno. Važno je da se ide putem evropske ideje i cilja. Taj cilj se, prostim rečima, zasniva na volji za upoznavanjem drugoga i želji za zajedničkim životom u miru i relativnom blagostanju. Zato odgovor na pitanje iz naslova – da li treba slaviti Evropu – može biti samo potvrdan, osim ako ste... Srbin.

Naime, veliki deo zle sudbine srpskog naroda u jugoslovenskoj krizi upravo je određen jednom nepravednom odlukom Evropske unije, tada u začetku. Reč je o priznanju secesionističkih jugoslovenskih republika, Slovenije i Hrvatske, koje je Nemačka iznudila od svojih evropskih partnera početkom 1992. godine. Razgovori između francuskog predsednika Fransoa Miterana i nemačkog kancelara Helmuta Kola, koje u svojoj knjizi „Svetovi Fransoa Miterana” prenosi tadašnji savetnik predsednika Miterana i potonji francuski ministar spoljnih poslova Iber Vedrin, jasno pokazuju da je svim evropskim zvaničnicima bilo jasno da će takva odluka zapravo pogoršati situaciju i gurnuti zemlju u građanski rat. Nemačka je uspela u svojim nastojanjima da nametne odluku o priznanju svojim evropskim partnerima samo iz jednog razloga: tada se stvarala zajednička evropska valuta i Nemačka je bila spremna da se odrekne jakog simbola – dojč marke. Za uzvrat je nametnula svoju balkansku politiku Evropskoj uniji. Bez trunke patetike bi se moglo reći da je srpski narod naprosto žrtvovan na oltaru evropske izgradnje. Time je EU bitno kumovala ratovima u ovim krajevima. Da stvar bude gora, EU još nije spremna da prizna deo sopstvene odgovornosti za jugoslovensku tragediju. EU i dalje vidi kao jedinog krivca za sve što se dogodilo bivšoj Jugoslaviji Srbe i Srbiju. Takva predstava čini da i danas možemo čuti neverovatne izjave evropskih zvaničnika poput izjave Olija Rena koji smatra da je Marti Ahtisari uradio sjajan posao u posredovanju između srpske i albanske strane po pitanju Kosova i Metohije. Zvanična pozicija EU po tom pitanju nikako nije ohrabrujuća. Iz tih razloga, Srbija nikada neće moći da ima prema Evropi isti odnos kao i ostale evropske zemlje – države članice ili kandidati. Bez obzira na naše moguće članstvo u EU u nekom budućem vremenu, eventualni srpski entuzijazam na pomen EU uvek će biti neukusan.

(Autor je saradnik Instituta za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu i doktorant na pariskoj Sorboni)

obj. 27.03.07.