Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet - prenosimo Politiku

 

 

Miloš Kazimirović

Separatizam, tu i tamo

Erupcija nacionalistički obojenog egoizma žitelja Belgije podstakla je, opet, nezadovoljstvo mentora zapadnog sveta. Na parketu političke Evrope i Amerike, tu i tamo, pominje se konfederalno rešenje za belgijski problem, po švajcarskom uzoru. Naravno, samo u slučaju da nepomirljivi akteri u entitetskoj svađi odbace druge opcije. Zemlja koja je, sticajem okolnosti, postala centar alijanse NATO-a, potom i prestonica EU, ne sme se parčati, argument je koji ističu zapadni stratezi, u nezvaničnim komentarima.

Ko sme, od koga, da se odvaja, kome je to pravo uskraćeno? Secesionistima u Belgiji, Flamancima i Valoncima, pravo na samoopredeljenje, izvesno, još dugo neće biti priznato. Još su manje šanse separatistički nastrojenih etničkih zajednica u ključnim državama NATO-a, Baska i Katalonaca u Španiji, Korzikanaca u Francuskoj. Vlada u Parizu uživa podršku zapadnog sveta i kada osporava pravo na autonomiju kulturno drugačijeg juga zemlje – zahtevi „avinjonaca” odbacuju se kao neumesni. Podršku uživa i zvanični Rim, pa ne pomišlja da dozvoli institucionalizaciju Padanije, italijanskog severa.

Spisak zemalja u kojima je nepoželjna „destabilizacija postojećih struktura” proširen je i na zemlje Istoka. Niko više ne pominje zahteve Mađara u Rumuniji – njihov „kanalisani ustanak” bio je prihvatljiv samo u trenutku kad je trebalo okončati epohu diktatora Nikolae Čaušeskua. Tu sudbinu dele i žitelji ruskih enklava u Gruziji i Moldaviji. Jedino prema Kosovu, priželjkivanoj, novoj albanskoj državnoj tvorevini, Zapad pokazuje razumevanje.

„Šta to bi sa (zapadnim) svetom, pa podržava veštačke državne tvorevine omčom jedinstva, a druge razbija”, zapitao se Malte Olševski tokom razbijanja Jugoslavije. Doajen bečkog novinarstva i autor nekoliko knjiga o Kosovu dovodio je komentare u vezu sa Monro doktrinom u savremenoj definiciji i s principom Paks amerikane.

Plejada istoričara, sa srpske strane, ali i sa one zapadne, ponudila je sažete definicije za dva pojma: „Izvorna doktrina, po kojoj su Karibi i južni deo američkog kontinenta bili zadnje dvorište SAD, proširena je na zemaljsku kuglu... Paks amerikana je elegantniji izraz za arhajski princip dominacije – zavadi, pa vladaj”, učio me je otac Vasa Kazimirović. Pred kraj života, u vreme priprema Zapada za „kosovsku epizodu”, izjavio je na jednom skupu u SANU da je Srbija bila predodređena kao prvi evropski eksperiment Paks amerikane – po svršetku Prvog svetskog rata. SAD, do danas, nisu svoj naum odložile.

Univerzalni patent vladavine, međutim, koji vuče korene iz antičkog Paks romana, odnosno Paks Avgusta – carevog mira – ponekad nudi i kompenzaciju. Tako je 1919. godine, u sklopu Trijanonskog ugovora, Mađarskoj oduzeta pokrajina Gradišće i dodeljena Austriji. Bečki istoričari tvrde da je to bila kompenzacija za Južni Tirol, koji je, prethodno, otrgnut Beču i dodeljen Italiji.

[objavljeno: 06.12.2007.]

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM