Predrag Lazarević

Kompromis nije slabost, ali nametanje jest

U svom prvom obraćanju žiteljima Republike Srpske novi visoki predstavnik g. Lajčak, želeći da „ohrabri“ srpske političare da prihvate ukidanje policije svog entiteta, insistirao je na tezi da kompromis nije slabost. Ona mi je odmah zazvučala licemerno, jer zapadni emisari, od Dejtona do danas, pod kompromisom podrazumevaju odricanje Srba od prava ostvarenih u Dejtonu ustupcima predstavnika tri najbrojnija naroda: Muslimana (tada još nisu, i zvanično, po drugi put postali Bošnjaci), Srba i Hrvata. Zato se ta teza u mojoj svesti pojavila u dopunjenom obliku, koji glasi: Pravi kompromis nije slabost, ali svako nametanje jest, jer je apriori osuđeno na neuspeh.

Ova dopunjena verzija inauguralne devize novog visokog predstavnika neosporno je relevantna za BiH, koja, kao država, nije nastala posebnim izjašnjavanjem svakog od tri "glavna" naroda da li želi ili ne želi da živi u zajedničkoj državi. A do bitnik Nobelove nagrade za književnost, koja je istovremeno i nagrada za humanizam, jer velike literature nema bez čovečnosti - Ivo Andrić napisao je da se u Bosni "pripadnici triju glavnih vera (...) mrze međusobno, od rođenja pa do smrti (...)“. „Često im ceo vek prođe", piše u romanu „Gospođi ca“, "da im se ne pruži prilika da tu mržnju ispolje u svoj njenoj sili i stra hoti; ali kad god se povodom nekog krupnog događaja pokoleba ustaljeni red stvari (...), onda sve one dugo zadržavane mržnje i pritajene želje za rušenjem i nasiljem, koje su dotle vladale osećanjima i mislima, izbijaju na po vršinu." Ta Andrićeva misao, zasnovana na istorijskom iskustvu, ranih de vedesetih godina XIX veka pokazala se kao vizionarska. Prema tome, nameta nje zajedništva u BiH nakon onoga što se događalo od 1914. do 1918, od 1941. do 1945. i od 1991. do 1995. godine - i više je od slabosti. To na metanje intenzivira latentnu mržnju i svoje autore i izvršioce dovodi u si tuaciju da, s predumišljajem ili bez njega, postanu zločinci sa odgođenim dejstvom.

Ukidanje policije Republike Srpske izjalovilo se i g. Lajčaku, jer su srpski političari konačno sazreli i shvatili da entiteti, po dejtonskoj formuli, mogu egzistirati bez BiH, ali BiH ne može bez njih. Zato je g . Dodik - povodom nagađanja hoće li novonarečeni visoki predstavnik, zbog neuspeha tzv. reforme policije, primeniti bonska ovlašćenja - bez taktiziranja nagovestio da će se, u slučaju sankcija OHR-a, srpski predstavnici povući iz zajedničkih organa, što bi moglo biti i početak kraja oktroisane države BiH, jer bi se našla u situaciji poput one u Srbiji ili na Kipru, s tim što bi Republika Srpska imala status Kosmeta, odnosno turskog dela Kipra, pa bi Amerika , podržavajući osamostaljenje Kosmeta, indirektno pomagala i Republici Srpskoj da se izdvoji iz BiH. Eto, do kakvih apsurdnih situacija mogu dovesti neokolonijalističke, odnosno globalističke manipulacije narodima.

Primenom bonskih ovlašćenja koja - kako sve više izlazi na videlo nisu na hartiji tako široka kao u primeni OHR-a g. Lajčak je, pod izgovorom da želi da disciplinuje predstavnike naroda da izvršavaju svoje obaveze, pokušao, u stvari, da derogira dejtonski sistem odlučivanja koji je jedini garant ravnopravnosti naroda BiH i da tako, na štetu Republike Srpske, učini odlučivanje u zajedničkim organima BiH što efikasnijim.

Da mu je cilj bio da disciplinuje predstavnike sva tri naroda da izvršavaju preuzete obaveze, nametnuo bi daleko benignije rešenje, koje ne zadire u dejtonski Ustav zemlje. U tom slučaju mogao je, na primer, za prva tri neopravdana izostanka sa sednica nametnuti visoke novčane kazne, a za četvrti oduzimanje poslaničkog mandata ili ministarskog portfelja. Iako ni takve odluke ne bi bile u skladu s demokratskom tradicijom Evrope, protiv njih niko u BiH, navikloj na satrapsko ponašanje okupatora svih vrsta, ne bi imao ništa protiv.

Ovako široko reagovanje na poslednju odluku visokog predstavnika u Republici Srpskoj, od institucija sistema, preko nevladinih organizacija, pa do sindikata željezničara, iznenadilo je OHR u celini, pa je g. Lajčak, iako deklarativno ostaje pri svojoj odluci, posetio Banjaluku da bi najvišim funkcionerima RS objasnio da njegove odluka ne zadire u dejtonski Ustav BiH.

Taj potez u diplomatskoj komunikaciji znači mnogo. To je, u stvari, pokušaj da se spase što se spasti može, odnosno da se spreči da BiH jednom nepromišljenom odlukom, bude dovedena u poziciju Srbije ili Kipra. Opasnosti od takvog rešenja prvi je, čini mi se, shvatio g. Silajdžić, pa je s liderom SNSD-a, g. Dodikom, pronašao dovoljno fleksibilnu formulu za organizovanje policije u BiH.

G. Lajčak otvorio je, u stvari, postdejtonsku Pandorinu kutiju. Za taj čin podršku mu je, istina, ne spektakularnu kao njegovim prethodnicima, pružila Američka ambasada u Sarajevu, ali ne i g. Titov, zamenik ruskog ministra inostranih dela. Podržao ga je i ambasador Velike Britanije, uz provokativnu poruku, upućenu, naravno, Srbima, po kojoj mogu birati jedan od dva puta: puta OHR-a i puta EZ-a, od kojih je drugi povoljniji, verovatno zato što OHR pod patronatom Amerike, konzekventno sprovodi demokratiju štapa i šargarepe. Na osnovu te pitijske izjave teško je zaključiti da li se Velika Britanija, rukovođena novom vladom, priklanja Evropskoj zajednici, koju Bušova Amerika pokušava da pridobije za vaninstitucionalno priznavanje kosmetske nezavisnosti.

Poslednji događaji nagovestili su da se i g. Lajčak, ukoliko mu Savet za implementaciju mira i Kontakt grupa dozvole, namerava ponašati u maniru Pedija Ešdauna. I njemu su, kao i Ešdaunu, puna usta multietničnosti, što ne zvuči ubedljivo jer potiče iz zemlje koja je istupila iz jedne višenacionalne države, pa je on, zahvaljujući baš tome, postao ono što jest. Istini za volju, treba reći da danas Slovačka ne podržava američku politiku prema Kosmetu, jer ima "kostur u ormaru", koji se zove Moravska.

Naravno, treba mudro sačekati daljnje poteze aktuelnog visokog predstavnika, pa ukoliko ne modifikuje svoju odluku, odgovoriti na način koji je predsjednik Vlade Republike Srpske najavio.

I na kraju: da ne bi i ubuduće dolazilo do kriznih situacija zbog pasivnog odnosa srpskih političara prema agresivnoj politici OHR-a, institucije Republike Srpske treba da postave najmanje dva uslova koja treba ispuniti da bi se poveo dijalog o reformi dejtonskog Ustava BiH, koji Srbima, i u postojećem obliku odgovara.

Pod jedan: treba insistirati na popisu stanovništva, da bi, konačno, prestao lov u mutnom, koji odgovara aktuelnim bošnjačkim političarima; i pod dva, treba zahtevati da se prethodno sprovede reforma Vašingtonskog sporazuma, odnosno reforma Federacije BiH i tako stvori pretpostavka za traženje kompromisnog rešenja između Bošnjaka i Hrvata s jedne strane i Srba s druge.

Ispunjenjem navedenih uslova svi će biti dovedeni u situaciju da na osnovu egzaktnih pokazatelja ravnopravno tragaju za optimalnim ustavnim rešenjima za BiH, imajući na umu modele uređenja zapadnoevropskih multietničkih država: Švajcarske, Belgije i Velike Britanije.

Alternativa predloženom pristupu reformi dejtonskog Ustava BiH je skandinavizacija Balkanskog poluostrva, koja se svodi na formulu: koliko naroda onoliko država. Na skandinavizaciji južnog evropskog poluoostrva istrajavam od početka devedesetih godina prošlog veka, uveren da je ona jedini modus pretvaranja Balkana u zonu mira. Nažalost, to ne odgovara neokolonijalistima, odnosno globalistima, jer je samo multietničnost pogodna za "ekonomično" ostvarenje ciljeva po proverenoj devizi: Podeli pa vladaj!

(Autor je politički analitičar iz Banjaluke; tekst je objavljen u banjalučkom «Novom Reporteru» 31.10.2007.)