Aleksandar Lazić

Imenovati znači stvoriti

U trenu kada je izvesno (makar u onoj meri u kojoj je verovatnoća primenljiva na srpsku politiku) da Božidar Đelić neće biti mandatar – a još manje premijer – čini se da ima svrhe postaviti pitanje koliko je bilo pametno isticati njega kao DS-ovog kandidata za predsednika vlade? Preciznije napisano, da li je Demokratska stranka ispravno postupila kada je desetak dana pred izbore saopštila kako se zove njihov kandidat, bez dileme jedini suvisli predlog ako Tadić ostaje predsednik Republike?

ODGOVOR JE NE: I ne samo što je odgovor "ne", nego nije potrebna naročita mudrost ni da se odgovori na očekivano potpitanje "ako je ne – zašto ne, ako je da – zašto da": prvi razlog sadržan je u rečima Danila Kiša uzetim za naslov ovog teksta – Božidar se Đelić ponašao kao da nije tačna zlobnička priča da njegova kandidatura zapravo i postoji da bi, u pogodnom trenutku, bio pušten nizvodno; drugo, bilo je očito da DSS neće odustati od toga da pristojno udomi svoga "šefa", pa je onda ispalo da nuđenjem premijerskog mesta Koštunici "DS ulazi u jedan rizik a nisam siguran koliko i da li je spremna da ulazi, jer je to pitanje dugoročnog razvoja stranke – ako premijersko mesto prepusti nekom drugom, suočiće se sa činjenicom da će izgubiti birače" (rečima Zorana Lutovca, člana Političkog saveta DS-a, "Danas" od 26. marta 2007); treće, glavni branitelji lika & dela Božidara Đelića, i jedini koji su izustili "ili Đelić premijer ili novi izbori" nisu bili "žuti" (kako ih odmila zovu "budući koalicioni partneri", citat u zagradi je Tadićev) već "čedisti" – stekao se utisak da je Vladan Batić čak i više za Đelića nego što je protiv Koštunice!

LOSE-LOSE SITUACIJA: Pozicija DS-a pred izbore deluje onda da je bila tamnovilajetskoj – ne samo što je rastao pritisak političkih konkurenata (posebno DSS-a) da se izjasne lično & personalno o kandidatu za premijera već je, kako su sami objasnili, i pritisak medija/javnosti postao takav da je Boris Tadić praktično morao da preko usta prevali ono što je promućurnijim posmatračima predizbornih spotova DS-a ionako bilo jasno. (Insistirajući na DS kandidatu za predsednika vlade, DSS-ovci su istovremeno kano klisurine odbijali da kažu da li hoće/neće u koaliciju s radikalima; ako nešto DS-ovci mogu da nauče od DSS-a bila bi to onda tvrdoća srca bez obzira na novinarska i ina insistiranja da se kaže nešto više od onoga na šta su u tom času spremni/brifingovani.) No, ako je karma DS-a bila "lose-lose", da li je za DSS bila "win-win"? Naravno da nije: pre bi se reklo da se jedno "gubiš" odnosi na DS a drugo na DSS – možda 9. januara to tako nije izgledalo, ali ako DS prepuštanjem premijerskog mesta potencijalno gubi birače onda i DSS dalje urušava svoj imidž jer (pre)često medijski biva predstavljen kao uzurpator i neko ko ne poštuje demokratska pravila. Pored toga, oni predstavnici ovog naroda koji uspevaju da pamte nešto duže (ili makar znaju da pametno upitaju Google) lako će se opsetiti da su upravo Koštuničini osporavali Đinđićevu premijersku kandidaturu pre izbora ("Protiv smo prejudiciranja mandatara za sastav vlade", Vladeta Janković, "Beta", 18. novembar 2000), kao što je i sam V. K. odbio da se decidirano izjasni decembra 2003. o tome ko će kandidat DSS-a za premijera ("To može biti ličnost iz stranke, izvan stranke, a može biti i ličnost koju je stranka stavila na prvo mesto izborne liste", "Blic"). No, čak i kada ostavimo dobre običaje i principijelnost po strani – insistiranje DSS-a da se imenuje Đelić znatno je otežalo pregovore i samu DSS poziciju; ako nekad i važi da ono što ubija DS jača DSS (u prevodu: što bolje za LDP to gore za DS), ovoga puta je Tadić ispao žrtva a Koštunica neko ko ne zna koliko je dosta .

U KORIST SVOJE ŠTETE: Šta je, onda, nagnalo Demokratsku stranku Srbije da insistira na DS izjašnjavanju o kandidatu za predsednika vlade? Kako se ovde bavimo samo analizom objavljenih informacija a ne i onim što se mota po stranačkim glavama (glavi?), ostaje nam jedino pretpostavka da se DSS uzdao da će preko Đelića nadigrati Demokratsku stranku; drugim rečima, nada im je bila dublja od strepnje da će priča o Đeliću kao Karićevom blagajniku odlučujuće doprineti da glasovno prestignu glavne konkurente u pro-evropskom bloku. Kako se to nije dogodilo (jer se i nije moglo dogoditi), ostao nam je amanet u vidu otežanih pregovora o vladi i nemalog odijuma upućenog prema obema strankama. No, ostaje istina da će sve zavisiti od toga hoće li vlada, koju samo što nisu formirali, biti toliko uspešna da će uspeti i da nam resetuje sve podatke iz ovog teksta, uključujući i reči visokog funkcionera DSS-a Dragana Šormaza iz one predizborne kampanje ("Sedmica", 5. decembar 2003) da nije moguć dogovor da Labus bude premijer a Koštunica predsednik, jer je "sasvim normalno da stranka koja ima najviše glasova ima i premijera, a DSS će imati mnogo više glasova od G17 – a o predsedniku će odlučivati građani na izborima".