Slaviša Leković

Realnost govora o „patriotama“ i „izdajnicima“

Vladimir Milutinović pokušava u svom tekstu da dokaže nedemokratski karakter Srpske radikalne stranke analizirajući njen dominantni govor, odnosno neke standardne izraze koje koristi čelnici te stranke. Nedemokratska priroda tog govora bila bi u operaciji diskvalifikovanja političkih protivnika pukim etiketama iza kojih ne stoji, po njegovom mišljenju, nikakva realna osnova – izrazi na koje se radikali najčešće pozivaju imaju za cilj da potpuno diskredituju protivnika, ne nudeći pri tom nikakve dokaze za određene tvrdnje. Dokazi se zapravo i ne mogu ponuditi jer su ti izrazi usmereni na procenjivanje namera protivnika koji principijelno ostaju izvan domašaja objektivnog saznanja; namere su, naime, isključivo subjektivne prirode, toliko intimne da su nedostupne čak i samim akterima kojima se pripisuju. Nasuprot tome, jedna demokratska politika koristiće govor koji će upućivati na izvesnu objektivnu realnost, oko čega se može voditi argumentovana rasprava, ona će pretpostaviti dobre namere protivnika, i dovodiće u pitanje jedino njegovu politiku u ostvarivanju tih namera.

Već ovo okretanje analizi diskursa jedne stranke kako bi se ocenio njen (ne)demokratski karakter nosi određene teškoće. Ono nas uvodi u jednu realnost (jezičku) koja je svakako više imaginarna od realnosti delovanja stranke u okviru određenih pravnih i političkih institucija. Ne znam kakav je autorov stav u pogledu odnosa radikala prema ovim institucijama, odnosno da li je ta stranka (ne)demokratska u formalnom pravno-političkom smislu. U svakom slučaju, čini se da je za (ne)demokratski karakter neke stranke važniji ovaj institucionalni segment političke realnosti, i da se tu mogu doneti objektivniji sudovi nego u pogledu ocene njenog ideološkog diskursa. Jer, svaki (kritički) govor o nekoj ideologiji, njeno razobličavanje kao ideologije, što sam autor eksplicitno sprovodi, nosi rizik da i sam bude ideološki pristrasan. Prizivanje „poslednjih“ namera u nečijem razumevanju tuđih namera izlaže se opasnosti koju kritikuje, i utisak je da se autor nije dovoljno zaštitio od ovakvog rizika.

Nezavisno od ovog prethodnog problema, može se reći nešto o sadržaju stavova koje autor iznosi. Nije sporno da radikali često koriste prejake reči, kvalifikacije koje svakako imaju vrlo negativnu konotaciju u našem razumevanju političkog života. Takođe nije sporno da u tome znaju da preteraju, i da govor o činjenicama bude previše zakriven propagandnom retorikom. Medjutim, to ne znači da tom govoru nedostaje bilo kakva realna, objektivna osnova, da se on odnosi samo na neke zaumne, principijelno nesaznatljive psihičke procese kod njihovih protivnika. U tom slučaju svakako ne bi bili ono što jesu, pojedinačno najjača stranka na našoj političkoj sceni. Nemoguće je objasniti njihovu dugovečnost ako bi se oslonili na rešenje koje nam nudi autor. Radikali nemaju društvene mehanizme kojima bi svoje „laži“ mogli da utuve u svest velikog broja ljudi kao istine, oni nemaju značajniji pristup medijima, nevladinim organizacijama, Univerzitetu, kulturnom pogonu, i uopšte sferama koje snažno utiču na javno mnenje. Njihov najznačajniji resurs u tom pogledu su prenosi skupštinskih zasedanja koje, usled takvog početnog deficita, obilato koriste, nesumnjivo praveći pri tom i određene ispade koji nisu u duhu parlamentarizma. Ako se tome doda isključenost iz tokova finansijske i privredne moći, njihov politički uspeh utoliko deluje neobičniji. Biće znači da tu ima neke realne osnove za njihov snažan rejting na političkoj sceni, i da se ona sastoji u tome da, iz određenih objektivnih razloga, njihovi glasači veruju u priču koju iznose. Bilo bi potpuno neverovatno da jedna stranka, sa tako slabim uporištem na strateškim društvenim mestima, toliko dugo održava svoju vodeću ulogu koristeći puke obmane. Teško da je toliko ljudi toliko dugo siromašno, a da su neki vrlo brzo postali bogati, i da pri tom niko nije „lopov“. Ili da nam država jača tako što slabi, ili se bar bori za opstanak, i da niko nije „izdajnik“. Ne ulazeći u ispravnost ovih stavova, što je stvar procene političkih delatnika, mislim da jedna objektivna analiza (koliko je to moguće) može ove procene smatrati načelno legitimnim. Drugim rečima, u njima ima neke realne zasnovanosti koja onemogućava da budu obična tlapnja jedne političke grupacije. Nesumnjivi emotivni naboj koji postoji u izrazima „lopov“ i „izdajnik“ svakako ima propagandni karakter, ali to ne znači da je reč o potpunim konstrukcijama. Taj emotivni naboj je simptom političke nestabilnosti, i naravno da izostaje u mirnijim vremenima političkog života. Međutim, teško da su radikali isključivi krivci za ovu nestabilnost, ona nam se jednostavno dešava već dugo vremena, i njene osnove su mnogo dublje od delovanja jedne stranke, pa i cele političke scene. S druge strane, ovi izrazi imaju smisao čak i u znatno razvijenijim državama, tako da nisu puki ostaci naše „mračne prošlosti“. Recimo, i u Americi je aktuelna podela na „patriote“ i „izdajnike“ u kontekstu „rata protiv terorizma“.

Stoga u osnovi ovih izraza nije diskvalifikacija nekakvih subjektivnih, imaginarnih namera političkih protivnika, već upravo njihove politike. Da su u pitanju namere koje nemaju nikakve posledice u stvarnosti, njihovo razobličavanje ne bi imalo nikakvog smisla, čak i ako su te namere dobre, to ne znači da su sredstva kojima se one ostvaruju dobra, a upravo to je određena politika. Možda je Milan Nedić imao najbolje namere kada je zagovarao saradnju sa okupatorom, ali to ne znači da je njegova politika ispravna. Slično tome, možda Boris Tadić ima najbolje namere kada kao prioritet svoje politike neprestano ističe Srbije ulazak u EU, ali to ne znači da je takva njegova politika samim tim ispravna, u obliku kakvom je on zastupa. To znači da u političkoj analizi karakter namera uopšte nije važan, stara izreka upozorava na to da je „put u pakao popločan dobrim namerama“. Svi se mogu slagati u dobrim namerama, ali da ipak budu nepomirljivi protivnici. To dalje znači da radikali u svojim nastupima ciljaju ne na (loše) namere svojih protivnika, već na njihovu politiku o kojoj se svakako može voditi argumentovana rasprava. Toga su svesni i oni koji su prozvani, ni oni nisu imuni na prozivke u pogledu „patriotizma“, odnosno „izdajstva“. Dve su strategije njihove odbrane od tih napada: prva, defanzivna, nastoji da obesmisli tu podelu svodeći je na zaostatak iz „mračne prošlosti“ koje treba što pre da se oslobodimo. Nevolja s tom odbranom je što je čisto defanzivna i što ta prošlost nikako da prodje, budući da se neprestano vraća u liku radikala i drugih političkih snaga koje smatraju ovu podelu na „patriote“ i „izdajnike“ i dalje aktuelnom. A te snage nisu zanemarljive, desi se čak da ta podela iskrsne i unutar „demokratskog bloka“, doduše u nešto blažem obliku, pa se umesto „izdajstva“ spominju „spoljni diktati“. Zato se koristi i druga strategija, ofanzivna, koja želi da preokrene ovu podelu i uperi je protiv onih koji imaju istorijsku inicijativu u njenom korišćenju. Tako se govori o „novom patriotizmu“ (izraz koji je lansirao Žarko Korać 2001.g.) ili „patriotizmu mira“ nasuprot „ratnom patriotizmu“ (reči Borisa Tadića na Izbornoj konvenciji Demokratske stranke). U najmanju ruku, ne dopušta se protivniku monopol na „patriotizam“, čime se ovaj izraz smatra legitimnom političkom kategorijom, odnosno vrednošću. Imajući ovo u vidu, jasno je da se itekako vode polemike o „patriotizmu“ koje autor, smeštajući tu kategoriju u „nedohvatljivu“ intimnu sferu, smatra načelno nemogućim.

I tu dolazimo do realnosti govora o „patriotizmu“, odnosno „izdajstvu“. Ta realnost svakako nije objektivna na način fizičke realnosti, ali nije ni toliko subjektivna da bilo kakav govor o njoj biva besmislen. Ne moraju radikali da zamišljaju „ Tadića kako se zaklinje Solani na vernost priznajući mu da mrzi Srbiju i srpski narod i da će sve uraditi protiv nje “. To nije pravi smisao njihovih napada, priča o „izdajstvu“ može imati pokriće i bez takvog, teško dokazivog, uvida. Kao što nije nužna ni činjenica da je Solana zaista zvao Tadića i izneo mu svoje viđenje situacije oko formiranja Vlade. Međutim, Solanino „treba“ nije obična preporuka, iza toga stoji autoritet jedne moćne organizacije, tako da su pokušaji demokrata da relativizuju taj čin krajnje naivni. To jeste atak na suverenitet jedne zemlje, i Tadić je morao da učini ono što je učinila Doris Pak, čija je „naklonjenost“ nekim našim stavovima poznata. U suštini, Solana je učinio ono što je par nedelja pre njega učinio Cobel, i principijelno gledano, trebalo je reagovati na drugo kao što se reagovalo na prvo. Umesto toga, Tadić je prešao preko toga i pokušao da relativizuje u domaćoj javnosti taj nesumnjivi diplomatski ispad. Ta (kon)fuzija između vlastitih stavova i stavova određenih inostranih centara moći (uvek treba podsetiti da mi nismo, još uvek, deo EU) priprema realno tle za lepljenje određenih etiketa. Mnogo šta je stizalo iz tih centara, često veoma sporno u pogledu nacionalnih interesa Srbije shvaćenih na određeni način, ali gotovo nikada se nije desilo da su se Tadić ili Demokratska stranka od toga ogradili. Naravno, ovaj problem se može izbeći time što će se reći da ništa od toga nije sporno iz perspektive nacionalnih interesa kako ih razume Tadić ili Demokratska stranka. To je smisao onog govora o „novom patriotizmu“. Ali, to ne znači da taj problem ne postoji, pošto je različito razumevanje nacionalnih interesa i načina njihovog ostvarenja upravo ono objektivno polje politike u kome se odvija politička borba. Politička realnost nije objektivna u smislu da je ona spoljašnja i nezavisna od političkih aktera, i da se sporovi medju njima mogu rešiti pozivanjem na njen jednoznačan karakter. Ali, ona nije ni potpuno imaginarna i proizvoljna, u njoj se konstituišu određene politike koje imaju specifičnu objektivnost. U tom pogledu, dovoljno je pokazati da je Tadić činio neke stvari koji nisu u skladu sa određenim, načelno legitimnim, razumevanjem nacionalnih interesa da bi se dokazalo da „izdajstvo“ nije isprazna etiketa. Jedno takvo razumevanje s pravom se može pozvati, recimo, na to da je NATO za nas neprijateljska sila. Ili da naša država i narod nisu odgovorni za zločin u Srebrenici. Ili da Haški tribunal nije mesto u kome se može ostvariti pravda. Ili da EU ima neprijateljski stav u pogledu načina rešenja problema Kosmeta. Sve su to stavovi jedne načelno legitimne nacionalne politike, i veliki deo građana zastupa neke ili sve ove stavove; najvažnije u ovoj analizi, nisu fantazmagorije neke političke stranke koja se isključivo bori za „vlastitu korist“ upotrebljavajući ih kao „ideološku maglu“. Ako neko nije postupao u skladu s ovim stavovima, a trebalo je s obzirom na političku funkciju koju ima, ili ih je čak kršio (njegove namere su sasvim nebitne), onda s pravom može biti proglašen „izdajnikom“, s obzirom na dato razumevanje „patriotizma“. Politička analiza ne može da kaže da li je to ispravna kvalifikacija, to zavisi od političkih vrednosnih stavova koje zauzimamo, ali može da dozvoli da ona važi kao ispravna iz perspektive određenog razumevanja nacionalnih interesa. Ona ne isključuje upotrebu te kvalifikacije kao politički nelegitimne.

Da tu ima, u najmanju ruku, izvesnog nesporazuma između njega i građana, svestan je i sam Tadić. Tako on kaže: „ Moj posao je da donesem odluku, pa čak i ako se većina ne slaže s tom odlukom, ja nisam tu da uvek donosim odluke koje se dopadaju građanima, ja sam tu da kažem šta mislim i da stanem iza te odluke. Tako sam na primer otišao u Srebrenicu, to nije bila odluka iza koje je stala većina građana naše zemlje. Pozvao sam Srbe na Kosovu da izađu na izbore, iza te odluke nije stala većina građana. Biće još mnogo odluka u mom životu iza kojih možda neće stati većina građana…Ali to je i obaveza svakog predsednika i čoveka kog su izabrali građani da u njihovo ime vodi politiku” (Utisak nedelje, 13.5.07) Poslednji stav, u osnovi neproblematičan, u neskladu je s prethodnim stavom, nejasno je kako obaveza predsednika može biti da sprovodi svoje lične odluke ili odluke svoje stranke, iza kojih, po njegovom vlastitom priznanju, ne stoji većina građana, i da to istovremeno bude politika „ u njihovo ime”. Na onu već spomenutu (kon)fuziju nadovezuje se tako još jedna, i ona je neretko vidljiva u Tadićevim nastupima, kada nije jasno da li se on tada pojavljuje kao predsednik države, predsednik svoje stranke ili pojedinac. Tu priču o “herojskom” suprotstavljanju “populističkim” stavovima, kako bi se ostvario neki “viši” cilj koji je nerazumljiv većini građana, nasledio je od svog prethodnika, doduše u manje egzaltiranom obliku. Tačno je da pojedinac, pa i neka važna politička ličnost, mogu videti ono što ne vidi većina ljudi (građana), i da to bude objektivni uvid, ali to može biti i izgovor za klizanje u diktaturu jednog čoveka ili političke grupacije na čijem je čelu. Zato postoje političke institucije i procedure koje onemogućavaju taj drugi ishod, one se moraju poštovati kako bi se sprečilo da se kao interes građana nameće isključivo partikularan interes nekog pojedinca ili političke grupacije. Iza dve odluke na koje se Tadić poziva nije stajala odluka institucija niti je većina građana podržavala takve odluke. Za obe se čak može reći da su u suprotnosti s našim nacionalnim interesima, opet shvaćenim na određeni način koji nije nelegitiman. Zato se Tadiću se može lako prilepiti etiketa o kojoj raspravljamo, i koja se odnosi na njegovu objektivnu politiku, sasvim ostavljajući po strani karakter njegovih namera ili svakakve moguće igre koje stoje u pozadini te politike. Za nekoga ne moramo znati da je na telefonskoj liniji s nekim koga opravdano smatramo svojim neprijateljem, da sluša njegove naloge ili od njega prima pare, iako je takvo saznanje dovoljno da bude ocenjen kao “izdajnik”. Da li je neka politika “patriotska” ili “izdajnička”, pitanje je na koje se odgovor može dati sasvim ostajući u svima vidljivom polju političkog života, na osnovu analize izjava ili postupaka političkih aktera. Za taj odgovor nije nam potrebna dokumentacija tajnih sluzbi, mada ona ima snažno propagandno dejstvo, i može predstavljati “krucijalan dokaz”. I zbog toga ove kategorije nisu vezane za “teoriju zavere”, kako bi neki želeli da predstave, relativizujući ih kao puke konstrukcije, koje se naravno teško mogu dokazati. Isti kažu da se patriotizam podrazumeva, otprilike na to bi išla i autorova analiza, koja insistira na pretpostavljanju “dobrih namera”. Nažalost, patriotizam se ne podrazumeva, on nije, u krajnjem, stvar dobrih namera, već dobrih dela. Neko nije patriota samo zato što misli ili govori da je patriota, već zato što deluje u skladu sa nacionalnim interesima, a to se lako može proceniti na osnovu javne političke scene. Naravno, na njoj postoji spor, često i sukob, oko razumevanja nacionalnih interesa i njihove hijerarhije, pa za nekoga notorni čin “izdajstva” može biti, naprotiv, istinski primer “patriotizma”. Međutim, to ne znači da su ove kategorije sasvim relativne, ili da imaju neotklonjive veze sa poljem subjektivnih namera, one su relativne u onoj meri u kojoj je čitavo polje političkog relativno, jer se u njemu vodi stalna rasprava oko smisla određenih kategorija ili postupaka. Postojanje tih rasprava nije dokaz potpune imaginarnosti političkih fenomena, već je neophodan uslov onoga što nazivamo demokratskim političkim životom. U njemu su sva pitanja pricipijelno otvorena, što ne znači da svi odgovori imaju jednaku vrednost, neki od njih su stekli veću objektivnost kroz istorijsku prošlost ili, pak, sadašnjost koja se artikuliše u pravnim i političkim institucijama, i preovlađujućem “javnom mnenju”. Takav je slučaj i sa pitanjem “patriotizma”, ne može se poreći da postoji jedno dominantno razumevanje tog pojma/osećanja, stečeno kroz istorijske borbe našeg naroda i njegovu, još uvek neizvesnu, sadašnjost. Iako u njegovoj artikulaciji ima dosta konfuzije, ipak se mogu izdvojiti neke jedinstvene odredbe. I to nije izmišljotina jedne stranke uperena protiv nekih drugih političkih grupacija, a zarad sopstvene koristi. Ona samo artikuliše to dominantno razumevanje na određeni način, s kojim se možemo kao politički akteri slagati ili ne, ali ga ne možemo potpuno relativizovati. Biti “patriota” ili “izdajnik”, kada se ovi izrazi oslobode emotivnog naboja koji sa sobom nose, ne znače zapravo ništa drugo nego delovati u skladu sa “vitalnim” nacionalnim interesima ili ne. Oni nisu ništa imaginarniji od izraza “biti demokrata” ili ne, možda su čak realniji, objektivniji. A ako je rasprava o tome ko je “demokrata” a ko ne, legitiman deo demokratskog političkog života, ništa manja takva nije rasprava o tome ko je “patriota” a ko “izdajnik”. I svedoci smo da se takve rasprave često vode, i da se ne mogu izbeći pukim pozivanjem da su sastavni deo “mračne prošlosti”. Baš zato što ta prošlost još uvek nije prošla, i što se neprestano suočavamo sa istim ili sličnim problemima.

Suštinu ovog spora na jezgrovit način izrazio je Goran Svilanović: “I sada Evropa pokušava da radi, ako mi je dopuštena ta paralela, nešto što je Đinđić probao da radi, a to je da Srbiju utera u Evropsku uniju, makar i protiv njene volje.” (Kažiprst B92, 14.5.07) Upravo način na koji se razvijaju odnosi između inostranih centara moći, ne samo EU, i naše zemlje daje realnu osnovu za žilavost izraza “patriotizam”. Iz jedne legitimne nacionalne perspektive, previše je reč o uterivanju svega i svačega, protivno našoj volji, i vidimo da to otvoreno priznaju najistaknutiji predstavnici takvog puta u “Evropu”. To je najočiglednije na primeru rešavanja problema Kosmeta, gde od strane EU nije pokazano ni minimalno uvažavanje volje Srbije. Takvo postupanje prema jednoj zemlji, u kome se ne poštuje ono što bi trebalo da bude elementarno, a to je njen teritorijalni integritet i suverenitet, pri čemu se istovremeno govori o razvoju “prijateljskih” odnosa, nikako ne može biti čin prijateljstva. To je u svom ekspozeu istakao i premijer Srbije, i to je svakako preovlađujući stav u pogledu našeg nacionalnog identiteta. Postoje objektivni problemi u odnosima između naše države i tih centara moći, iz prošlosti, ali i sadašnjosti, i oni se ne mogu ukloniti preko noći i na silu, kako bi neki želeli. Bez poštovanja nečije slobode i dostojanstva ne može se govoriti o “saradnji”, već samo o “uterivanju”. A od naše države i naroda se traže mnoge stvari koje ozbiljno ugrožavaju tu slobodu i dostojanstvo. Naravno, svaka saradnja može uključivati i odricanje od nečega što smatramo veoma bitnim, a što druga strana s kojom želimo da saradjujemo smatra veoma spornim. Međutim, važan je način na koji se rešavaju ti nesporazumi i stepen odricanja, kada se pređe određena granica, izraz “saradnja” postaje besmislen, bolje rečeno, ideološka floskula koja prikriva ono što je na delu, a to je potčinjavanje tuđoj volji koje je lišeno svake slobode i samopoštovanja. I objektivan je utisak da se ta granica često prelazi. Na tom utisku opstaje radikalska priča o “patriotizmu”, odnosno “izdajstvu”, i on se ne može tek tako obezvrediti. Zagovornici “novog patriotizma” mogu pokušati da reše ovu protivrečnost tako što će razgradjivati osnovu na kojoj počiva onaj “stari” patriotizam, i to oni čine na razne načine, najčešće kroz ideološke aparate. Oni mogu predstavljati svoju politiku koju radikali smatraju “izdajničkom” kao atentični “patriotizam”. Ali, jedna ozbiljna politička analiza ne može ignorisati objektivnu osnovu na kojoj se gradi radikalska priča, problemi na koje oni ukazuju nisu njihove fantazije, slagali se mi sa njihovim odgovorom na te probleme ili ne.

Kada smo već kod radikala, i govora o realnosti, njihov stav povodom Kosmeta može biti upravo primer preuzimanja odgovornosti za realnost, suprotno autorovom mišljenju. Radikali su uočili jednu protivrečnost kod onih koji se takođe zalažu za ostanak Kosmeta u Srbiji, a na koju ovi još nisu odgovorili. Ona se sastoji u tome da ne znamo kako vladajuća garnitura planira da reaguje u slučaju priznanja nezavisnosti Kosova, u ovom ili onom vidu, tako da je objektivan utisak da je njihovo zalaganje za ostanak Kosmeta u Srbiji velikim delom samo verbalno, bez spremnosti da se povuku određeni potezi ukoliko dođe do drugačijeg rešenja. Da je radikalski govor u tom pogledu realniji, i da su oni spremni da preuzmu odgovornost za realnost, vidi se iz mera koje su predložili kao odgovor na priznanje nezavisnosti Kosova. Oni su jedini rekli na šta su spremni u tom slučaju, dok kod ovih drugih imamo puko uverenje (ili možda samo nadu) da do toga neće doći ili da ne može doći jer nije u skladu sa medjunarodnim pravom, našim Ustavom, rezolucijama u Skupštini itd. I njihov odgovor je sasvim legitiman ako se već smatra da je Kosmet neodvojiv deo naše teritorije, “srce Srbije”, da je nadzirana autonomija donja granica ispod koje se ne može ići itd. Sviđalo se to nama ili ne, radikali izvlače praktične konsekvence iz tog govora, koju jedni još uvek ne žele da izlože, a drugi ih odbacuju uz već poznatu diskvalifikaciju na koju nije ostao imun ni autor, što se vidi iz načina na koji je predstavio taj radikalski odgovor (“nerealizovano ratno stanje” u kojem se vreba “svoja prilika”). Zato je govor ovih drugih o Kosmetu kao sastavnom delu naše države, u manjem ili većem stepenu, isprazniji od radikalskog.

Mesto na kome autorova analiza radikalske politike postaje na očigledan način ideološki pristrasna, gde se napušta poslednji privid objektivne analize, posvećeno je neizbežnoj “realnosti” kao “radikalskom neprijatelju”: “Da radikali nisu sistemska stranka u ovom smislu jasno je pokazao kratki boravak Nikolića na nekoj vlasti, kada je on u toku samo pet dana stigao da predloži uvođenje vanrednog stanja, da proglasi „krah“ beogradske berze, a dinar verbalno depresira za 50% i sve to bez ikakvog povoda. U ovom malom spektaklu pokazalo se kako je sama realnost ta koja je na neki način radikalski neprijatelj. Realnost je to staklo koje se nalazi u radnji u koju bi radikalski slon ušetao u trenutku kada bi oni postali deo vlasti.” Ništa od ovoga nije istina, niti je Nikolić predložio uvođenje vanrednog stanja (sam je rekao da je to jedna mogućnost, i da je Vlada ta koja predlaže), niti je on mogao da proglasi “krah” beogradske berze (to je valjda u domenu onih koji kontrolišu berzu), niti je “depresirao” dinar za 50%, ma šta to značilo. Začuđujuće je da neko ko toliko insistira na govoru o realnosti, iznosi ovako iskrivljenu sliku o realnosti. Ako je ikakva realnost ovde na delu, to je onda “realnost” kakvu su kreirali protivnici radikalske politike, i zaista, bez ikakvog ozbiljnog povoda. Jer, u čemu je problem ako je na mesto predsednika Skupštine došao predstavnik najveće parlamentarne stranke, koja je prethodno učestvovala na izborima koje su svi ocenili kao slobodne, i podržan od stranke koju gotovo svi ocenjuju kao demokratsku, i sa kojom je Vladu formirao upravo onaj ko je odmah izašao da kaže kako je izbor Nikolića na to mesto “veoma štetan po interes države”. Ali, očigledno da neki povod postoji, kad su taj izbor, koji je sasvim u skladu s demokratskom procedurom, predstavili kao smak sveta, upravo oni koji su proglašavali vanredno stanje i svašta radili u to vreme, koji kontrolišu berzu i (ne)stabilnost dinara. Uz pomoć onih iz inostranstva, pokazali su kako reaguju na najmanju mogućnost da najveća stranka preuzme jedan segment vlasti. Oni su “realnost” koja za neprijatelja ima radikale, a ne da je nekakva objektivna i bezupitna realnost radikalski neprijatelj. Posle ovoga što je usledilo nakon izbora Nikolića, svaki govor o radikalima kao “nesistemskoj” stranci postaje licemeran, jer je prvi pokušaj da radikali postanu deo sistema brutalno osujećen. Dalja priča o tome kako radikali nisu sistemska stranka zbog njih samih više ne drži vodu. Ali, možda ipak ima neke istine u priči da radikali nisu deo “sistema” (ovog puta pod navodnicima). Ako “sistem” čine oni koji su tako reagovali na izbor Nikolića, ako su oni ta “realnost” pred kojom treba da se zaćuti, naravno da radikali nisu deo tog “sistema” niti treba da budu. I naravno da će za neprijatelje imati baš taj “sistem” i tu “realnost”.

I ako već želimo da budemo objektivni, očekujemo od autora da svoju sledeću jezičku analizu posveti slučaju „demokrata“. Zanimljivo bi bilo videti kako analizira njihov govor o radikalima, čiji smo svedoci bili u poslednje vreme. A bilo je tu svega: da su „manjine uplašene izborom Nikolića“, da „će izbor Nikolića osokoliti i dati krila raznim ekstremistima, nacionalistima i šovinistima“ (Pajtić), da radikali prizivaju “bezvlašće, jer jedino u ratovima i nevoljama pokazuju svoje pravo lice i izvlače korist” (Mićunović) , da se njihovoj pobedi raduju Albanci (Đelić); a tu su i uvredljivije na ličnom nivou, da teorija evolucije ipak na njima „ne radi“ (opet Mićunović), da su „ubice“ (Dinkić), zlo u obliku „bubašvaba“ koje su ostale bez glave (Miloševića - prim. S.L.), ali i dalje žive (Čanak), sve to na kraju začinjeno vrlo uvredljivom karikaturom Koraksa (1). Čak se inače odmerenoj Ljiljani Smajlović oteo sledeći komentar: „Jedan jedini politički gest ne može da iskupi Srpsku radiklanu stranku od svih njenih grehova i nije Nikolićeva sposobnost da se tiho i umereno izražava za skupštinskom govornicomdovoljna da zaboravimo političko ljudožderstvo (sic!) kojem se ova stranka i sada zna vratiti kao svojoj pravoj prirodi" (2). Možda kao odgovor na sve ove pitoreskne izjave upravo može poslužiti autorov tekst: “Dakle, ovaj govor je spoj želje i pojedinačne psihološke realnosti koja se ne može otkriti, čak i da postoji. Njegova privlačnost počiva na tome da on predstavlja koncentrisanu želju da politički protivnik ne postoji, da nema nikakav legitimitet, da sam sebe denuncira, da svojom opredeljenošću za zlo omogući da se preskoče sva mučna dokazivanja i realnost: kada kaže „radikal“ (prim. S.L.) govornik rešava sve svoje probleme, ostvaruje svoju želju.”

Fusnote:

(1) http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2007&mm=05&dd=08&nav_category=418&nav_id=245575

(2) http://www.politika.co.yu/detaljno_arhiva.php?nid=28268&y=2007&m=5&d=15 slavisalek@yahoo.com

Autor je diplomirani filozof iz Novog Sada