Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Bruk Leonard

Da li se SAD i Rusija nalaze na putu sukoba?

Još pre samo nekoliko godina, izgledalo je da Rusija i Sjedinjene Države teže ka obostrano-blagotvornom partnerstvu u zajedničkoj borbi protiv međunarodnog terorizma. Ali ponašanje Rusije veoma je čudno u poslednje vreme, posebno prema Sjedinjenim Državama. Osnovna neslaganja u ključnim pitanjima i jako antiameričko osećanje među ruskim stanovništvom navode na sumnju da je njihov odnos zategnut. Opasnost od obnavljanja hladnog rata, ili još gore, vojnog sukoba, vratila je dva bivša rivala na pramac debate. U diskusiji tokom radnog ručka, Dimitri K. Sajms, predsednik „Nikson centra“ i izdavač „Nacionalnog interesa“, ponudio je svoje objašnjenje za njihove zategnute odnose, kao i neke odgovore kuda bi to moglo da odvede. Stiven Klemons, viši saradnik i direktor Američkog strateškog programa (American Strategy Program) u okviru Fondacije nova Amerika, vodio je ovu diskusiju.

U svom članku „Gubljenje Rusije“, Sajms navodi da su obe administracije - i Klintonova i Džordža V. Buša - pogrešno vodile odnose sa Rusijom u postkomunističkom svetu, ugrožavajući američke nacionalne interese u tom procesu. Dok je kraj hladnog rata na Zapadu opšteprihvaćen kao pobeda Amerike, Sajms ukazuje na to da su mnogobrojni Rusi sebe takođe doživeli kao pobednike, stavljajući tačku na nedelotvorni sovjetski sistem. Odlučili su da je bolje da sami napuste komunističko carstvo nego da na to budu primorani nakon poraza. Međutim, Vlada SAD je perspektivu Rusije previše zanemarivala. Umesto da iskoristi raspad Sovjetskog Saveza za pridobijanje Rusije i ostvarivanje strateškog partnerstva po uglavnom američkim uslovima, Vašington je zapravo iskoristio Moskvu. Suviše slabi da pruže veći otpor širenju NATO-a i ekspanziji EU, Rusi su posmatrali kako njihova zemlja gubi moć i poštovanje, i postali su ogorčeni.

Skorašnji preporod zemlje, uglavnom zbog bogatstva naftom, pružio je mogućnost Rusiji da povrati svoje izgubljeno dostojanstvo i pokaže da ne treba očekivati da će i dalje raditi ono što joj se kaže. Vladimir Putin je jasno stavio do znanja da se protivi nametanju volje Amerike ostatku sveta, pogotovu kad to utiče na interese njegove zemlje. On je svoje namere pokazao odbijanjem da se povinuje američkim odlukama u vezi sa ključnim interesima – i vidno je uživao u tom procesu.

Sajms je istakao svoja zapažanja kako ovo nisu jedine ozbiljne greške u aktuelnoj spoljnoj politici SAD prema Rusiji. Ukoliko to pogrešno ophođenje prema Rusiji postane stvar prošlosti, mogle bi da izostanu posledice zbog američkog ponašanja, budući da Rusija više nije svetska supersila. Mada je slučaj Rusije samo jedan primer u okviru trenda koji se širi. Sajms je izrazio svoje uverenje da je sadašnja spoljna politika SAD u osnovi pogrešna zbog pretpostavke da je američko vođstvo opšteprihvaćeno i dobrodošlo.

Očigledna arogancija Vašingtona dovela je do snažnog antiameričkog raspoloženja u Rusiji, sprečavajući saradnju u mnogobrojnim oblastima od velikog značaja, uključujući i planove SAD za postavljanje sistema protivraketne odbrane u istočnoj Evropi kao i rešavanje situacije na Kosovu, Gruziji i Iranu.

Što se tiče protivraketne odbrane, mada je Sajms izjavio da se predlog za postavljanje sistema u Poljskoj i Republici Češkoj zaista odnosi na obezbeđivanje zaštite Sjedinjeniim Državama i Evropi usled mogućeg napada iz Irana, takođe primećuje da Rusija ima razlog za zabrinutost. Poljska vlada je otvoreno izjavila da smatra kako njihova zemlja nije ugrožena pretnjama Irana, ciljajući na to da oni zapravo tu nameru vide kao sistem odbrane od Rusije. Ovakva izjava ide u korist paranoji Moskve o potencijalnom raspoređivanju protivraketne odbrane u njihovom susedstvu. Rusija pretpostavlja da bi Zapad mogao da se vrati na strategiju uzdržavanja, pa se stoga snažno protivi planovima Vašingtona.

Stvaranje nezavisnog Kosova je još jedno sporno pitanje. Sajms smatra da se Rusija ne bi protivila niti bi se mešala ukoliko bi Srbija priznala nezavisnost Kosova. Moskva strahuje da će Zapad obaviti rasparčavanje jedne suverene države. Mada Rusija ne može da spreči takav potez, Sajms je izjavio da bi jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova predstavljalo presedan za de fakto nezavisne teritorije Abhazije i Južne Osetije u Gruziji. Pokušaji Tbilisija da te enklave povrati vojnim putem ostavili bi ozbiljne posledice na odnos između SAD i Rusije. Ukoliko dođe do nasilnog preokreta, za SAD i Rusiju bi bilo veoma teško da nastave svoju saradnju, čak i vezi s pitanjima od vitalnog značaja kao što su terorizam i smanjenje nuklearnog naoružanja.

Razgovor je zatim skrenuo na Teheran. Sajms je izjavio da bi, uprkos tome što Iran teži da zadobije podršku Rusije, bilo kakav savez između ove dve strane bio od male koristi. Premda Putin zaista traga za saveznicima, ipak i dalje ima mali interes za stvaranje bliskog partnerstva sa Iranom. Navodi se da je ruski predsednik svoj skorašnji susret sa iranskim vrhovinim vođom, ajatolahom Ali Hamneiem, ocenio kao „čudan“, dok je Hamnei upozorio Putina da „američki satana“ preti Rusiji, Iranu i ostatku sveta.

Sajms je predložio da se, ukoliko Sjedinjene Države jasno stave do znanja svoju spremnost da se strpe dok sankcije u Iranu ne daju rezultate, i ukoliko ubede međunarodnu zajednicu da neće biti napada, bar ne za vreme sadašnje administracije, Rusija bi možda bila spremna da pruži veću podršku politici SAD. Ali, ukoliko SAD stvore utisak da postoji mogućnost za napad jedva nekoliko meseci posle uvođenja sankcija, Rusija neće imati razloga da ih podrži. Sveobuhvatna ocena Rusije o karakteru njenog odnosa sa Sjedinjenim Državama takođe će igrati veliku ulogu u njihovom procesu donošenja odluka, rekao je Sajms.

Sajms je primetio da bi Rusija bilo kakvu vojnu akciju SAD protiv Irana shvatila kao jasan znak da Sjedinjenim Državama ne predstavlja nikakav problem da napadnu jednu suverenu zemlju, što bi Moskvi ostavilo mogućnost za nagađanje ko bi mogao da bude sledeći. Mada Rusija verovatno ništa ne bi mogla da preduzme u slučaju napada, takva akcija bi svakako dovela do velikih promena u sprovođenju ruske spoljne politike, što bi moglo da pogura zemlju u još prisniji savez sa Kinom i sa svakom drugom zemljom koja bi bila spremna da prigrli Rusiju kao paravan protiv Sjedinjenih Država.

Premda konfrontacija između SAD i Rusije postoji kao realna mogućnost, Sajms je izjavio da se takav ishod još uvek može izbeći. Odao je priznanje američkom ambasadoru u Rusiji, Vilijemu Bernsu, na njegovoj sposobnosti da ostvari delotvornu komunikaciju sa ruskim zvaničnicima, navodeći pritom da je prvi put posle mnogo godina Moskva otvorena za vođenje razumnog dijaloga. U vezi sa radom ambasadora, Sajms je dodao da je nedavna poseta državne sekretarke Kondolize Rajs i sekretara odbrane Roberta Gejtsa, Moskvi ostavila pozitivan uticaj na odnose dveju zemlja. Sajms je izneo da je upravo Gejts prvi iz Bušove administracije koji realno procenjuje perspektivu Rusije. Gejts je svojom izjavom da su akcije u Iranu neosporno povezane sa potrebom da se postavi antiraketni odbrambeni sistem u Poljskoj i Republici Češkoj, poslao poruku Rusima da taj sistem zaista nije usmeren protiv njih. Čak je i Putin odao priznanje novim idejama koje su izneli Gejts i Rajs. Vašington je nedavno pokazao volju za prihvatanje kompromisa i uzeo u obzir zabrinutost Rusije, što ukazuje na to da je još moguće odraditi ozbiljan posao.

Sajms je podvukao da to što Rusija nije prijatelj a ni partner Sjedinjenih Država, ne znači da je njihov neprijatelj. U cilju izbegavanja sukoba, Vašington mora neprestano nastojati da uvuče Moskvu u dijalog, uzimajući u obzir i interes Rusije u tom procesu. Sajms je kao primer uzeo rusko-izraelske odnose: premijer Ehud Olmert nije zadobio poštovanje Rusije time što je pokušao da ubedi Moskvu u svoju ispravnost, već time što je objasnio kakvi su interesi Izraela i zatražio rusku podršku. Od Rusije se ne može očekivati da ima iste interese kao Amerika, rekao je Sajms, niti da prihvati da joj neko sa strane priča o tome šta je u njenom interesu. Mada, ukoliko su dve nacije spremne da se slože oko zajedničkog delovanja – čak i ako imaju različite motive – još uvek postoji šansa da se ostvari razumna saradnja.

Kritički pristup u određivanju pravca u kom će se razvijati budući odnosi između SAD i Rusije, jeste definicija američkih prioriteta. Ukoliko se oni nalaze u menjanju sveta, uključujući i bivši Sovjetski Savez, kako bi se ostvarili američki interesi - kao što je, na primer, premeštanje NATO-a što bliže ruskoj granici i agresivno lobiranje za naftovod koji će premostiti Rusiju – onda je malo verovatno da će dve zemlje uspostaviti harmoničan odnos, rekao je Sajms. Ukoliko su Sjedinjene Države nepopustljive prema Rusiji u interesima od vitalnog značaja u centralnoj Evropi, a pritom pristaju da se prema postsovjetskom prostoru ophode kao prema „specijalnoj oblasti“, ukoliko odbijaju da tolerišu rusku agresiju, ali ne staju odmah na stranu svake antiruske koalicije i ukoliko uključuju Rusiju u ključne odluke u vezi sa energetikom dok se svim silama trude da odbrane recipročnost, u tom slučaju bi taj odnos mogao da se spase. S druge strane, rekao je, ako uzmemo u obzir da Sjedinjene Države mogu da zanemare interese Rusije, onda će ih to skupo koštati.

Dakle, iako su odnosi trenutno zategnuti, Sajms navodi da se učinjena šteta još uvek da popraviti, budući da u osnovi američkog i ruskog odnosa ne postoji veći sukob. Ukoliko je Vašington u stanju da odredi realne prioritete u odnosima s Moskvom, i da svoje sopstvene nacionalne interese stavi iznad pokušaja da transformiše domaću rusku politiku, onda još uvek postoje šanse da Amerika dobije od Moskve ono što joj zaista najviše treba.

Bruk Leonard je izvršni asistent predsednika “Nikson centra”.

(Objavljeno 11.14.2007. u The National Interest )

 

 

 

 
 
Copyright by NSPM