Nikola Malbaški

Odgovor Bogdanu Ivaniševiću

Na naš autorski tekst «Haška pobeda i srpski porazi» stigla nam je i reakcija izvesnog Bogdana Ivaniševića, u domaćoj javnosti prepoznatog kao osobe koja se brojnim medijima javlja kao apologeta stavova Haškog tribunala na pojave kritičkih osvrta koji se po ovom pitanju javljaju u domaćoj štampi.

Premda je naš tekst bio političko-analitičkog sadržaja, dakle pisan bez pravno-stručnih pretenzija, te se stoga samo u jednom manjem delu, onoliko koliko je to bilo nužno, ticao pravne problematike optužnice i odgovora na nju, pristigla kritika usredsredila se samo na pravno-stručni nivo ovoga teksta, i to na više načina. Pokušajem lične diskvalifikacije, podmetanjem navodne pravničke nekompetencije i neubedljivom apologijom stavova tužilačke strane u postupku koji je predstavljao povod za naš političko-analitički osvrt. Time nam je pruženo zadovoljstvo da mu odgovorimo.

Kako to već biva kod stručno-pravne polemike koja pristiže sa ove strane navodne stručne javnosti, kritika počinje ličnim diskvalifikacijama. Autor se proglašava nekim ko je genocid u Srebrenici proglasio mitom (mada je ranije samo isticao da su mediji pre presuda o Srebrenici generisali medijsku sliku i stvorili «mit o genocidu» koji je u vidu pritiska uticao na sudska veća, premda se u stvarnosti radilo o teškom ratnom zločinu, tj. odmazdi nad ratnim zarobljenicima koji svojim elementima, pre svega namerom, tako i obimomom ratnog zločina, ne odgovaraju pravnim definicijama genocida ustanovljenog međunarodnim konvencijama) što je trebalo u startu da kompromituje njegovu poziciju. Kako to izgleda nije bilo dovoljno, apologeta haškog tužilaštva se potrudio da autoru porekne svaku pravnu kompetenciju, tvrdeći da on ne pripada «stručnoj, pravničkoj javnosti», poričući pri tome stavove da je upravo ta javnost ocenila početak suđenja, ubedljivost optužnice i odbrane onako kako je to navedeno u našem tekstu.

Na kraj pameti nam nije da g. Ivaniševiću dokazujemo svoju pravnu kompetenciju i pripadanje stručnoj javnosti, jer za to su dovoljni argumenti koje iznosimo, ostavljajući samo kao mogućnost da on na osnovu toga ipak bude u stanju da zaključi da se autor ovoga teksta, između ostalog, kreće i u ovom delu stručne javnosti (ako u nju on ubraja domaće sudstvo, tužilaštvo i advokaturu, a ne samo portparole stavova Tribunala) i da su mu poznate njihove stručne ocene početka ovog sudskog postupka. Uostalom, i u najširoj javnosti, čak i onoj potpuno neprijateljski nastrojenoj prema Šešelju, kako smo u tekstu već naveli, nepodeljeno je mišljenje da je optužnica protiv njega «više nego bleda» i neubedljiva.

Kritičar našeg teksta svu svoju pravnu kompetenciju usredsredio je na jedan momenat – umišljajno podstrekivanje kroz govor mržnje kojom bi dokazao osnovanost ove tačke optužnice. Kako mu svi gore navedeni pokušaji lične diskvalifikacije nisu bili dovoljni, podmeće se autoru da ne razlikuje ili greši iznoseći termin «prethodni umišljaj» (umesto direktni ili eventualni) u svom tekstu, inputirajući izmišljenu opoziciju prethodnog i nekakvog naknadnog umišljaja (koji je nonsens, ne samo pravni, već životni). Sintagma «prethodni umišljaj» je u analitičkom tekstu, prilagođenom prosečnom čitateljstvu (sa napomenom da se radi o «jasnoj svesti») namerno upotrebljena u smislu da se ukaže da se ne radi u nehatnom iznošenju govora mržnje u žaru političke agitacije, a ne da bi ona nadomestila krivično pravne institute direktnog i eventualnog umišljaja za podstrekivanje, koji su u ovom slučaju, kako Ivanišević tačno primećuje, irelevantni. Čitalaštva radi, treba samo napomenuti da je direktno umišljajno podstrekivanje ono koje izvršilac podstrekivanja čini sa svesnom namerom da kod drugoga učvrsti odluku na izvršenje krivičnog dela, dok je kod eventualnog umišljaja posredi svest da svojim uticajem, tj. podstrekivanjem, može da učvrsti odluku kod drugog da izvrši krivično delo, s tim da je njegova, podstrekivačeva, saglasnost sa ovim ishodom van sumnje. Ovakvo «stručno» terminološko podmetanje zapravo služi da se skrene pažnja sa centralnog pravnog problema optužbi protiv Šešelja a koje se tiču odnosa govora mržnje i krivičnog dela podstrekivanja.

Govor mržnje bi se mogao staviti kao takav Šešelju na teret te osuditi ga kada bi to bilo samostalno krivično delo predviđeno međunarodnim konvencijama, što nije slučaj. Takav govor i ratna propaganda ne može sama po sebi biti osnov za podstrekivanje lica na krivična dela, jednog ili većeg broja svejedno, ukoliko se ne utvrdi: umišljaj podstrekivača, način podstrekivanja na konkretna dela (ne može se verbalno iznošenje negativnih stereotipa i ratnohuškački govor, uključujuči i govor mržnje, bez konkretnog, manje ili više eksplicitnog, pozivanja lica na izvršenje konkretnog krivičnog dela odrediti kao podstrekivanje), kao i da je kod izvršioca tada i zbog toga utvrđena odluka da se upusti u izvršenje krivičnog dela. Ni Hrtkovci tu nisu dobar primer u prilog teza tužilaštva. Šešeljev ratoborni govor jeste doprineo povećavanju tenzija i netrpeljivosti, ali da li je on u jednom malom mestu, na rubu ratnih dejstava, gde se stanovništvo lično poznaje, mogao navođenjem nekih imena onih koji su u redovima neprijateljske vojske (što je žiteljima ovog mesta pre i bolje od Šešelja bilo poznato) da na taj način podstrekuje svoju publiku na proterivanje? Da li su oni, koji su proterali pojedine komšije, tada i zbog toga u pretežnoj meri sebe utvrdili u odluci da se upuste u tako nešto, ako su uopšte slušali taj govor, ili su to uradili na svoju ruku, premda je većina proteranih u Hrvatsku zapravo bila izložena pritisku u narednim mesecima zbog čega je prodala svoju imovinu (po tržišnoj ceni) i iselila se u Hrvatsku?

Ponuđeni primeri iz arsenala problematičnih presuda Haškog tribunala na koje se poziva Ivanišević (slučaj Kordić-Čerkez sa obrazloženjima žalbenom veća da „za podstrekavanje nije potrebno dokazati da delo ne bi bilo izvršeno bez učešća optuženog, odnosno dovoljno je da se dokaže da je podstrekavanje značajno doprinelo postupku osobe koja je počinila zločin” samo govore kako «elastična tumačenja» podstrekivanja od strane Tribunala klize u čistu arbitrarnost pa i protivpravnost, dok je to u slučaju Brđanin to evidentno). Istorijski primeri presuda za podstrekivanje na ratne zločine ( Nahimana u Ruandi, odnosno Štrajher u Nirnbergu) takođe su neadekvatni. Osuđeni u Ruandi je neposredno, tokom izvšenja genocida, preko masovnih medija eksplicitno pozivao i podstrekivao najširi krug lica da se pridruži izvršenju organizovanog zločinu genocida, dok je Julius Štrajher, urednik partijskog nacističkog glasila «Die Sturmer», ne samo širio antisemitizam, već u okviru, od strane države organizovanog plana pogroma, neposredno pozivao svoje pristalice i simpatizere da se pridruže ovoj akciji pre i u trenutku dok se pogrom odvijao. Logika koju propagira tužilaštvo, kao i njegove ovdašnje apologete, koja, ako bi se principijelno sa Šešelja i njegove ratnohuškačke propagandističke aktivnosti prihvatila kao podstrekivanje, mogla bi još lakše da se primeni na sve političare koji u ratnim okolnostima vrše propagandne agitacije. Tako bi se npr. pripadnici neokonzervativnog establišmenta zbog propagiranja «rata protiv terorista do njihovog uništenja» lako mogla proglasiti podstrekačima na ratne zločine nad civilima u Faludži, budući da su im, kao delu vladajuće administracije, okupacione trupe u Iraku neposredno hijerarhijski podčinjene.

Svakako su najsimpatičniji pokušaji g. Ivaniševića u povlačenju paralela između onoga kako se podstrekivanje tumači u Haškom tribunalu, a kako u domaćem, unutrašnjem zakonodavstvu, sa gotovo povlačenjem jednakosti između njih, premda je stvar tu gotovo dijametralno suprotna.

Izabraćemo par izmišljenih primera navodnog umišljajnog podstrekivanja u unutrašnjem pravu i na njih primeniti logiku koju Tribunal pokušava upotrebiti u slučaju protiv Šešelja da bi čitalaštvu jasno objasnili o čemu je reč. Npr. recimo da se (poput Šešelja) vođa fudbalskih navijača pojavi u talk show-u i, umesto o zarđalim kašikama, počne da priča kako njegovi huligani protivničkim navijačima razbijaju glave bejzbol palicama, kao i da se na derbiju sledećeg vikenda, ili kroz koji mesec, dogode incidenti gde ima više teško povređenih. Ili recimo, da se dogodi situacija da predsednik kućnog saveta harangira protiv parkiranja kola na travnjaku u dvorištu na kome se igraju deca, a da neko istu noć ukrade ili zapali neka od prokazanih vozila. Ili recimo, da neki neoliberalni političar u svojim javnim nastupima širi govor mržnje prema penzionerima, kao parazitskom, pasivnom delu populacije koja samo opterećuje budžet, pa da potom na nekim demonstracijama, ili recimo u banci u redu za isplatu penzija, grupa simpatizera ove stranke prebiju ili čak ubiju neke od nesrećnih staraca. Po logici tužilaštva Tribunala svi bi oni bili odgovorni za umišljajno podstrekivanje na vršenje teških krivičnih dela. Pravna logika «od govora mržnje do podstrekivanja», koju Tribunal pokušava da demonstrira nad Šešeljem, na ovim izmišljenim domaćim primerima pokazuje se u svom užasnom apsurdu, koja, valjda misleći da se nad inkriminisanom sprskom stranom u ratovima 90-tih mogu primeniti svi mogući eksperimenti i pravno-logičke konstrukcije, misli da je tako moguće zamaskirati farsičnost svojih učinaka. A one su samim tim još veće, poprimajući dimenzije rableovske pantagruelštine i montipajtonovskog prikazivanja španske inkvizicije.

Od njih su tragikomičniji samo pokušaji branilaca ovakve logike tužilaštva Tribunala. Toliko para i vremena je uloženo u ove apologije, a ništa kreativnije od prepričavanja navoda optužnice i pokušaja diskvalifikacije oponenata nisu u stanju da pruže....