Svetlana Vasović-Mekina

Belgijski bumerang

Belgija, a veoma suzdržana je i Holandija. Ovako je jedan visoki predstavnik Evropske unije, pre samo dva dana, odgovorio na pitanje: „Koje se države EU protive priznanju Kosova?”.

Nije nikad bila tajna da Španija, Kipar, Grčka, Slovačka i Rumunija nisu naklonjeni nezavisnosti Kosova, ali do sada sličan stav nisu iskazivale države poput Belgije ili Holandije. Da je informacija tačna, potvrdila su još dva diplomatska izvora u Ljubljani.

Belgija, koja je zbog trvenja između flamanskih i valonskih političkih partija već 153 dana bez vlade, zahvaljujući jednostranoj odluci flamanskih poslanika da izmene granice izborne jedinice u Briselu, upravo pada u još veću krizu zbog čega joj ne odgovara nagrađivanje separatizma u Evropi. Kriza u Belgiji utiče i na razmišljanje u susednoj Holandiji. Zato belgijski i holandski pravni eksperti s rezervom odmeravaju ideju da EU svoju misiju na Kosovo pošalje samo na poziv Ban Ki Muna, generalnog sekretara UN (kako Amerikanci lobiraju), umesto na osnovu prethodno usvojene nove rezolucije Saveta bezbednosti. Saznajemo da predstavnici Belgije, za razliku od kolega iz Slovačke ili Kipra, svoja neslaganja sa opisanom politikom prema Kosovu izražavaju samo na zatvorenim sastancima organa Unije.

Tako je unutar 27 zemalja EU produbljena nedoumica smeju li se u Evropi granice jednostrano menjati. U evropskim prestonicama se tvrdi da je Kosovo izgubio Milošević, pa je „realnost” da ono nije deo Srbije još od 1999. godine. Kriterijum „realnosti”, međutim, postaje nezgodan kad se primeni tamo gde građani nekih drugih evropskih država više neće da žive unutar postojećih granica.

Nameće se pitanje kako to da EU i NATO, sa sedištem u epicentru krize, pod nosom trpe ovako tešku situaciju istovremeno kad zbog „neefikasnosti” rada parlamenta BiH podržavaju „Lajčakove mere”, a sve to uprkos najavama da bi kriza u Belgiji mogla da potraje do juna 2009. Prema poslednjim istraživanjima javnog mnjenja, koje su objavile najveće novine u Flandriji „ Het Latste Njus”, većina Flamanaca više ne očekuje opstanak Belgije. Čak 63 odsto anketiranih Flamanaca smatra da se bliži neminovni kraj Belgije, dok je 87 odsto ispitanika na pitanje treba li s valonskim partijama doseći kompromis u cilju spasavanja zajedničke države, odgovorilo: „Ne”.

Zar ne bi bio red da EU i u Belgiju zbog blokade rada parlamenta pošalje nekog „visokog predstavnika” s diktatorskim ovlašćenjima koji bi smenio političare odgovorne za kolaps i razjurio nacionalne partije, jer koče razvoj države? Hoće li NATO i u slučaju Belgije, gde ima sedište, podržati belgijskog kralja i sprovesti mere radi očuvanja „savezne” vlasti? Jer, upravo tako NATO podržava Lajčaka u BiH, što donekle podseća na vreme kada je JNA podržavala Markovićevu saveznu vladu.

Jedno je sigurno: da se, kojim slučajem, sve ovo što se dešava u Belgiji, događa izvan EU zida, u nekoj od država zapadnog Balkana – Brisel bi zapretio nizom ljutih mera. Možda je realnost unutrašnjeg rascepa u nekim evropskim državama prilika za EU da razmisli o opravdanosti svojih postupaka kada se suočava s „realnošću” Balkana.

[objavljeno: 10.11.2007.]