Vladan Milanko

ŠEŠELJEVI PARADOKSI

Da li je Vojislav Šešelj, zapravo, đavo?

Ko se seća svojevremeno velikog filmskog hita Dežurni krivci Brajana Singera, sigurno se seća i mudrosti koju izgovara jedan od glavnih protagonista ovog filma, a koja glasi: “najveća prevara koju je đavo ikad izveo bila je ta da nas ubedi da ne postoji”. Po istom principu trudi se da postupa i dr Vojislav Šešelj: ubeđuje nas da ga percipiramo kao, pre svega, neposrednu, prostodušnu i zato krajnje iskrenu figuru na našoj političkoj sceni, nekog za koga važi ono “što na umu, to na drumu”. Njegove psovke, polivanje vodom sagovornika u skupštini, duhovite dosetke kao što je ona kad je čupao mikrofon sa skupštinskog stola, pa mu je neko dobacio: “gospodine Šešelju, udariće Vas struja”, na šta je Šešelj sa osmehom odvratio: “ma, udariću ja nju!”, trebalo bi da nam zagarantuju da se tu radi o jednoj pravoj naivčini, koja, uprkos svojoj naivnosti, ili će pre biti, baš zahvaljujući toj svojoj naivnosti, ostaje “čista” u odnosu na “prefrigane” političke igrače, sve one smutljivce koji ne samo da nisu naivni, već su proračunati, hladni i pokvareni, koji “jedno pričaju a drugo rade”.

Poslednji potez u nizu Šešeljevih igranja na kartu neposrednosti jeste izjava da bi voleo da Haški tribunal osuđuje na smrt, kako bi mogli da ga osude i pogube, i time mu omoguće da umre za ono u šta, tvrdi on, svim svojim bićem veruje. I zaista, zar to ne bi bio vrhunac Šešeljeve neposredne ljubavi prema Srbiji, sa kojom bi otišao do samoga kraja, pa odatle ravno u večnost? Zar ne bi odbacivanje cenkanja za svoj život u korist čistoće svojih idela Šešelja učinio svojevrsnim svecem-mučenikom projekta “Velika Srbija”? Možda, ali to bi se moglo desiti samo da Šešelj nije sam tražio da bude žrtva. Ovako, tu već imamo ono što je Niče nazvao ponosom skrušenoga, naizgled pardoksalni ponos onoga ko je ponosan na svoju poniznost, u ovom slučaju, poniznost idealima.

Žrtvovanje za ideale ustaljena je praksa, ali šta je ono što jednu žrtvu čini pravom žrtvom, iskrenom, spontanom, onakvom kakva žrtva koja sama sebe žrtvuje mora da bude? Kada se, na primer, Kurt Kobejn ubio, i time se upisao u anale popularne kulture, ubio se pod nizom okolnosti koje su uključivale konzumiranje droge i alkohola, stanje teške depresije zbog parnice o starateljstvu nad njegovom ćerkom, itd. I baš je taj odmak, ta distanca od onoga zbog čega su ga svi voleli, muzike, obezbedio Kobejnovom činu onu autentičnost koja je neophodna da bi se čin žrtvovanja shvatio ozbiljno.

Posle Kobejnovog samoubistva, govorilo se: “vidiš, on se stvarno žrtvovao za svoju umetnost”, muziku koja je obezbeđivala identifikaciju belcima u pubertetu iz severno-američkih predgrađa. A garancija toga, da se Kobejn stvarno žrtvovao, bila je to što on, kad je povukao obarač, koliko je poznato, nije mislio ili bar nije ostavio svedočanstva o tome da je mislio, o svemu onome što je za druge predstavljao, ili što će za druge predstavljati njegov čin samoubistva. Nije mislio, ali je to uradio. Bitno je ne uračunavati posledice svog čina da bi se taj čin pojavio kao autohton i spontan.

Kobejnov čin je, čini se, bio čin spontanosti per definitionem ; istu spontanost je imala i smrt Volfganga Amadeusa Mocarta u Formanovom filmu, koji umire nevino, radeći na svom rekvijemu; Dž.F.K. je postao nešto nalik svecu u popularnoj kulturi zahvaljujući atentatu, Isus Hristos, zahvaljujući tome što su ga osudili i razapeli, ne zato što je on sam izričito rekao da hoće da ga razapnu. Pa i Slobodan Milošević, čiji se kultni status očitava u tome što ga se i dalje pominje više nego kad je bio živ u Haškom zatvoru, umro je a da nije priželjkivao da mu se to desi.

Izričitost, ispada tako, umesto da nešto potvrdi, obično to što hoće da potvrdi ne samo da ne potvrđuje, već ga čak čini lažnim. Tako bi Šešelj bio daleko od Kurta Kobejna, i bio bi mnogo bliži slovenačkom sastavu Lajbah. Lajbah uračunava efekte svojih nastupa; Lajbah, kad se pojave sa zastavama, uniformama i vojnim bubnjevima, toliko potvrđuju da su militantni, da su smešni. Za Lajbah se obično kaže “oni nikao ne mogu biti totalitaristi, jer toliko očigledno paradiraju sa totalitarizmom, da sigurno moraju da budu anti-totalitarni”.

Tako je i sa Šešeljevom neispunjenom i neispunivom željom za smrtnom kaznom – time što je izričito rekao da bi želeo da ga pogube, što je uračunao posledice tog čina u svoj govor, učinio je svoj zahtev preteranim i zato, u najmanju ruku, sumnjivim.

Vojislav Šešelj ipak nije đavo iz one replike iz filma Dežurni krivci, jer je preterano revnosno igrao svoju ulogu, sve dok nije postalo sumnjivo to što se on baš toliko trudi da se prikaže takvim kakvim se prikazuje.

Usput, zamislivi su prostodušni, spontani komentari na ovu Šešeljevu izjavu, koji bi glasili: “manje pričaj, više radi”.

Zašto Vojislav Šešelj ipak nije počeo kao beba, već kao samoupravni socijalista, što je u velikoj meri ostao i dan-danas

Na konstatovanje da je počeo kao komunista, Šešelj je, u dobro poznatom, hinjenom, zdravorazumskom maniru, odvratio: “nisam počeo kao komunista, počeo sam kao beba”. Razumno je predpostaviti da je Šešelj počeo kao beba, ili kao fetus, ili kao sjaj u oku njegovog oca, itd., ali je krajnje nebitno. Jer ono što je Šešelj počeo, kad se priča o tome šta je počeo, počeo je – za nas, za javnost, ne za sebe ili za njemu privatno najbliže. Irelevantno je za nas da li je Šešelj bio beba, ili je nastao kao potpuno odrasli klon, kao u Lukasovom Zvezdani ratovi II: Napad klonova ; on se pred političkom javnošću, što će reći, pred nama, prvi put pojavio tek tada kada je uzeo učešća u istoj, tj., kad je pristupio Komunističkoj Partiji.

Komunistička Partija Jugoslavije delovala je po principima samoupravnog socijalizma. A samoupravni socijalizam je radio tako što je tu, umesto da, kao u svim normalnim totalitarnim uređenjima, postoji onaj ko ti kaže: “ne smeš da radiš ovo-i-ovo, već radi ono-i-ono”, bio neko ko je govorio “ovo ovako nemožeš i ne smeš, ali sada ti sam treba da znaš šta i kako trebaš i smeš”. Pa dok se u normalnom totalitarizmu zna šta i kako da se radi, da bi se zadovoljila nečija želja, u samoupravnom socijalizmu se podanik istog prosto baca na mesto na kom je krajnje ponižen, jer bilo šta i bilo kako da radi, zato što mu drugi nije rekao šta tačno od njega traži da radi, ovaj nije u stanju da odgovori bilo kakvom radnjom, jer svaka akcija je skoro sigurno pogrešna.

A sve je to tako išlo pod zastavom samo-uprave, samo-obrazovanja, samo-unapređivanja. Moralo se pogoditi šta se tačno od tebe traži, da bi onda još, to što se traži, uradio kao da to sam tako hoćeš.

Kad su na suđenju Šešelja optužili za poziv na genocid, on je rekao da nije pozivao na istrebljivanje Hrvata i Muslimana, već da je pozivao da se Srbi-katolici i Srbi-muslimani osveste kao Srbi. Nije li to samoupravno-socijalistički gest par excellence ? Ne traži se tu od Hrvata i Muslimana da se predaju, da robuju, ili da ih prosto nema – ne, od njih se traži da se prepoznaju kao ono što bi Šešelj voleo da oni budu, i da još – a ovde Šešeljev samoupravno-socijalistički cinizam doživljava svoj vrhunac – oni to urade na svoje veliko zadovoljstvo, jer će se, kad se jednom prepoznaju kao Srbi, oni sami unaprediti, budući da su došli do svoje vlastite skriveni suštine, do nekog kvazi-hajdegerijanskog “bića”, do “same stvari” koja ih “čini time što jesu”.

Šešelj o Hrvatima i Muslimanima govori kao što se govori o bolesti – o bolesti, od koje je on hteo ne da ih izleči (valjda, sledeći onu mudrost, koja kaže da je dobro konja odvesti na pojilo, ali je još bolje naučiti ga kako da sam nađe vodu), već da ih natera na samo-izlečenje.

Po istom principu se postupalo prema “reakcionarnim individuama” u samoupravnom socijalizmu – nisu njih učili kako da prestanu da budu reakcionarni, nego se tražilo da oni sami rade na svom “poboljšanju”, budući da se “samo-upravno”, u samoupravnom socijalizmu, moralo ispoštovati.

Šešeljevi ciljevi, “Velika Srbija”, itd., nisu samoupravno-socijalistički, ali njegov ideološki modus operandi itekako jeste.

Gde su Šešelj i SRS, s jedne strane, daleko od komunizma, a gde su, s druge, daleko od samih sebe

Kada je bilo reči o tome kako je trebala da se, početkom devedesetih, podeli Jugoslavija, Šešelj je rekao da nikako nije smela da se deli po granicama SFRJ-a, koje su komunisti, krajnje samovoljno, kaže Šešelj, zacrtali. Umesto toga, Srbi u Hrvatskoj i Bosni su mogli da odlučuju da li će da ostanu u Hrvatskoj, odnosno Bosni, i da, ako neće, onda pripoje teritorije na kojima su, Srbiji.

Na prvu loptu može da bude zbunjujuće to što Šešelj ovo tvrdi. Ako su Hrvatska i Bosna trebale da prepuste Srbiji svoje teritorije na kojima žive Srbi, kako onda to da Kosovo, gde je većinsko stanovništvo Albanske nacionalnosti, po Šešelju, treba da ostane u Srbiji? I tu Šešelj konsekventno brani svoju tvrdnju, i dokazuje da nisu u pitanju dvostruki standardi. Šešelj kaže da je problem sa Hrvatskom i Bosnom bio taj što se Srbima tu oduzeo status konstitutivne jedinice jedne države, i umesto toga im se dodelio status manjine. Srbi su izgubili svoja prava koja su imali u Hrvatskoj i Bosni, dok Albanci na Kosovu i dalje imaju ista prava kakva su imali do sada. Problem sa Albancima na Kosovu je taj što se oni ne zadovoljavaju bilo kakvim pravima dok god da su u Srbiji, jer za njih, izgleda, važi to da je i u “najgoroj Albaniji bolje nego u najboljoj Srbiji”.

Šešeljevo zalaganje za ostanak Kosova u Srbiji može da se posmatra, opet, kao jedan gest socijaliste per se , koji se bori za očuvanje onoga što je još preostalo od SFRJ-a. Njegove zamerke Hrvatskoj i Bosni zameraju to što se u Hrvatskoj i Bosni promenio status Srba, koji su Srbi imali u vreme SFRJ-a.

Međutim, kad Šešelj na sve to, ili pre svega toga, još kaže da su unutrašnje granice SFRJ bile proizvoljne, pa kad poriče ikakvu svoju vezu sa režimom i sa ideologijom SFRJ-a, onda on time slabi svoje konsekventne poglede kako na status Kosova, tako i na položaj Srba u Hrvatskoj i Bosni, i svom protivniku daje za pravo da mu odgovori “ako u SFRJ ništa nije valjalo, kao što sam kažeš da nije valjalo, onda ne valja ni ono na šta se ti pozivaš, tj., ne valja ni određenje Srba u Hrvatskoj/Bosni kao konstitutivne jedinice, jer su to i tako odredili mrski ti komunisti!”

Šešeljevi dvostruki standardi ne očitavaju se u njegovim pogledima na Kosovo, već baš u njegovim pogledima na same Srbe. S jedne strane, komunisti su oštetili Srbe za nacionalni identitet, pa Srbi ne treba da ikad više imaju išta s komunizmom, a s druge, Srbi u Hrvatskoj i u Bosni treba da se drže onog određenja kako su ih komunisti svojevremeno definisali.

Ova neuralgična tačka govora Vojislava Šešelja proteže se na čitavu Srpsku Radikalnu Stranku, koja je, poznato je, pre deset ili više godina, pripadnice Nesvrstanih zemalja smatrala zemljama majmuna ili bar polu-ljudi, dok sada želi da uđe u savez sa istim tima. A među tim zemljama su i Kuba i Venecuela, koje su komunističke zemlje. Pa je tako očigledno da je Šešelju i SRS komunizam dobar – po potrebi. Da su stvarno nacionalistički prostodušni fundamentalisti, kakvima se predstavljaju, u pitanju, spremni da idu do kraja, do smrti za svoje ideale, kao što Šešelj to izričito kaže, onda ne bi želeli da ulaze u savez sa Čavesom i Kastrom, niti bi selektivno ocenjivali poteze bivše komunističke vlasti SFRJ.

Ovako, SRS i Šešelj pojavljuju se kao ništa više do puki oportunisti. A na to, neko još može da doda: “ni bolji ni gori od ostalih”, jer u politici oportunizam je, kako se zna, danas na ceni. Ali, zašto onda ići pod plaštom ultra-nacionalizma? Zna se da kapitalizam baš ne ceni previše nacionalizam, zato što nacionalizam preti da zaguši protok kapitala. A kapital, da bi se uvećavao, stalno mora da kruži. Nacionalna država je passe u svetu globalnog kapitalizma, i SRS to dobro zna kad se zalaže za “poštenu privatizaciju”. Ali to isto zaboravlja kad se deklariše kao ultra-nacionalistička partija. Pravo rešenje ovog problema jeste da se Vojislav Šešelj i SRS smatraju, ni manje ni više, nego srpskim brendovima , jer to je nacionalizam po meri današnjeg kapitalizma – nacionalni brend , nikako ultra-nacionalizam.

Šešelj kao kamen kušnje srpske levice

Kada je ojašnjavao ideologiju za koju je, kako kaže, spreman da umre, Vojislav Šešelj je krenuo da priča dugu istorijsku priču o tome kako su Srbi, zapravo, “mali Rusi”, tj. jedno rusko pleme koje je došlo na Balkan, te koje se, usred istorijskih prilika, razdelilo na Srbe-katolike (ili bi onda bilo ispravnije reći: “Ruse-katolike”?), Srbe-muslimane (ili “Ruse-muslimane”, mada bi se tako mešali sa Azerbejdžancima), i Srbe-pravoslavce (ili “Ruse-pravoslavce”, koji bi se, onda, nazivali “malim Rusima”, da bi ih se nekako razlikovalo od “velikih Rusa koji su u Rusiji”).

Osnovna Šešeljeva teza je sledeća: Hrvati, koji su zapravo zaboravili da su tek pokatoličeni Srbi, treba da se prisete “ko su oni zapravo”, tj. da se sete da su Srbi. Isto je i sa Muslimanima. Sa Srbima je, očigledno, stvar u tome da se sete da su Rusi. Da li Šešelj, kao što je Palton, po nekim prostijim interpretacijama, verovao da svako ima urođeno znanje iz geometrije, smatra da svako, sa svojim genima koji su se mešali samo unutar jedne određene ma koliko velike grupe, nasleđuje i svest o nacionalnoj pripadnosti, koje samo treba da se priseti? Izgleda da da.

Naravno, ne može ova redukcija, od Hrvata, preko Srba-katolika, do Srba, pa od Srba do Rusa, ovako da se nastavi dalje, jer bi zapalo u redutio ad absurdum, pa se onda, izgleda, tu i tako, sa Rusima, staje. I tu se staje, još bi se ovde dodalo, isuviše lako.

Čak i da se uzme da se neko prvo prepoznavanje naroda kao naroda, uz sve što čini njegovu diferentia specifica u odnosu na neki drugi narod, desilo kao jedan oštar rez, kao događaj koji je označio radikalni raskid sa svim dotadašnjim, posle čega se započelo nešto sasvim novo, opet se time ne postiže garancija da se ponovo neće desiti neki drugi događaj, koji će izmeniti to i takvo stanje. Zašto kapitalizam ili komunizam ne bi stali na kraj narodu ili nacionalnoj državi, onako kako je narod stao na kraj plemenu? Na ovo pitanje Šešelj ne nudi odgovor, možda zato što u kapitalizmu ili komunizmu ne uspeva da prepozna događaj koji će da napravi (ili koji već uveliko jeste napravio) novi radikalni rez. Po Alenu Badjuu, to bi bila diferentia specifica reakcionarnog subjekta, koji ne uspeva ili ne želi da uspe da vidi novi događaj, već se drži starog. Naravno, Šešelj je ponosan što je reakcionar, jer iako nije mogao a da iz komunizma (ma kakav da je taj komunizam ili “komunizam” koji je bio podoban Vinstonu Čerčilu bio u Jugoslaviji) izađe “neokaljan” od komunističke ideologije (kao što tvrdi da jeste, a ranije se u ovom tekstu pokazalo da nije), on se, pre svega nominalno, a onda i po ovoj tezi o reduciranju sve do nekog “prvog stepena narodne izvornosti”, jasno nalazi na dijametralno suprotnoj strani političkog spektra u odnosu na levicu. I onda se postavlja pitanje, kako to da Šešelj i SRS pridobijaju simpatije i podrške levičara u Srbiji? Ovde bi se tvrdilo da, iako liči na komunistu, Šešelj ne može da bude komunista, on može jednim delom da bude komunista, kao što su, kako kaže Slavoj Žižek, svi fašisti delom komunisti, a delom kapitalisti, zato što je, po Žižeku, jasno da fašizam (od fasces, lat. snop, svežanj) jeste ideološki i politički olako svezani svežanj svega i svačega. Fašizam “liči ali nije” ni kapitalizam ni komunizam.

Vojislav Šešelj i Srpska Radikalna Stranka danas su u Srbiji kamen kušnje za svakog pravog levičara. Taj kamen se ne sme zaobići: ni jedan pravi levičar ga ne sme tek tako zaobići jer SRS ima elemente anti-amerikanizma, anti-multikulturalizma, anti-kapitalizma, itd. Međutim, kao što Šešelj hoće da izgleda kao neko ko je spreman da žrtvuje život za svoju naciju, a to zapravo nije, isto tako i SRS liči na levičarski usmerenu partiju po nekim svojim elementima, ali ne uprkos tome, već baš zato, ona to nije.

Kad se kaže da Šešelj i SRS moraju biti “kamen kušnje” za levičare u Srbiji, onda se pretežno udara na one koji misle da ne treba na ovome da se iskušavaju, pa onda, kao militantna frakcija LSV-a ili LDP-a dolaze na miting Nenada Čanka da bi – što je katastrofalno za levičare – učestvovali ne u političkoj, već u građanskoj borbi protiv neo-nacista. Politička borba protiv neo-nacizma usmerila bi se pretežno ne na neo-nacizam, jer je isti tek derivat, nus-pojava, današnjeg kapitalizma, već na sam kapitalizam.

Nenad Čanak je, u “Utisku nedelje” na televiziji B92 rekao da su na njegovom “anti-fašističkom” mitingu bile prisutne i “neke budale koje su nosile zastavu na kojoj je bio nacrtan kukasti krst pored kog je bio znak jednakosti za kojim je bilo ispisano NATO”. Pored tih “budala”, stajale su i neke druge, koje su držale transparent na kom je pisalo ono Horkhajmerovo “ko ćuti o kapitalizmu ne sme da govri ni o fašizmu”. Ti, koji su držali te transparente stvarno jesu budale, jer s takvim transparentima se ne dolazi na miting Nenada Čanka, pogotovo ne, kada je miting sazvan kao vid građanske borbe.

Najstrašnije u svemu ovome jeste to što izgleda kao da Šešelj i Čanak šalju jedan drugome te “budale”, koje će ostati to što sada jesu, budale, sve dok ne uvide da im nije mesto ni sa Šešeljem ni sa Čankom.

Naravno, postavlja se pitanje, da li oni to mogu da urade, da li mogu da zauzmu neku “treću stranu”? Još preciznije, pitanje stoji da li mogu da zauzmu treću stranu, budući da izgleda da je levica danas u Srbiji ništa drugo do proizvod Čanka, LDP-a, i sl., s jedne, te Šešelja s druge strane? Proizvod, koji je proizveden kako bi zagušio mesto na kom bi trebalo da se pojavi ona levica koja ne bi bila na Šešeljevoj ni na Čankovoj strani, koja je lažna alternativa koja sprečava pojavljivanje prave.