Željko N. Mitrović

SRBIJA POD MEKOM OKUPACIJOM VIRTUELNE AUSTROUGARSKE

U našoj percepciji postoji nešto što bismo uslovno nazvali sindromom virtuelne Austrougarske. Prethodno, samo da naznačimo šta je to virtuelno i u kom smislu ga u naslovu upotrebljavamo. Prema Pjeru Leviju, pridev označava takvim “ono što postoji u moći, a ne u činu. Suprotno mogućem, statičnom i već konstituisanom, virtuelno teži da se aktuelizuje. Ono se dakle ne suprotstavlja realnom, već aktuelnom: virtuelnost i aktuelnost su samo dva načina da se bude različit ” (Zoran Petrović Piroćanac, Mali pojmovnik geopolitike, Jugoistok, Institut za političke studije, Beograd , 2005).

Dakle, iako nije aktuelno nešto može postojati kroz ideje, stereotipe, javno mnjenje, planove, strategije, simbole, mitove, kulturne obrasce, i to jednako u sferi vidljive politike, koliko i u svetu diplomatije ili obaveštajnih službi. Upravo na taj način postoji «virtuelna Austrougarska».

***

Na inicijativu parlamentaraca iz Mađarske, Evropski parlament 2005. doneo je rezoluciju u kojoj je izneto tvrđenje da se u pokrajini Vojvodini krše prava etničkih manjina. Preporučeno je da Srbija prihvati posmatračku misiju EU i da pokrajini Vojvodini vrati autonomiju po Ustavu iz 1974. godine. U tom zahtevu je bilo mnogo simobolike. Ustav iz 1974. je vrhunac federalizacija Titove Jugoslavije upravo po austrougarskom modelu, s tim što smo umesto personalne konferedacije od dve članice ovde dobili personalnu konferedaciju od šest republika-država. Pokrajina Vojvodina je, po tom ustavu, dobila otprilike jednaki položaj kao i Hrvatska u odnosu na Ugarsku: beskrajna igra «državnog prava» mogla je da započne.

Rezoluciji Evropskog parlamenta prethodila je i aktivnost lobista iz britanskog parlamenta. Neki od njih su čak tražili da Belika Britanija pošalje trupe koje bi u Vojvodini «nadgledale poštovanje ljudskih prava». I u tome ima dosta simbolike. Vinston Čerčil je, svojevremeno, bio izrazito nostalgičan i sentimentalan prema Austrougarskoj. Divio joj se kao moćnoj višenacionalnoj monarhiji u Srednjoj Evropi, koju su, eto, Srbi potkopali. Britanija je, zapravo, uvek sjajno sarađivala sa Austrougarskom, naročito u okviru «balkanskog pitanja». U tom pogledu, njihovi antisrpski interesi često su se poklapali. Austrougarska i Engleska su, recimo, tesno radile na stvaranju albanskog pokreta, kao protivteže jačanju Srbije, podupirući takozvanu Prizrensku ligu. To nežno prijatljstvo Britanije i Austrougarske prestalo je biti realno 1918, ali je nekako ostalo virtuelno, sve do danas. Kada danas «Priština, uz pomoć britanskih pravnih stručnjaka, radi na organizaciji budućeg ministarstva inostranih poslova Kosova” (britanska agencija Rojters, Kurir , 29. mart 2007, str. 3); kada je danas “Lord Rasel Džonston, izvestilac Parlamentarne skupštine S aveta Evrope » u isto vreme «lobista kosovskih Albanaca” ( Politika , 20. februar 2007), onda se može pomisliti da realna britanska diplomatija samo nastavlja posao virtuele austrougarske diplomatije.

Treće, više je nego simbolično da je doskorašnji guverner BiH bio Volfgang Petrič, Austrijanac. To guvernerovanje Srbe ne može a da ne potseti na nekadašnjeg austrougarskog guverenera Bosne, Benjamina Kalaja. To je onaj što je lansirao ideju bošnjačkog naroda i širio priču o bauku “Velike Srbije”. Potom je došao, naravno, Britanac Pedi Ešdaun, koji u svojoj sistematičnoj i gotovo strasnoj antisrpskoj politici zaista ne zaostaje mnogo za Kalajem.

I četvrta simbolička obnova virtuelne Austrougarske: bankarstvo. Prva i najvaće strana banka u Srbiji je austrijska Rajfajzen banka. Guverner Narodne banke je “ugarski” kadar, Radovan Jelašić. Najdinamičnija strana banka je Hipo Alpe-Adria banka . I dodatna simbolika: Hipo Alpe-Adria banka se useljava u Palatu “Ušće”, zapravo bivšu zgradu Ce-Ka , koja je za posleratne generacije beograđana simbol moćne, birokratske, otuđene i «polustrane» vlasti.

Treba li još dodati da su razgovori o Kosovu i Metohiji bili vođeni baš – u Beču. I da su se oni završili jednako nepovoljno po Srbe kao i sve što nam je ranije dolazilo iz austrougarske prestonice?

***

Da je današnja britanska diplomatija na Balkanu realna naslednica Austrougarske najbolje se može videti čitanjem knjige Slobodana Jovanovića Nepoznati radovi 1892-1902 (izdavač “Filip Višnjić ” , Beograd, 2005). Posebno treba obratiti pažnju na dva Jovanovićeva spisa: “Otadžbina u opasnosti!”, “Engleska” i “Naši neprijatelji” (str. 179-191).

U prvom tekstu – “Otadžbina u opasnosti!” – Jovanović navodi izjavu engleskog Tajmsa “da niko neće žaliti, ako jednog dana Srbija nestane”. Tu je scenario britanskog koji kazuje “način na koji će je nestati”: “Kao god što su Poljsku, krajem XVIII veka, podelili Rusija, Pruska i Austrija, tako bi krajem XIX veka Austrija, Rumunija i Bugarska imale, po planu Standardovom , da podele Srbiju. Što je s ove strane Morave potpalo bi pod Austriju, a što je s one podelili bi između sebe Rumunija i Bugarska.”

Jovanović navodi Standardove razloge za podelu: “Srbija je postala leglom nereda usled strasne partijske borbe”, te “Kralj je došao u sukob sa narodom”, pa “ako Kralj nadjača narod, ukinuće ustav i doći će diktatura; a ako opet nadjača narod, on će istaći na vrh jednu preteranu stranku, u koju ostala Evropa ne može imati dovoljno vere”. Pogađate: ta “preterana” stranka zvala se - R adikalna stranka !

U poglavlju pod naslovom “Engleska”, Sl. Jovanović piše: “ Deli Njuz donosi ovu novost: ‘Austrija, Rumunija i Turska mobilišu svoje vojske da bi se mogle ograditi od svakog unutrašnjeg pokreta u Srbiji'.” Jovanović kaže: “Kad je Austrija ušla u Bosnu i Hercegovinu, iz Engleske joj se doviknulo: ‘Sebi ruke' ( Hands off ). Sad, pak, iz iste Engleske dolazi joj predlog da uz Bosnu i Srbiju prisvoji».

Na posletku, tog “vuka kome srpsko jagnje vodu muti” (S. Jovanović) potražio je autor u narednom članku, pod naslovom “Naši neprijatelji”. U njemu on utvrđuje da su ideje o podeli ili aneksiji Srbije proistekle iz bečkih i peštanskih listova (Nove Slobodne Prese i Paster Lojda). Opravdanje izneto u tim listovima u dlaku je slično današnjim: sve se to planira da bi Evropa Srbiji pružila ruku kako partijski razdirana Srbija ne bi završila u anarhiji i pometnji!

Plan o podeli Srbije tako je vešto izložen u engleskom listu da “to izgleda odista jedna mera koja se predlaže u interesu evropskog mira, i, onda, ako bi kojom nesrećom, Austrija odista ušla u Srbiju, to ne bi bilo kao jedna pusta zavojevateljka, nego, naprotiv, kao lojalna izvršnica jedne evropske misije”. Na to još i ove Jovanovićeve reči: “Čak bi se u Beču moglo tvrditi, da je, prisvajajući sebi najlepšu zemlju na Balkanu, Austrija opet učinila veću uslugu Evropi no sebi…”

***

Našeg današnjeg čitaoca ne treba podsećati na neverovatno slične primere evro-licemerja kojima je sadašnja Srbija izložena, i to baš od strane virtuelne Austrougarske. Ne brine li se o tome upravo austrijski kancelar Guzenbauer, koji se pre neki dan pohvalio da se "sa Srbijom radi na postizanju sporazuma kojim bi Kosovo dobilo nezavisnost na na č in koji bi bio prihvatljiv i za Beograd"? Ne brine se li o tome nemački ambasador Cobel koji podseća Srbe da bi Mađarska, kao sledbenica «tolerantne i pravne države Austrougarske», s punim pravom mogla da poželi Vojvodinu? Koji je taj glavni problem srpske unutrašnje politike – nekad i sad – pred kojim se tresu i Beč i London? Pa Radikalna stranka!

Uz sve pohvale na račun onovremenih zapažanja i ocena znamenitog Slobodana Jovanovića, izgleda da je potonje istorijske iskustvo pokazalo da su se ideje tada iznete u engleskoj štampi u međuvremenu dobro zapatile. Virtuelna Austrougarska nastavlja da polako, ali siguirno, lomi kosti srpske državnosti uz pomoć realnog «Gordog Albiona» i njegovog moćnog prekomorskog rođaka, «Ujka Sema».

Za njih izgleda da Srbija ne može da bude ni velika, ni srednja, čak ni osakaćena samo za Kosovo i Metohiju. Oni su, paradoksalno, namerili da Srbiju “hungarizuju” – po modelu amputacije svih krajeva Ugarske, posle Prvog svetskog rata, u kojima Mađari nisu bili u devedesetopostnoj većini. Moćne, stare istorijske strukture i danas su žive, i danas deluju. Virtuelna Austrougarska i dalje vlada ovim prostorima. Ali, ako i dalje postoji virtelni Ferdinand, neka niko ne misli da se među Srbima neće ponovo naći – Princip. A onda, neka niko ne misli da će i balkanski konflikt ostati samo – virtuelan.