A . S . Panarin (1)

DEZERTERSTVO ELITA U EPOSI KATASTROFA

Zašto smo izgubili nacionalnu elitu?

Deset godina, koje su iz temelja potresle zemlju – to je novi fenomen ne samo naše nacionalne, nego i svetske istorije. Naziv je toga fenomena – globalizacija. Obično se pod tim podrazumeva novi svet sa kao nikad pre transparentnim granicama, i kao nikad tako uzajamno povezan, smešten u jedinstven ekonomski, političko-pravni i informacioni prostor.

Ali pri pažljivijem razmatranju vidi se da, kad se govori o globalnom svetu, u stvari se misli ne na svet naroda, nego na svet elita, koje su neočekivano izašle izvan domašaja sistema nacionalne kontrole, i koje donose odluke iza leđa lokalnog stanovništva. Nikad nećemo razumeti ni uzroke raspada SSSR-a, niti mehanizme privatizacije, ako ne shvatimo da je glavna karakteristika nove, političke, ekonomske i intelektualne elite, koja je zauzela pozicije u avgustu 1991-e godine , to da ta elita misli i deluje ne kao nacionalna, nego kao globalna, koja je vezala svoje interese i svoju sudbinu ne sa sopstvenim narodom, nego sa prestižnom međunarodnom sredinom, u koju se trudi da upadne zaobilazeći svoj narod.

Globalizacija u prvom redu znači izlazak elita iz sistema građanskog konsenzusa: raskid ne samo s nacionalnom kulturnom tradicijom, nego i sa onim odlukama i kompromisima na kojima se zasnivao građanski mir i saglasje. Glavnim uslovom građanskog konsenzusa između preduzetničke elite i nacionalne većine bila je socijalna država. Manjini je davano pravo da se bogati posredstvom slobodne ekonomske inicijative, većini su pak bile zagarantovane mere socijalne zaštite i civilizacijskog minimuma životnih dobara. Nije se lako gradio taj konsenzus: Evropa je straćila više od 150. godina na to, da socijalizuje varvarski kapitalizam, nakalemivši na nj socijalnu i nacionalnu odgovornost koja mu je nedostajala.

I eto sad, iskoristivši bankrot svetskog socijalističkog eksperimenta, savremena ekonomska elita je odlučila da podvrgne reviziji ostvareni građanski konsenzus, obznanivši, da više ne namerava da nosi i trpi breme socijalne države niti išta drugo što ide uza nj u oblasti kulture i morala – zaštitu i brigu o slabima. Podvlačim: raskid negdašnjeg građanskog konsenzusa – fenomen je opštesvetski. U čitavom svetu ekonomska elita je počela da ucenjuje svoje vlade time, kako će izvoziti kapital van granica zemlje, ako u zemlji bude opterećivana visokim porezima i socijalnim obavezama. U tom smislu karakteristične su odluke nemačkog saveza preduzetnika, prihvaćene pre tri godine na kongresu u Dizeldorfu. Instrukcija toga kongresa svojim izvršnim organima bila je – da stave do znanja nemačkoj naciji i vladi, da se strpljenje bogatih patrona istrošilo.

Osobenost situacije u Rusiji je u tome, što se naša nova preduzetnička klasa, nastala kao rezultat privatizacije, od samog početka formirala u uslovima narušenog građanskog konsenzusa. Rastanak s komunizmom protumačen je kao raskid saveza sa slabima u korist jakih : slabi nemaju alibija!

Ali raskid s “ekonomski neprilagođenom” većinom sopstvenog naroda automatski je postavio kao neizbežan zadatak da se traže saveznici na strani – u globalnoj međunarodnoj sredini. Problem se postavio u još oštrijoj formi zato što nomenklaturna privatizacija nije bila legitimna – partijski drugovi i burazeri iz specijalnih službi podelili su među sobom bivše državno vlasništvo ispotiha, narodu za leđima. Ideološki je to pravdano time da narod ne može biti vlasnik niti može upravljati vlasništvom usled svoga mračnog istorijskog nasleđa : neiskorenjivog egalitarizma i sabornosti.

Drugi uzrok zaokreta od nacionalnog ka globalnom sastojao se u tome što u uslovima koje je pružala svoja zemlja nije bilo mogućnosti da se do kraja realizuju sve divote novoga načina života: sva stara infrastruktura dobara i usluga bila je sračunata ne na elitistički nego na sovjetski stil života, koji je novopečenoj gospodi privatizacije počeo da izgleda kao ubogo asketski. A najvažnije je naravno bilo to što je, ne dobivši pravu legitimnost – saglasnost nacije, novo vlasništvo bilo pod pretnjom ruskog bunta “ besmislenog i bespoštednog ”. Eto zašto je naša nova ekonomska elita zajedno sa svojom svitom iz lagera političara i intelektualaca bila spremna da radikalnije raskine sa svojim starim nacionalnim statusom u korist novog globalnog, nego što su to dosad učinili predstavnici zapadnih elita.

Globalna zajednica je pokazala razumevanje za brige naših novih vlasnika, posavetovavši im da drže svoje depozite na sigurnijim mestima, nego što je to nepredvidiva zemlja – Rusija. Ali i za pružene garantije za vlasništvo, i za pravo da budu predstavljeni u prestižnim klubovima nove globalne elite, od naših privatizatora ponešto je i zahtevano.

Kao prvo, demontaža totalitarne superdržave, kao svedočanstvo dobrih namera i potpunog odricanja od imperijskog nasleđa u čitavom postsovjetskom prostoru. Odgovarajući program sad je u završnoj fazi koja se sastoji u odricanju Rusije od vojnih baza u Abhaziji i Pridnjestrovlju i u likvidaciji vojnog prisustva izvan nacionalnih granica uopšte.

Kao drugo, zahtevano je da se zemlja otvori ulasku međunarodnog kapitala, na što je takođe dobijen pristanak. I ovde se ne radi toliko o specifičnoj zavisnosti nove ruske manjine, koja se više boji i zazire od sopstvenog naroda, nego od bivših protivnika u hladnom ratu. Stvar je u opštem principu nove prirodne selekcije, koji zahteva likvidaciju svih sredstava, koja pomažu slabima i neprilagođenima da se štite od navale moćnih i prilagođenih .

Najvažnije od tih sredstava je – nacionalna država, koja pruža protekcionističke usluge svojoj ekonomici i svome stanovništvu. Onaj isti socijal-darvinistički princip, koji je zahtevao razaranje socijalne države – pribežišta neprilagođenih unutar zemlje, zahteva demontažu nacionalnog suvereniteta i granica, shvaćenih kao pribežište neprilagođenih naroda, koji se sklanjaju od zakona globalne tržišne selekcije. Drugim rečima, u novim pravilima, koja je diktirala globalna zajednica našoj novoj eliti, bio je sadržan ne samo pragmatični zahtev da se plate pružene usluge i garantije delom nacionalnih resursa, nego i novi idejni normativni standard, povezan sa ideologijom socijal-darvinizma.

Globalno otvoreno društvo shvata se kao socijal-darvinistička sredina, u kojoj sa sve manje prepreka resursi i teritorije prelaze iz ruku manje umešnih i prilagođenih, u kojima su se našle voljom istorijske slučajnosti, u ruke prilagođenijih i dostojnih. Ako je na osnovu tog istog principa prilagođenija nomenklatura otela nacionalno bogatstvo od neprilagođene nacionalne većine, onda ona ne može da osporava delovanje toga principa u globalnim razmerama i da prikriva svoje nacionalne resurse pod zastarelim izgovorom nacionalnog suvereniteta.

Potvrdu, da je vladajuća elita Rusije ispunila taj zahtev, predstavlja nacrt novoga zakona o vlasništvu zemlje, koji je vlada dala na razmatranje državnoj Dumi i koji je već u načelu odobren. Zemlja – to je nacionalni resurs, koji se obično štiti ne samo iz razloga ekonomske i političke pragmatike, nego i iz principa nacionalnog suvereniteta i identiteta. Sa zemljom su povezana najbliža srcu nacionalna sećanja i nade, od svih resursa njoj se više nego drugima prideljuju nadekonomska vrednosna značenja. Upravo zbog toga pitanje, hoće li ona zadržati neprikosnovenu nacionalnu pripadnost ili će, u duhu principa otvorenog društva, biti data na javno međunarodno nadmetanje, gde dobija ne ko je miliji nego ko je silniji, predstavlja ispit “ globalne zrelosti ” za našu vladajuću elitu.

I po svemu sudeći ona je puna rešenosti da taj ispit položi, to jest da dokaže globalnoj zajednici, da nema ničega na svetu što bi ona rezervisala za sopstveni narod a na uštrb zakona globalne prirodne selekcije. U predlogu novoga Zakona o zemlji direktno se kaže, da građani Ruske federacije neće imati nikakve prednosti u odnosu na strance i lica bez ruskog državljanstva u pogledu prava vlasništva na rusku zemlju. Na taj način, taj nacrt je postao nešto mnogo v iše nego što je još jedan u nizu dokumenata liberalnog reformatorstva : on je postao manifest globalizma – svedočanstvo definitivnog prelaska naše vladajuće elite sa nacionalnih na globalne pozicije.

Ali novi Zakon o zemlji, kao i sva reformatorska ekonomska rešenja, koja su mu prethodila, svedoči ne samo o promeni statusa elite od nacionalnog na globalni. On ulazi u kontekst još jednog epohalnog prevrata, koji nam se zbiva pred očima : prelaza od produktivnog kapitalizma veberovskog tipa ka novom špekulantsko-zelenaškom kapitalizmu, koji je zasnovan na postproduktivnim praksama i procedurama valutnih manipulacija, neekvivalentne razmene i izvlačenja svake vrste rente nezavisno od rada.

Elite, koje su poželele da postanu globalne, nisu se odrekle samo od nacionalnog identiteta i od zaštite nacionalnih interesa. One su se odrekle i od toga da dele sa sopstvenim narodom muke postojanja, povezane sa zapovešću “ u znoju lica svoga sticaćeš hleb nasušni ” . Elite su obznanile svoje pravo da slobodno migriraju iz teških u lake – privilegovane prostore, iz sfera, koje zahtevaju napor i odgovornost - u divni novi svet, gde caruju lakoća postojanja i otsustvo ikakve odgovornosti.

Rehabilitacija elita, do koje je došlo u postfeudalnoj eposi, bila je upravo prouzrokovana time, što su se elite uključile u produktivne vidove delatnosti, povezane sa sintezom stvaralačkog i proizvodnog rada. Stvaralački napor i svakodnevna društveno-organizatorska odgovornost elita ni po najvišim moralnim merilima nisu se nikako mogli ocenjivati niže, nego svakodnevni usrdni trud masa. I više od toga : elite su stale da nastupaju u ulozi inovacionih grupa, koje su prve osvajale nove mogućnosti epohe moderne i koje su ih postepeno činile opštom baštinom. Upravo je takvim bio civilizacijski mehanizam moderne, baziran na reprodukciji na masovnom nivou, dostignuća elitnih stvaralačkih grupa.

A eto sad, u eposi globalizacije, sudarili smo se sa elitama koje su, kao prvo, pretpostavile imitatorsku i plagijatorsku delatnost, povezanu s pozajmicama sa strane, tegobama i rizicima sopstvenog stvaralačkog traganja ; kao drugo, koje se trude da prigrabe isključivo za sebe sva najnaprednija dostignuća, ne osećajući pri tome da imaju ikakvih obaveza prema sopstvenim nacijama. Tako se pojavio u svetu novi tip globaliste-zapadnjaka, koji više voli ne da čeka rezultate modernizacije zajedno sa sopstvenim narodom, nego da otvara za sebe “avangardni civilizacijski prostor” i da se u njemu udomljuje po pravu kooptiranog člana globalnog elitnog društva.

Pri tome je podvrgnut suštinskoj reinterpretaciji i sam emancipatorski proces epohe moderne : ranije je on shvatan kao oslobađanje od okova inicijativne “faustovske” ličnosti, kojoj je trebala ne sloboda provoda, nego sloboda napregnute stvaralačke inicijative u svim oblastima života. A eto vremenom je nekakav mikrob nagrizao energiju i moralno zdravlje negdašnjeg “faustovskog tipa”. Posmarajući ga drugim očima, on je nanovo za sebe otkrio savremeni svet, i to više ne kao polje slobodnoga truda i stvaralačkih izazova, nego kao desocijalizovani prostor hedonostičkog individualizma, u kome neće da se zna ni o kakvim društvenim zadacima i obavezama.

Umesto novoevropskog projekta emancipacije ličnosti neopaženo je bio podmetnut projekat emancipacije instinkta – i to uglavnom instinkta zadovoljstva. Takvo podmetanje je posebno zgodno došlo našim novopečenim bogatašima privatizacije, koji su sebe već umišljali kao novu elitu. Da se priključe svetskoj eliti po standardima stvaralaštva oni očigledno nisu mogli, a eto da joj se priključe po potrošačko-hedonističkim standardima oni su poželeli sasvim ozbiljno. Takvom tumačenju elitističke egzistencije njih je već delimično bio podučio sovjetski sistem specijalnog snabdevanja koji je i tada bio dobro skriven od “ovoga” naroda.

Klasici književnosti opisali su entropijski proces, koji se ovaploćuje u trećoj generaciji buržoazije: unuci pionira tržišta pokazuju kudikamo više snalažljivosti kad treba straćiti bogatstvo koje su dobili u nasl e dstvo, nego kad ga treba sačuvati i umnožiti. Maksim Gorki u romanima “Delo Artamonovih” i “Foma Gordjejev” , Tomas Man u “Budenbrokovima” sve su nam to pokazali. Osobenost naših novi Rusa, koji uglavnom potiču iz stare partijsko-komsomolske i ka-ge-be-ovske nomenklature, sastoji se u tome, što su oni hedonističku metamorfozu preživeli još u sovjetskoj utrobi u svojstvu korisnika sistema specijalnog snabdevanja. Zato su se oni u socijalno-kulturnom pogledu odmah pojavili u svojstvu degradiranih buržuja treće generacije, a da nikad i nisu pripadali asketsko-herojskom etnosu pionira tržišta prve generacije.

Ali možda na još skriveniju tajnu naših novopečenih bogataša ukazuje antička politička klasika i to u Platonovom liku. U svojoj “Državi” on je tako direktno i predvideo slučaj privatizacije državnog vlasništva od strane profesionalaca iz službe državne zaštite, kad za sebe pronađu lakšu ulogu nego što je vojna služba: "A čim budu stekli sopstvenu zemlju, i kuće, i novac, postaće upravnici i zemljoradnici, od saveznika ostalih građana postaće neprijateljski vladari, mrzeće a i biti omrznuti, ganjaće i biće ganjani, celog veka bojaće se više unutrašnjih neprijatelja, nego onih spolja i tako će se i oni sami i cela država sunovratiti u propast” .

Platon je postavio akcenat na jednu opasnost – opasnost preobraćanja bivših “ čuvara ” u kompradorsku sredinu koja se više plaši sopstvenog naroda (koji ne priznaje legitimnost privatizacije), nego bivših spoljašnjih protivnika. Ali ne manju pažnju zaslužuje druga opasnost – zaražavanje preduzetničke sredine stavovima i navikama onih, koji su se navikli na javne i skrivene privilegije i nisu sposobni da vode istinski preduzetnički život, zasnovan na ličnom ekonomskom stvaralaštvu, riziku i odgovornosti.

Pokazalo se da je tim mikrobom razmetljivog sladostrašća zaražena ne samo sredina naših novih rusa, koji su nasledili dotržišnu psihologiju nomenklature, danas je njime zaražena i svetska preduzetnička sredina zemalja staroga kapitalizma, koji se umorio od istinskih napora, i koji je rastočio potencijal faustovske ličnosti. Vladajući sloj Zapada u celini ponaša se u svetu kao nomenklaturna Sredina, od rođenja naučena na privilegovani status. Do juče, to je bio status kolonijalnih država, koje su izvlačile vantržišnu ekstra dobit iz svoga položaja svetske metropole, danas – to je status pobednika u hladnom ratu, koji računa na aneksije i kontribucije u postsovjetskom prostoru.

Svetska zapadna elita u celini pretrpela je neuspeh u najvažnijem od svih projekata evropske moderne : u projektu uključivanja masa u prosvećeno stvaralaštvo tokom prelaska od industrijskog ka postindustrijskom društvu. Još i unazad trideset godina pod industrijskim društvom na Zapadu podrazumevao se socijalno-ekonomski sistem, u čijem se centru nalazilo ne industrijsko preduzeće, nego univerzitet. Ulaganja u nauku, kulturu i obrazovanje smatrana su najrentabilnijom od svih ekonomskih investicija. U perspektivi to je obećavalo prelazak sve većeg dela aktivnog stanovništva iz nestvaralačkog rada u materijalnoj proizvodnji u sferu duhovne proizvodnje, koja je postajala masovnom. To je takođe davalo nadu da će konsenzus između elite i mase biti učvršćen na bazi stvaralačkog principa.

Međutim poslednjih godina nešto se slomilo u tom mehanizmu formirajućeg stvaralačkog uzdizanja. Čak bi se moglo reći, da nije toliko stvaralačkoj eliti uspelo da prevaspita pretovarenu bremenom monotonog rada masu, koliko je masi, umornoj od napora i preorjentisanoj na potrošačke vrednosti, uspelo da prevaspita elitu. Ili, što može biti istorijski tačnije, među samom elitom liderske pozicije u kulturi zauzeli su ne oni, koji su se samopožrtvovano bavili stvaralačkim radom, nego oni, koji su se stali specijalizovati u kulturi dokolice, dosegavši sve njene hedonističke potencije.

Tako je umesto radne migracije iz industrijske u postindustrijsku sferu prevladala na nivou i ličnog, i kolektivnog projekta, migracija iz sfere rada u sferu dokolice, iz stvaralačkog napona u hedonističku raspuštenost. Pitanje o postindustrijskom društvu bilo je rešeno ne na putevima nove stvaralačke mobilizacije ljudi, prizvanih na učešće u masovnoj duhovnoj proizvodnji, nego na putevima njihove dokoličarske demobilizacije. Stil i karakter života zapadnog čoveka – a on je referentna grupa za zapadnjake celog sveta – počeo je bivati određivan ne stvaralačkom, nego dokoličarskom avangardom, koja je u društvu širila dekadentsko-hedonistički moral postmoderne. I, uzimajući u obzir nesumnjivu kulturnu hegemoniju toga tipa, u pravu smo da se zapitamo : a kako on vaspitava druge socijalne grupe, i posebno, danas vladajuću preduzetničku grupu.

Šta je savremeni preduzetnik kao dokoličarski (u dubini svoje duše) tip?

Na to pitanje odgovara savremeno iskustvo, koje svedoči o mnogoznačnoj metamorfozi takozvanog ekonomskog čoveka. Taj čovek, to jest preduzetnik najnovijeg tipa, kategorički odbija takve prakse i inicijative, koje mu pripisuje veberovska teorija, koja se poziva na tradiciju protestantske askeze. Novi preduzetnici očigledno se neće prihvatati posla, koji obećava normalnu po klasičnim etalonima dobit od 5-7% godišnje i koja je povezana s svakodnevnim metodičkim trudom. Novi avanturist dokolice, koji je smenio protestantskog metodičara, orjentiše se na ekstravagantne forme ekonomske delatnosti, koje su po psihološkim osećajima nalik igri na ruletu i na druge hazardne igre dokolice, a po očekivanim rezultatima srodne ekonomskom čudu. Traganje u t akv om smeru, nanovo je otkrilo i vaskrslo srednjevekovne i renesansne tipove zelenaša, i vlasnika menjačnica pljačkaša, s jedne strane, i uživaoca feudalne rente, s druge.

O razmahu novog špekulantskog kapitalizma govore cifre : svakodnevno u potrazi za špekulantskom dobiti državne granice preseca kapital od 1,5. triliona dolara. Čudotvorna rentabilnost manipulacije sa kursevima valuta i drugih igara kratkoročnog špekulantskog kapitala, koja stotinama i hiljadama puta nadmašuje rentabilnost zakonitih industrijskih investicija, dovela je do neviđene devizne gladi industrije i drugih grana produktivne ekonomije. Buržuj-postmodernist, koji je okusio sva uživanja života shvaćenog kao hazardna igra, (po modelu boemske dokolice), postao je kliconoša mikroba dezindustrijalizacije. Reč je, ponavljam, ne o istorijskom “ ukidanju ” industrijskog načina života od strane stvaralačkog-postindustrijskog, zasnovanog na naukom zasićenoj ekonomici, nego o regresivnom stropoštavanju u bezdan : iz moderne – u kontramodernu, iz produktivne ekonomike – u špekulantsko-zelenašku.

Jasno je, da predstavnici te virtuelne ekonomike, koji manipulišu imaginarnim veličinama, ali koji za razmenu za njih zahtevaju realna punovredna dobra, dobijena narodnim trudom, imaju jake razloge da izađu iz sistema nacionalne kontrole u nekontrolisani globalni prostor. Eto zašto svi predstavnici sive ekonomske prakse, zasnovane na parazitskoj ekonomskoj špekulaciji i preraspodeli, sada nastupaju kao avangarda ekonomskog liberalizma. Oni odlučnije od svih zastupaju princip nemešanja države u ekonomski i socijalni život, osuđuju nacionalne suverenitete kao ostatke “ agresivnog tradicionalizma ” i ratuju za globalno otvoreno društvo, u kome niko ne preuzima na sebe brigu o zaštiti ni nacionalnih dobara, ni socijalnih ni ljudskih prava domorodaca.

Jednom rečju, za razliku od intelektualaca romantičara zatočnika liberalne ideje, ova gospoda koristi tu ideju sasvim profesionalno – kao efikasno sredstvo da se umakne svakoj na zakonu zasnovanoj državnoj kontroli. Oni su predložili svoju verziju informacione ekonomike, koja se u korenu razlikuje od onog njenog shvatanja, koje je bilo zasnovano na novoj ulozi ljudskog naučnog i obrazovnog kapitala. Odsad se pod tim podrazumeva ne informacija, koju je faustovska ličnost mobilisala radi otkrića novih vidova supstancije i energije i njihove produktivne primene

koja treba da usledi, pod tim se sada podrazumeva informacija, koja se tiče današnjih i sutrašnjih kursnih razlika, a takođe i informacija koja leži u temelju takozvanih intelektualnih renti.

U kontekstu ranijeg, “ faustovskog ” shvatanja, intelektualna renta se zasnivala na visokom udelu stvaralačkog truda u proizvodnji ovog ili onog produkta – kvalitativno nova tehnička i funkcionalna rešenja. Međutim, vremenom se pod intelektualnom rentom (koja je sada dostigla 65-70% cene proizvoda zemalja prvoga sveta) počelo podrazumevati sve ono, što ovaploćuje virtuelnu vrednost, i što se tiče prestižnog imidža produkta, njegove statusne simbolike. Ekonomska razmena između Zapada i Istoka, Severa i Juga organizovana je po pravilima socio-kulturne asimetrije : Prirodni i funkcionalni kvaliteti proizvoda – trajnost njegove konstrukcije i pouzdanost – na mnogo su nižoj ceni nego njegovo svojstvo da bude nosilac prestižnosti. Dovoljan je samo znak zemlje proizvođača, koji ukazuje na gospodski, privilegovani deo sveta, pa da cena proizvoda bude nekoliko puta viša od cene takvog istog proizvoda, ali unazađenog znacima plebejskog porekla.

Sa te tačke gledišta predstavnici stvaralačkog rada, koji doprinose priraštaju odgovarajuće simboličke sadržine proizvoda mogu biti smatrani da su deo gospodske sredine, koja se koristi parazitskim rentama. To se odnosi na tvorce reklamnog i šou-biznisa, mnogobrojne dizajnere i druge majstore sablažnjivih pakovanja, koja skrivaju tehnološki zastarele i intelektualno uboge sadržaje. Ti novi intelektualci, čija je stvaralačka mašta okrenuta ne toliko prirodi, koja u sebi skriva nove izvore supstancije i energije, koliko prirodi dekadentne ličnosti, koja u sebi skriva nove igre i avanture hedonističke dokolice, istupaju kao dokoličarska avangarda postmoderne. Kao prvo, zbog toga, što izbegavaju prave stvaralačke napore, povezane s otporom prirodne materije, preorjentišući se na neurasteničnu podatnost savremenog hedonističkog potrošača. Kao drugo, što rastući deo njihovih recepata i preporuka gubi vezu sa sferom prave aktivnosti, budući u osnovi upućen onim slojevima, koji su zabavljeni praznim igrama. Napori te nove intelektualne avangarde faktički su usmereni na to, da ubrzaju raspad nekada jedinstvenih nacija na globalnu avangardu koja nije povezana ni sa čim pomesnim, i na pomesnu masu, lišenu pređašnjih intelektualnih i političkih zaštitnika.

Uz sve to, ne sme se ni pomišljati, da dekadentske elite, koje su se odučile i od rada i od odgovornosti, i koje opet i opet zahtevaju sve nove prefinjene hedonističke igre, predstavljaju pacifiste po samoj svojoj dokoličarskoj suštini. Moramo biti potpuno svesni toga, da oni koji žele da žive bez ikakvog napora, ali žele da svim i svačim vladaju, po logici samoga svoga bića nisu pacifisti, nego imperijalisti, nosioci psihologije budućih robovlasnika i rasista. Dok deluju tehnologije manipulacije i obmane, oni mogu da ostanu privrženi pregovaračkom procesu (kako u zemlji, tako i na međunarodnoj sceni). Ali ako te meke tehnologije manipulacije otkažu, globalna avangarda ne odbacuje ni primenu primernih humanitarnih akcija (tipa one, koju su SAD demonstrirale u Jugoslaviji) ili direktne pozive za uvođenje diktatura pinočeovskog tipa.

Ovde imamo posla s paralelnim procesima. S jedne strane, iznalaze se sve novi i novi vidovi špekulantskih igara i renti, a sa druge – formiraju se snage za brze intervencije, i specijalni zaštitni korpusi. Posebno, slobodna prodaja zemlje, predviđena novim Zakonom o zemlji Ruske federacije, postaće izvor nove rente za bezbrojne grabežljivce i avanturiste, koji su postali globalisti, to jest za one koji su otišli sa visokozaštićenih prostora Zapada u ruske prostore koji su ostali bez ikakve državne zaštite. Uskoro će najvrednija zemlja, pogodna za industrijsku i stambenu izgradnju i lokalnu infrastrukturu biti rasprodata u bescenje, a njeni vlasnici navaliće na ruske privrednike i svo stanovništvo u celini, novi danak, danak za uzimanje u zakup sopstvene teritorije.

I bez tog slabo konkurentna ruska privreda definitivno će postati sasvim nekonkurentna, a stanovništvo će morati, sudeći po svemu, da se stesni, zbijajući se u mestima slabo pogodnim za život i u novim rezervatima.

2. Četvrti svet ili prostor odbačenih

Niko još, izgleda, nije promišljao sa dužnom pažnjom o svim posledicama tog kao nikad dosad neprikrivenog i svesnog raskida elita sa sopstvenim nacijama. A posledice su – potresne! Pre svega, reč je o potpunoj reviziji demokratskih dostignuća epohe moderne. Princip demokratskog suvereniteta naroda pretpostavlja da on bira vladajuću elitu i da ima mogućnost da kontroliše njen rad. Danas globalizacija stvara nadnacionalne centre vlasti, nad kojima birači nemaju mogućnosti nikakve zakonske kontrole.

Nekontrolabilne odluke po definiciji postaju sve dogmatičnije i dalje od realnog života, s jedne strane, i sve sebičnije, pošto uzimaju u obzir samo interese onih ko ih donosi, s druge. Upravo se takvim karakterom odlikuju sve odluke Međunarodnog monetarnog fonda, Međunarodne banke i drugih instanci čija su uputstva, revnosno izvršavana od strane kompradorskih vlada, opustošila i odbacila na vekove unazad čitave regione planete. Karakteristično je to, da jedni isti ljudi, koji pokazuju zavidnu budnost prema ostacima autoritarizma i totalitarizma na Istoku, s oduševljenjem pozdravljaju nekontrolabilnu autoritarnu vlast globalista, koja direkno preti čitavim narodima socijalnim genocidom.

Pozabavimo se pitanjem: zbog čega tako katastrofalno pada kvalitet odluka koje se donose?

Postsovjetska elita, mada se i ne odlikuje nekom naročitom obrazovanošću, teško da je u tom pogledu ustupala prestarelim vođama poznokomunističke epohe. Pa ipak, tako katastrofalnih poraza i unutrašnje i spoljne politike u sovjetskoj eposi nije bilo. Stvar, prema tome, nije u profesionalnim kvalitetima elite kao takve, nego u njenom novom statusu. Pređašnja elita još nije bila izgubila povezanost sa svojom nacijom i nacionalni identitet – kolektivno “mi” , koje je objedinjavalo narod i elitu date zemlje. Nova elita od samoga početka nije se identifikovala s “ovim” narodom : njeno “mi” više se odnosilo na međunarodne centre moći – na internacionalu globalizma, nego na žitelje svoje zemlje. Ona drži kapital, ima vile, obrazuje svoju decu ne u “ovoj” zemlji. Prema tome, nju sudbina “ove” zemlje interesuje manje od svega. Umesto jedinstvenog nacionalnog prostora, sazdavanog tokom velikih pomaka moderne i prosvetiteljstva, danas se obrazuju paralelni prostori domorodačke mase i globalizatorske elite, koji se praktično nigde i nikako ne presecaju.

Pozabavimo se ne samo političkim, nego i ontološkim, antropološkim i egzistencijalnim posledicama toga raskida. Šta su elite za naciju? Šta su one prizvane da rade a danas više ne rade?

Kao prvo, elita predstavlja glas nacije. Sve strasne žudnje naroda, koje najčešće ne nalaze adekvatnu sopstvenu artikulaciju, njegove dubinske interese, njegova maštanja i proteste, sve to hvata sinovski osećaj elite i pretače u dela literature, u političke inicijative, u nove administrativne odluke.

Danas smo svedoci katastrofalne nacionalne ćutnje. Nikad još nije nacija bila toliko unazađivana, nikad joj nisu bili tako drsko otimani njeni resursi i prava, pa ipak, ona ćuti. A sva je stvar u tome, što je elita, preorjentisana na globalne prioritete, prestala da bude zastupnik nacije i njen glas. Otuda porazna neadekvatnost i neefikasnost protestne reči, koja postaje marginalna i već zbog toga bagatelisana.

Kao drugo, elita predstavlja akumulator nacionalnih dostignuća. Sam progres i nije ništa drugo nego mehanizam povratne sprege koji dejstvuje između stvaralačkih dostignuća elite i narodnog života. Elitne grupe nacija delegira, predhodno ih snabdevši svim dostupnim resursima, u osvajanja novih, efektivnijih načina života. A posle se ti bludni sinovi progresa, nakupivši nova iskustva, vraćaju u rodni dom da ga što je bolje moguće doteraju.

Zamislimo se, šta će se desiti, ako se taj mehanizam povratne sprege prekine. Ako svi preduzimljivi i talentovani, kad steknu nova znanja i profesije, približe se višim standardima, zaključe, da odsad pa doveka, lokalna sredina – nije njihova sredina, da njihove nove mogućnosti – nisu za ovaj narod, nego su samo lični doprinos za ulazak u međunarodni klub odabranih?

Ako suprotstavlj anje države građanskom društvu rađa totalitarizam, onda suprotstavlj anje elita svome mesnom stanovništvu rađa kolonijalni geto, u kome nema izlaza u spoljašnju sredinu i nema budućnosti. Kada se priča o globalizaciji kao o novoj pobedi principa komunikacije nad izolacionostičkim, zaboravlja se da se precizira, da je reč o igri bez dobitka: nova komunikativnost elita plaćena je neviđenom izolacijom mase, zamandaljene u nemi prostor geta.

Kako nazvati taj izolovani svet, iz koga je sve aktivno i perspektivno otišlo, da se više nikad ne vrati?

Verovatno su tu ključevi tajne četvrtoga sveta, koji je danas suprotstavljen na samo prvome, zapadnome, nego i trećem, jer je iz trećeg još moguć put naviše, a iz četvrtog – nikad. Stvar je u tome, što su u trećem svetu dejstvovale modernizacione elite u pravom smislu reči: sve ono što su naučile u procesu privremenih migracija – praktičnih ili tekstualnih – u sredini prvoga sveta, one su se trudile da prenesu svojim sunarodnicima, da to učine opštenacionalnom baštinom. Tako su nastale nove industrijske zemlje trećeg sveta – tihookeanski “tigrovi" , druga brzonoga fauna progresa.

U četvrtom svetu caruje drugi zakon : život, napušten od elite, koja je uspela da sebi obezbedi lakše i udobnije prostore. U prostoru četvrtog sveta deluju samo centrifugalne sile, koje se više ne uravnotežuju centripetalnim. Što veći broj inicijativnih i talentovanih ode, to postaje nepodnošljiviji život za one koji ostanu, i još više raste verovatnoća, da će u sledećem pokolenju odgovarajući odliv biti još veći.

Tako dolazi do ubrzavanja kontracivilizacijskog procesa: oni koji su već raskinuli sa lokalnom sredinom snižavaju njene perspektive, što sa svoje strane podstiče sledeće na odlazak. Progres – ta velika reč epohe moderne, zamenjuje se emigracijom – rečju, koja oslikava sasvim drukčiju perspektivu, drukčija očekivanja. Progres – to je proces uključivanja dopunske energije i informacije u društvenu sredinu koju hrane novatorska stremljenja i mesijanska usrdnost nacionalnih elita. Migracija elita iz nacionalnog u globalni prostor je odbitak od progresa – brisanje šansi naroda, koje su napustili oni, na koje se tradicionalno računalo.

Pri tome, u onoj meri, u kojoj elite koje se globalizuju raskidaju sa svojim narodima, one raskidaju i s produktivnom ekonomikom a i s autentičnim stvaralaštvom. Lakoća postojanja, koju one iziskuju, primorava ih da traže ne samo za život lake prostore, no i sve lakše poslove, koji postaju samo imitacijom autentičnog stvralaštva. Globalna Sredina, u koju se regrutuje po kriterijumu lakoće i slobode od napora, neminovno postaje parazitskom.

Čovečanstvo, na taj način, teško da se može tešiti time, da eto progres, napustivši svetsku periferiju, sad se koncentriše u svetskim centrima. O progresu se može reći ono isto, što je Geteov Mefistofeles rekao o istini : nema je na grešnoj zemlji-periferiji, ali je nema ni gore. Progres nikad nije ukinuo biblijsku zapovest : “u znoju lica svoga...”. On je obećao da će muku čovekovog truda učiniti blagorodnom, prevodeći rad iz monotono mehaničkog u stvaralački plan, ali nije obećao da će napor zameniti permanentnom besposlicom.

Elite, koje su poželele da se oslobode svega što im predstavlja teško breme, distanciraju se ne samo od naroda, nego i od sfere istinskog stvaralačkog profesionalizma. Globalistička elita isklizava iz realnosti u hedonističke prostore iza ogledala. Nije nimalo slučajno da se baš u njenoj sredini racionalnost Prosvetiteljstva smenjuje proizvodnjom zadivljujuće primitivnih mitova i uranjanjem u virtuelne svetove. Zar ne deluje ovde osvetnički udes, koji preokreće nihilističku elitističku negaciju u samonegaciju?

U starim zemljama Zapada još ima preplitanja novoga načina postojanja elite, zasnovanog na globalističkoj otuđenosti, s prvošnjim, koji se izražava u ostacima nacionalnog i profesionalnog identiteta. Zbog toga tamo prostor četvrtog sveta – unutrašnji geto – raste znatno sporije. U Rusiji pak, gde je nova postsovjetska elita od samoga početka osvajala status globalističke otuđenosti i od zemlje i od naroda, provalija četvrtog sveta nezadrživo raste, zahvatajući ogromnu državu.

Da bi se preciziralo ko zapravo ispunjava prostor četvrtoga sveta, mora se obratiti pažnja na grupe, koje ni u vremenima moderne nisu uspele da nađu sredstava efikasne samozaštite i samoorganizacije. Moderna je umesto srednjovekovne organske celine porodila dihotomiju formalno velikoga i maloga neformalnoga prostora.

Veliki svet – to je sistem preduzeća, političkih partija, velike štampe i birokratskih organizacija. Taj je svet od samoga početka osvojila bukačka manjina, koja je monopolizovala pravo na savremenost, na to što se smatra avangardnim i progresivnim. Izvan njega ostajalo je seljaštvo – najdrevnija socijalna grupa, vezana sa samom prirodom, žene, čiji trud kraj ognjišta niti ko uračunava niti ga plaća, starci, koji izazivaju podozrenje već zbog svoje privrženosti i vezanosti za prošlost, koju su progresivne ideologije oklevetale i svašta o njoj nalagale. Ovde pripadaju i etnosi, koji ne žure da se rastanu sa svojom tradicijom, i zbog tog su pod podozrenjem komesara modernizacije i misionara vesternizacije, da su saboteri.

U progresa je bila vapijuća nesaglasnost u pogledu brzine transformacija i poboljšanja , kad je bio u pitanju veliki svet, svet organizovane proizvodnje, ratova i javnosti, i kad je bila u pitanju arhaika malih lokalnih svetova. Na njima je progres očigledno štedeo i energiju i resurse – oni su morali da se strpe i pritrpe.

Novi socijalni pokreti koji su se pojavili sredinom šezdesetih godina – ženski, omladinski, komunalni, - po prvi put su digli glas i progovorili o pravima i pretenzijama toga maloga sveta svakodnevice, koga je progres tako dugo ignorisao. Pojavila se nada, da će progres biti podvrgnut reorganizaciji, koja će obezbediti da se on okrene ka svetu života svakodnevice – toj primarnoj strukturi našega bića. Jedni su pri tome polagali nadu u mala preduzeća, drugi – u inicijativu malih lokalnih grupa, koje vodi princip “ sve malo je – blisko i lepo ” .

Radi likvidacije disharmonije progresa, koji je pokazao tako čudno slepilo kad je u pitanju svet života, trebala je preorjentacija elita – onih, koje su svoj stvaralački i organizatorski talenat posvetile svetu javnosti i velikih organizacija. Svak je očekivao pojavu nove elite, osetljive na hitonske (one koje idu od zemlje) i na ženske principe, koji su bili zasenjeni i umrtvljeni solarnom mitologijom progresa. Neformalne grupe, direktne horizontalne komunikacije, neposredna ljudska saosećajnost – svi ti koncepti alternativnih pokreta i građanskih inicijativa bili su usmereni na to da se razotkriju primarne bazične pretpostavke ljudske egzistencije, koje ideologija progresa nije uzimala u obzir. Reč je bila o tome, da se prekine muk sveta života, da mu se da glas i da se njegovi predstavnici uvedu u krugove, gde se donose odluke.

Sticao se utisak, da se svest najosetljivijih elemenata elite raspinjala između dva pola : mita progresa sa njegovim velikim ciljevima, i mitovima svakodnevice, koji su cirkulisali u neformalnim komunikacijama porodice, komšiluka, opštine. Sama teorija globalnih problema i globalne ekološke krize sadržala je obećanje, adresirano krugu života. Zagađenje Sredine, demografski problemi i problemi gladi, tajne boljke zemlje, pretovarene bremenom industrije, svakodnevna stabilnost i dobrobit, prinesene na žrtvu trci u naoružanju i drugim ambicioznim projektima – sve te teme pokazale su poraznu bliskost globalnog i lokalnog. Globalistika je obećavala da će progovoriti jezikom represirane svakodnevice, jezikom najpridavljenijih i najprigušenijih društvenih grupa.

Da je do toga došlo, čovečanstvu bi se otvorile mogućnosti korekcije progresa, prevazilaženje njegovog specifičnog daltonizma, koji se očitovao u dalekovidosti i oštrovidosti za sve veliko i daleko, i kratkovidosti i gotovo slepilu kad je u pitanju malo i blisko. Ali desilo se nešto drugo.

Pobedio je globalizam drugoga roda, znatno neprijateljskiji prema svetu života i nuždama mučaljive većine, nego što su bili tokovi i ideologije klasične moderne. Sva kritika tehničkog, političkog, državno-birokratskog i inih otuđenja, kojim se pokazao bremenit veliki svet moderne, bila je reinterpretirana tako, da posluži kao alibi neodgovornom razvratu novih elita. U parnici velikih i malih svetova pobedio je prvi, koji je kao nikad dotle raširio svoje granice – do globalnih razmera. Globalistika dvadesetog i dvadesetprvog veka razlikuje se od globalistike šezdesetih godina dvadesetog veka time, što je sva kritika ekonomske elite, čija gramzivost stvara ekološke i socijalne krize i degradaciju svakidnevice, izvrnuta u njenu apologetiku.

Globalizam najnovijeg obrasca – to je apologetski globalizam, zasnovan na prehvaljivanju svega onoga, protiv čega je negodovao demokratski globalizam šezdesetih godina – tehničke civilizacije sa njenom suprotstavljenošću prirodi, ekonomske sredine sa njenom suprotstavljenošću socijalnoj, Zapada sa njegovom suprotstavljenošću Istoku, Severa sa njegovom suprotstavljenošću Jugu. Ako se nekadašnji globalizam hranio osećajima samilosti sa napaćenima i bezglasnima, onda se najnoviji hrani rasističkim i socijal-darvinističkim kompleksima, prezrivom mržnjom prema neprilagođenima.

Globalisti staroga kova zahtevali su reorganizaciju progresa, reinterpretaciju njegovih ciljeva, korekciju njegovih mehanizama – u duhu mekih ekonomskih tehnologija, koje pošteđuju prirodu, mekih socijalnih tehnologija koje pošteđuju socijalno nezaštićene, mekih organizacionih tehnologija, koje pošteđuju opoziciju. Globalisti najnovijeg poziva, naprotiv, istupaju u svojstvu otvorenih progonitelja svega krhkog, nezaštićenog i neadaptiranog, što pripada krugu malog i lokalnog. Pobeda Zapada u hladnom ratu bila je protumačena od strane pobednika kao novi revanš Zapada nad Istokom, civilizacije nad prirodom, ekonomskog principa nad socijalnim, prilagođenih nad neprilagođenima. Prerogativi pobednika bili su interpretirani u otvoreno ekspanzionističkom duhu, tako da su apsorbovali sve ranije prikrivene pomisli nezasite gramzivosti, nemerljive gordeljivosti i agresivnosti, neukrotivog vlastoljublja.

Novi svetski poredak ne samo da je izbrisao nade i to ne samo nezadovoljnih i nemirnih, nego je i izbio tlo ispod nogu onih, koji su poverovali u svoju uključenost u modernu i to u samoj stvari i dokazali: kvalifikovanih radnika u industriji, inženjerskog korpusa, naučno-tehničke inteligencije – svih onih, koji su oličavali nacionalni poriv ka boljoj budućnosti. Ali je najveću agresiju novi globalizam projavio u odnosu na one grupe, u kojima je ovlaploćena krhkost sveta života. Nova ekonomska vlast, koja je postala totalitarnom, koja ne trpi izdatke i protivteže, izgnala je iz preduzeća ženske, omladinske, profesionalne organizacije, drsko ukinula izborene socijalne garantije, vratila industrijski način života na surove obrasce od pre dva veka.

Faktičke represalije praćene su i simboličkim. Globalisti ne samo da lišavaju svoje žrtve elementarnih životnih prava, nego se i trude da ih na svaki način diskredituju. Organizatori masivne dezindustrijalizacije, koja je lišila milione ljudi prava na rad, pričaju o nepopravljivoj lenjosti “ ovoga ” naroda. Likvidatori socijalne države, koji su lišili žene svih socijalnih i profesionalnih garantija protiv prava da prodaju svoje telo, besne protiv propadanja morala. Kulturtregeri vesternizacije, koji su požurili da diskredituju narodnu kulturu i moral, koji su pod podozrenjem da su tradicionalistički, dreče o lumpenskoj psihologiji nižih narodnih slojeva.

Jednom rečju, svima progonjenima i sumnjivima da su neadaptirani na svetsko tržište prišiva se da su otpadnici, neprijatelji savremene civilizacije. Suočeno sa tim otpadnicima i lumpenima globalno civilizovano društvo, naravno, ima pravo da se zaštiti. S jedne strane, pomoću specijalnih humanitarnih akcija, tipa one, koju su amerikanci primenili prema srbima, a sa druge – raznorodnim protekcionističkim barijerama, surovim imigracionim zakonodavstvom i drugim merama za stvaranje čiste Sredine za izabrane. Sudeći po mnogim znacima, globalisti razmatraju ideju o stvaranju globalnih zaštitnih korpusa, uz čiju će se pomoć lokalna kompradorska Sredina i globalistička Sredina metropole štititi od infiltracije grupa očajnika svetske periferije.

Najpre će biti da je propagandni rat s neadaptiranom većinom svetske i nacionalne periferije priprema za fizičko nasilje i genocid. Ta neviđena socijalna polarizacija, koju su izazvale reforme globalizma na čitavom prostoru svetske periferije koja se širi, ne može se dobro završiti. Ranije je takva polarizacija izazivala protest inteligencije protiv bezdušne sebične gospodske manjine. Sada ona zbog nečeg sve češće provocira proteste liberalnoga establišmenta baš protiv upropašćene osiromašene većine.

Još do juče, osiromašenje je istupalo kao socijalni pojam, povezan sa nepravednim uslovima, koji se moraju ispravljati. Danas siromaštvo istupa kao rasni pojam, koji označava nepopravljivi mentalitet onih, koji su osiromašili, i koji u stvari ništa bolje ni ne zaslužuju. A kako se postupa sa zločestim nepopravljivim ljudima niže vrednosti, već nam je pokazalo iskustvo klasnog i rasnog terora totalitarnih režima dvadesetoga veka. Sudeći po svemu na to iskustvo već pogleduju pragmatičari novog svetskog poretka, koji su spremni da ga odbrane svim sredstvima od navale “neprilagođenih” ljudi “niže vrednosti” .

3. Hrišćanski projekat rehabilitacije

Kako izbeći nastupajuću totalnu katastrofu svetskog građanskog rata, pripremljenu nečuvenom socijalnom polarizacijom? Da su globalisti hteli da je spreče, ne bi demontirali socijalnu državu niti bi diskreditovali “neprilagođenu” narodnu većinu. Prema tome, oni se pripremaju za svetski građanski rat. Njihov bedem u tom ratu predstavlja pobednička supersila, koja je postala otadžbinom svih globalista koji su raskinuli s ranijim otadžbinama.

Stvorila se zadivljujuća jednoznačnost idejno-političkih pozicija, u pitanjima i unutrašnje i spoljne politike. Oni, koji su puni rasističke mržnje prema socijalno postradalim slojevima svojih sunarodnika i slepi i gluvi za njihove patnje, nepokolebljivo demonstriraju vatreni amerikanizam. Amerikanofilstvo je postalo lakmusovom hartijom socijal-darvinističkog mišljenja: što određeni krugovi pokazuju veću nepomirljivost prema socijalno nezaštićenima, utoliko polažu veće nade u SAD kao nosioca novog svetskog poretka. Prema tome, američka moć se percipira kao glavna rezerva snaga socijal-darvinizma u njihovim građanskim ratovima sa osiromašenim narodima. U svojstvu odgovora mogu se razmatrati dve alternative.

Prva, isprovocirana neviđenom drskošću globalista – kako da se narodima pomogne da pobede u tome građanskom ratu ?

Druga, koja nas izvodi izvan granica dvoznačne logike nove klasne suprotstavljenosti – kako prevazići samu tendenciju tolike uzajamne otuđenosti kakve nikad pre nije bilo, između viših i nižih slojeva i svetskog socijalnog centra i svetske periferije ? I kad smo već pridali takav značaj elitama i s njima povezanim mehanizmima progresa, - mogu li se tako transformisati motivacije i mentalitet, onih koje vodi “ moral uspeha ” , kako bi ponovo postali opunomoćenicima svojih naroda u avangardi progresa ? Može le se očekivati da ti izabrani, ili koji maštaju da takvima postanu, prepuni snobizma ili čak rasističkog prezira prema mnogobrojnim izgnanicima nacionalne i svetske periferije, odjednom u sebi vaskrsnu osećaj nacionalnog identiteta i socijalne solidarnosti, demokratsku protestnu energetiku?

Sama teškoća ovde se čak i ne sastoji u tome, da se poveruje u moralni preobražaj globalizovanih elita, nego u tome, da im se vrati vera u progres u njegovom prvobitnom demokratskom kvalitetu : kao svetlu budućnost za sve, a ne samo za izabrane. Pre dvesta godina, u eposi Prosvetiteljstva, progres je postao svetskom religijom, koja je obećavala spasenje ne samo jednome izabranome narodu, nego svima. Sada se religija progresa ponovo iz svetske preobražava u tribalnu ili rasnu : ona obećava spasenje samo izabranoj manjini prvoga sveta.

Glavno teorijsko i metafizičko pitanje je: da li je slučajna ta degradacija religije progresa ili je u njoj od samoga početka bila neka sudbinska mana, koja je predodredila njenu degeneraciju u novi rasizam i socijal-darvinizam?

Ja lično sklon sam ovoj drugoj varijanti. Globalistika šezdesetih godina otkrila je ekološku manu progresa – njegovu bezdušnost prema prirodi. On međutim sadrži i drugu manu, povezanu sa bezdušnošću prema svima, kojima se pripisuje reakcionarna pozicija i privrženost prošlosti. Boljševici su postali prvima, koji su prodemonstrirali ne samo klasnu mržnju prema bogatima, nego i prezrivu mržnju prema slabima i dobrima iz redova samih eksploatisanih. Oni su našli crte ničeovskog nadčoveka među eksploatisanima, koje su pripremali za bespoštedni građanski rat.

Sadašnji globalisti otkrili su crte nadčoveka u sredini gospodske manjine, naučivši je socijalnoj bezdušnosti. I jedni i drugi kleli su se u vernost progresu i duhu savremenosti. Zar to ne pokazuje, da je sami progres zaražen tom motivacijom nadčoveka – bezdušnim titanizmom ?

Ako je tako, istinsku alternativu treba tražiti među onima, koji se odlikuju povišenom osetljivošću ne na zov progresa, nego na molbe tihih nesrećnika, koji sebi nisu našli mesta ni među levim ni među desnim adeptima neumoljive savremenosti. Po specifičnim merilima progresa, koji menja svoje kriterijume, ali koji se tvrdoglavo drži suprotnosti naprednog i nazadnog i bezdušnosti prema ovom drugom, savremeni marginalci četvrtoga sveta lišeni su perspektive. Oni nemaju nikakvih obeležja po kojima upisuje svoje ekonomski čovek liberalizma, niti crta, po kojima izdvaja svoje politički čovek marksizma.

Zajednički imenilac i osnovu traženih crta progresivističkog prihvatanja nekog kao svog, nesumnjivo predstavlja crta titanizma – gordost osvajača i zavojevača. Izgleda da je progres sublimisao energetiku staroga heroizma, koji nam je poznat od vremena paganske antičnosti. Heroji industrijskog i ekonomskog progresa odlikuju se onakvom istom odlučnošću i bezdušnošću, kakvima su karakterisani krvožedni heroji “ Odiseje ” i “ Ilijade ” . Nije slučajan njihov antihrišćanski entuzijazam i preziranje morala smirenja. Njihova se energetika više hrani mržnjom, nego ljubavlju, protestom nego trpljenjem, željom za ličnom afirmacijom, nego spremnošću da se pomogne onima, koji ćutke stradaju odmah tu.

Jednom rečju, u moralu i filozofiji više je herojskog i titanskog, povezanog sa samopotvrđivanjem, nego hrišćanski samilosnog i osećajnog. I zato kakve god da su male danas nade da će se pojaviti nova, postpaganska elita, koja je sposobna da vaskrsne motivacije hrišćanske žrtvenosti i samilosti, one su ipak veće, nego nade da dođe do demokratske obnove progresa i njegove korekcije uzimanjem u obzir prava neadaptiranih i nezaštićenih.

Prometejski titanski moral okrenut je sili – bila to ekonomska sila buržoazije ili politička sila diktature proletarijata. Paganska ushićenost silom i efikasnošću – eto psihološkog jezgra progresivističkog morala. Kako god taj moral menjao svoje pluseve i minuse na suprotnu stranu, ljubav za leve ljubavlju za desne i obrnuto, on će jednako i nepromenljivo biti okrenut protiv neorganizovanih i neefikasnih. U tom pogledu zapaža se porazna sličnost boljševičke kritike “mlitavog humanizma” hrišćanskog tipa i savremenog socijal-darvinizma, koji sa sličnim besom zgromljava stari moral.

Oba tipa titanske kritike porazno su jedinstvena u svojoj prezrivoj mržnji prema Rusiji. “ Čelični ljudi ” boljševizma više od svega su je prezirali zbog viška svega onog, čemu nema mesta u strogo organizovanoj, pobedonosnoj javnosti totalne države. Novim “ čeličnim ljudima ” socijal-darvinizma nije ništa manje sumnjiva. Ali što se više čovek udubi i u jednu i u drugu kritiku stare Rusije (a ona danas progresivističkom pogledu izgleda ništa manje zaostalom nego pre sto godina) to stiče čvršće uverenje da je fundament te kritike antihrišćanski i pagansko-titanski.

Ima neke tajne u tome, što se Rusija još do juče druga svetska supersila, nezadrživo stropoštava u četvrti svet. Stari recidivi imperijskog mišljenja, koji se uglavnom pojavljuju u vojnim krugovima, namah i efikasno bivaju ugušivani od strane kompradorskih elita globalista. Analiza pokazuje, da bi danas otpor hegemonističkom planovima SAD, kao i planovima dezindustrijalizacije i razoružanja naše zemlje mogao nastati samo na bazi moćne nacionalističke reakcije. Suprotstaviti se globalizmu silom mogao bi mobilisani nacionalizam, naoružan jednom od fundamentalističkih ideja.

Međutim ni nacionalističke ideologije, ni značajnijeg nacionalnog pokreta postsovjetska Rusija nije dala. To se objašnjava time, što je vladajuća elita suviše daleko odmakla putem globalizacije, a nacionalističku kontra-elitu zemlja eto nije ni dočekala. Koreni uzroka za ovo poslednje su u velikoj ruskoj kulturnoj tradiciji, koja nikada nije bila usko nacionalistička. I ruska literatura i ruska politika, svaka na svoj način, radila je na vaseljenskim opšteljudskim projektima – ni na što manje ruski tip duhovnosti nije mogao da pristane.

Nacionalizam danas, predstavljao bi ništa manje odbacivanje i gaženje velike ruske tradicije, nego što je kompradorski globalizam; on bi zahtevao stavljanje u zagrade ne samo čitavog petrovskog istorijskog nasleđa, nego i hrišćanskog. Zato i nije slučajno što savremeni nacionalistički marginalci u kulturi i politici ne nalaze ništa pametnije nego da se bave plagiranjem zapadnih ultra-desničara i da pokušavaju da vaskrsnu mitove paganstva.

Ne znači li to, da je četvrti svet, koji danas – budimo sasvim otvoreni - oličava ruska stvarnost (zajedno sa većinom postsovjetskog prostora) – prosto svet raspada.

Ako se meri uobičajenim merilima dostignuća i uspeha – onda sigurno. Većina ruskog naroda teško da podleže rehabilitaciji po kriterijumima ekonomskog uspeha ili državne moći. Na to ga ne bez zluradosti podsećaju ideolozi liberalnih reformi, koji su se do juče kleli kako je, kad se reforme ostvare, “ Rusiji garantovan procvat ” . Desetine miliona ljudi su kao rezultat reformi iniciranih reformatorima dezindustrijalizacije izbačeni iz velikog sveta u mali – svet primitivne naturalne privrede i naturalne razmene, i porodičnog potpomaganja (kada starci penzioneri hrane zbunjenu omladinu).

Interesantno je, da su ideolozi novih socijalnih pokreta – adepti kritičkog globalizma šezdesetih godina predskazali sličan krah velikog industrijskog sveta u planetarnim razmerama. To što je predskazivano, danas se u Rusiji zbiva. Rusija kao četvrti svet – to je zemlja, koja odlazi iz velikog prostora moderne u neki još ne- struktuirani i tajanstveni novi prostor. Ponavljam, neke njegove karakteristike kao što je mala naturalna privreda i beznovčana razmena usluga bile su predskazane od strane novih kritičara buržoaskog društva sa levice.

Ali se danas vladajuća propaganda trudi da iskoreni i najmanji pomen te kritike, objašnjavajući sve neviđene neuspehe reformi tom tako ogromnom nazadnošću ruskog naroda, kakve niti ima niti je ikad igde bilo. A ustvari krah svih epopeja moderne davno je već bio predviđan od strane najosetljivijih umova, pa i onih na samom Zapadu. Možda samo nije bio predviđen paradoks, da će likvidatorima industrijske moderne i prosvećenosti stati same “avangardne elite” . One su beskonačno daleke od ekološke i socijalne kritike progresa; one su naprosto odlučile da privatizuju veliki prostor moderne. Globalizacija je postala ulica sa dvosmernim saobraćajem; u onoj meri u kolikoj elite šire prostor svoga obitavanja do planetarnih razmera, mase bivaju istisnute u nove lokuse i rezervate. Što više aviona sa putnicima biznis-klase preleće kontinente, to je manje putnika u vagonima trećeg razreda koji prelaze granice svoga sreza – oni za to nemaju para.

Globalizuje se američka masovna kultura u svojstvu vladajuće; velika ruska kultura kao i druge kulture koje ne pripadaju prvome svetu, naprotiv, pretvaraju se u subkulture odbačenih. Ali moderna, postavši vlasništvom samo vladajuće manjine, gubi i svoje perspektive i svoje moralno opravdanje. Jedno od dvoga : ili marginalizovanoj većini planete predstoji izgon u rezervate po zakonima moderne, ili nova rehabilitacija, ali već po drugim zakonima.

Danas imamo protivrečnu situaciju: svi siromašni i neprilagođeni već su lišeni i realnih perspektiva i moralne reputacije, ali da im obznani direktno pripremljenu sudbinu globalna elita još okleva. Ne možemo se više skrivati od dileme : ili treba da se sviknemo na perspektivu u ljudskoj istoriji još neviđenog masovnog genocida čitavih kontinenata, ili da nađemo puteve i načine nove rehabilitacije narodne većine izbačene iz moderne.

Sudeći po svemu bivša vojno-politička bipolarnost sveta biće zamenjena novom, u kojoj će Americi i Rusiji opet biti date uloge suprotnih polova. Oni, koji već smatraju normalnim, da prirodnu ekonomsku selekciju treba pustiti da dovrši svoj posao, i da mnogostradalna narodna većina nema alibija, zbijaju svoje redove oko SAD – tog pristaništa novoga “ ekonomskog čoveka ” . Oni, koje velika religiozna tradicija saosećajnosti sa “ niščim duhom ” obavezuje da ne veruju u prirodnu selekciju i u trijumf silnih nad slabima, okupljaju se u Rusiji, i oko nje će se okupljati i ubuduće. Kompradorsku elitu ne treba računati – njeni predstavnici već odavno se osećaju kao unutrašnji emigranti u sopstvenoj zemlji.

Suprotstavljanje Americi – kao nosiocu paganskog kulta sile i uspeha, više se neće kao pre odvijati u ravni vojno-tehničkog i političkog suparništva. U tom svojstvu uloga Rusije kao supersile izgleda da pripada prošlosti. Novo suprotststavljanje polova ekonomskog čoveka i čoveka socijalnog, morala uspeha – i morala solidarnosti proticaće u duhovnoj, vrednosnoj sferi. Oni, koje kao i pre osvoji gordost uspeha, zauzeće pozicije amerikanocentrizma. Ali onima, koji ne mogu da se pomire s perspektivom izumiranja sopstvene zemlje i većine planetarne periferije, predstoji da nađu temelje svoga morala samilosti i solidarnosti u velikim religioznim tradicijama, koje su mnogo starije od moderne i koje će je nadživeti.

Danas se u svetu stvara situacija, koja podseća na onu koju su zatekli prvi hrišćani. Na jednoj strani oni su videli gordeljivi Rim, koji se hranio sokovima čitave ekumene, na drugoj – more mnogostradalnog čovečanstva, kome je vlast ukinula sve, uključujući i pravo na život. Paganski humanizam mogao im je preporučiti samo jedno : izjednačite se sa svojim gospodarima u moći, organizovanosti i prosvećenosti i tada ćete moći da im se uspešno suprotstavite. Ali Hristos im je kazao drugo : ne nadmećite se u sili i gordosti - “ blaženi nišči duhom, jer je vaše Carstvo Božije...Ali, teško vama bogatima jer ste već primili utjehu svoju. ” (Luka 6: 20,24 ) .

Pitanje socijalne i moralne rehabilitacije većine, kojoj je privatizovani progres ukinuo perspektivu, predstavlja glavno pitanje naše epohe. I to pitanje ne može biti pozitivno rešeno na bazi progresivističke ideologije uspeha. O tome svedoče oni najdosledniji adepti te ideologije, koji su napustili svoje nade ulagane u siromašne i otišli da služe bogatima. Prema tome rehabilitacija mora doći od strane principijelno drukčije tradicije, koja nema ničeg zajedničkog s “moralom uspeha” .

Mnogoznačna zagonetnost sastoji se u tome, što je čovečanstvo sačuvalo svoje velike monoteističke tradicije, okrenute gubitnicima i slabima, bez obzira na grandiozni sekularni pritisak moderne. Zbog nečega, njemu je trebalo da ih zapamti! Danas se bogati Sever može svrstati u oblasti stilizovane religioznosti : tamo se nje igraju kao što se igraju i drugih igara dokoličarske kulture. No u regionima četvrtoga sveta religiozno obećanje niščim duhom ispunjava se novim egzistencijalnim sadržajem. Bez toga obećanja i njegovog dešifrovanja na savremenom jeziku, prostom i ubedljivom, većina neće više vaskrsnuti ni duhovno ni socijalno.

Prema tome, mora se pojaviti nova proročka elita, koja uopšte neće brinuti o suparništvu sa sadašnjom i zauzimanju njenog mesta. Zadatak je te elite – formiranje novoga vrednosnoga kodeksa epohe, alternativnog kodeksima progresa, koji je uspeo da zadobije rasističke crte. Mi još ne znamo, gde će se podvizati ta nova elita, koja će poći u narod, koje će od sadašnjih institucija moći da koristi, a kojih će se kloniti. Ali zadaci koji stoje pred njom već se ocrtavaju.

Kao prvo, to je rehabilitacija svih siromašnih i neprilagođenih četvrtoga sveta. Na njih će biti primenjivani ne “očinski” kriterijumi, jer očevi više vole decu koja su demonstrirala uspešnost, nego materinski, koji su više zasnovani na jačoj emocionalnoj vezanosti i većoj brizi za krhke i ranjive. Ne zna se to: možda je baš njima, osetljivim i ranjivim, dato da isprave faustovski projekat pokoravanja prirode i istorije u duhu posttehničkih i postekonomskih prioriteta - koji će znati da poštedi i spoljni svet prirode, i unutrašnji svet ljudske duše.

Kao drugo, to je novi tip motivacije. Ljudska energija danas pokazuje očigledne znake ubrzanog gašenja. To se ogleda, s jedne strane, u stremljenju da se na tehniku prenesu rešavanja svih naših životnih problema, a sa druge – u napuštanju principa realnosti u korist principa zadovoljstva dokoličarskog hedonizma i virtuelnog uranjanja u infantilne fantazije. Sferu realnosti – sistem efikasne prakse – očigledno je monopolizovalo novo pleme beskrupuloznih ; zbog nečeg je danas samo njima dano da sačuvaju odlučnost i energetiku moderne. Ne postaju li baš zbog toga prakse moderne tako često mračnim praksama.

Da bi se mobilisala energija najboljih, a ne najgorih, potrebna je kvalitativno nova redakcija društveno priznatih ciljeva. Energetika samoafirmacije desocijalizuje ljude; novi robinzoni postmoderne nesposobni su ne samo za pravu kooperaciju u okvirima građanskog društva čiji članovi međusobno sarađuju, nego nisu sposobni ni za ponašanje uz elementarno poštovanje zakonskih normi. Alternativna energetika altruizma, sažaljenja, saosećajnosti – eto izvora budućnosti, koji nova proročka elita treba da otkrije u nedrima velike religiozne tradicije.

Trideset – četrdeset godina unazad sve nade za budućnost vezivane su s naučno-tehničkom elitom. Višim metafizičkim opravdanjem njene delatnosti bilo je uverenje, da je veštačko bolje od prirodnog; zato se rukotvorni svet tehničke sredine izdavao za zemlju obećanu budućnosti.

Zatim je došao red na ekonomsku elitu. Njenim višim opravdanjem bila je besprimerna racionalnost tržišta : oslobodite mehanizme tržišta od birokratskih stega i sve će se podesiti na najbolji mogući način. Ekonomska elita oklevetala je niže slojeve društva, ukazavši prstom na njih kao na izvor glavnog ekonomskog zla – razorne inflacije. Bajagi, njihov pritisak na državu, koja nastupa pod znakom sveprisutnog paternalizma, obezvređuje ekonomske napore najboljih, prilagođenih, i stvara neprilagođene, koji ne znaju da zarađuju ali hoće da troše. Takav je bio glavni zaključak kapitalističkog manifesta “čikaške škole” .

Ali danas je, sa svom očiglednošću, na videlo izašlo drugo: galopirajuću inflaciju porađa sama preduzetnička Sredina, preorjentisana sa produktivne na špekulantsku dobit. Novu ekonomsku avangardu produktivna ekonomika opterećuje kao nešto duboko arhaično; ona preferira hazardne igre virtuelne ekonomike. Fiktivni špekulantski kapital danas na stotine puta premašuje kapital, povezan sa realnim investicijama. Nemoguće je poricati, da je upravo on danas glavni izvor razorne inflacije i glavna hranljiva Sredina sve sive ekonomske prakse.

Zašto “čikažani” to ne shvataju kao i mi – pitanje je koje se tiče specifičnog morala ekonomskog čoveka i nove intelektualne elite koja ga opslužuje. Ali prava elita – nije ona, koja je povezana sa prepredenim eksproprijatorskim praksama, nego ona, koja svoj priziv vidi u zaštiti čovečanstva od njih – koja je dužna da savremenicima otvori oči. Ako elita označava “najbolje”, onda se njeni pravi predstavnici mogu pojaviti ne u epicentru agresivnog ekonomikocentrizma i tržišnog socijal-darvinizma, nego upravo u četvrtom svetu. Pošto u tome svetu nema nade na ekonomski revanš, njemu ne preostaje ništa drugo nego da izvrši reviziju svih prioroteta moderne, koji ne ostavljaju nikakvih šansi zaostaloj većini.

Ti se prioriteti ne izmišljaju u praznom prostoru: iza njih stoji velika pisana tradicija svetskih religija. Moderna je izvitoperila primarnu hijerarhiju ljudskih uloga, postavivši špekulante ispred bramana i šatrija. Upravo ta težnja da se prepovere normotvoračke funkcije čoveku ekonomskog profita, koji predstavlja špekulante, da se od njega stvori elita, koja određuje prioritete čovečanstva, dovela je do pomračenja savremene civilizacijske svesti, nečuvene duhovne i moralne degradacije. Prava elita spaja bramanske funkcije nosilaca morala i mudrosti sa zaštitnim funkcijama šatrija, koje ne nadahnjuje novac, nego plemenitost.

Četvrtome svetu, napuštenom od potkupljivih “mudraca” i koristoljubivih “čuvara” , neophodna je nova elita – ona, koja se ne prodaje. Jer, pored ekonomskih motivacija, postojale su i uvek će ih i biti, i one više, koje mogu da daju nadahnuća i oduševljenja, kakva su čoveku ekonomskog profita u principu nedostupna. Danas hoće da nas uvere u to, da je sva svetska duhovna tradicija predstavljena velikim religijama i iz njih izraslim velikim literaturama, grešila u pogledu prioriteta, i da samo novo čikaško učenje ne greši.

Ali one, koji nisu raskinuli svoje veze sa velikim tradicijama, nemoguće je preubediti. Oni znaju, da je po samoj svojoj suštini čovek ne ekonomsk a životinja, nego biće vere, i samo zbog toga mu je dano da se uzdigne iznad životinjskog nivoa. Prava elita – verno čuva i gaji to duhovno načelo, i njoj je dano da otvori čovečanstvu one perspektive, koje uz drukčije principe ostaju zatvorenim.

Rusija, koja je postala epicentrom razarajućih rabota globalista, ne može preživeti ako ne otkrije te nove perspektive. Nova internacionala četvrtoga sveta kojoj će ona, svi su izgledi, sutra stati na čelo, biće ovaploćenjem alternativnog globalizma demokratičnih “nižih” slojeva. U svojstvu drugoga sveta, koji se merio s prvim po kriterijumima sile i uspeha, Rusija je pretrpela poraz i propala. Ona može vaskrsnuti samo kao četvrti svet, koji odbacuje lažne kriterijume i prerogative prvoga. A da tome prvome svetu da snažno nadahnuće i mobiliše ga – program je i zadatak postekonomske elite, koja se obraća narodima preko čelnika globalnog liberalnog establišmenta.

Prevod s ruskog

dr Dragomir M. Davidović

Beleška o autoru

ALEKSANDAR SERGEJEVIČ PANARIN (26.12.1940 - 25.09. 2003), jedan je od najistaknutijih ruskih filozofa i politikologa savremenosti. Dugo vremena, usled tada vladajuće političke atmosfere, bio je lišen mogućnosti da se bavi naukom u meri svojih potencijalnih intelektualnih mogućnosti. Pod kraj života bio je šef katedre za politikologiju Moskovskog univerziteta. Njegov talenat naučnika i pisca došao je do punog izražaja devedesetih godina, kada je objavio niz monografija, posvećenih kako globalnim civilizacijskim procesima, tako i problemima idejnog identiteta Rusa. Evo naslova nekih od njih: Filozofija politike (1996); Revanš istorije, ruska strateška inicijativa u HH I veku (1998); Ruska inteligencija u svetskim ratovima i revolucijama HH veka (1998); Iskušenja globalizma (2000); Pravoslavna civilizacija u globalnom svetu (2001); Strateška nestabilnost XXI . veka (2002).

Imajući istinski nerv za puls istorije, u svojim smelim istoriozofskim analizama i prognozama A.S. Panarin bio je istinski naslednik i nastavljač tradicija ruske filozofije kraja XIX – prve polovine HH veka, nasledivši duh njenog odnosa prema istoriji, koji je tražio prave pokretače istorijskih zbivanja u duhovno-religioznoj sferi. Njegovo okretanje osnovama pravoslavne civilizacije, u njegovim poslednjim radovima, nije bila romantičarska reakcija neofita. On je poimao Pravoslavlje kao religiju stvaralaštva, video njegovo planetarno naznačenje u ponovnom otkrivanju jedinstva čovečanstva, koje je prvi put iskazano zajedno sa prvobitnim hrišćanstvom a bilo izgubljenu u toku sekularizacije.

Istakao je tezu da u društvenim naukama dolazi do promene slike sveta, koja je analogna prelazu od klasične na kvantnu fiziku. Umesto slike linearnog toka uslovljenog potčinjenosti neizbežnim zakonima istorije, u društvenoj filozofiji počinje da se usvaja princip neodređenosti, nelinearnosti, stohastičnosti, što sve zajedno čini osnovu za rizik i slobodu. Politiku Panarin definiše kao specifičan tip rizične delatnosti kojom ljudi nanovo rešavaju svoju sudbinu i menjaju svoj položaj u društvu. U filozofiji istorije i filozofiji kulture on je podvlačio značaj faktora povezanih sa međudelovanjima civilizacija, sa dijalogom kultura. Isticao je poguban uticaj filozofije zastupnika monopolarnog sveta. Polemišući sa pretstavnicima shvatanja o "kraju istorije", Panarin je podvlačio da "vulkan istorije" nastavlja da "diše".

U vreme totalitarnog režima u SSSR, u određenim momentima bio mu je ugrožen i sam život. Uprkos tome, on je izvršio duboku i objektivnu analizu toga perioda istorije ruskog naroda, uočio i precizno opisao i izanalizirao razlike Lenjinove i Staljinove vlasti. Za razliku od uobičajenog stereotipa zapadnoevropske provenijencije, u kome se Lenjin veliča a Staljin samo etiketira kao čudovište, došao je do drukčijih, skoro suprotnih zaključaka i činjenično i filozofski ih zasnovao. To nije bilo nimalo lako, ponajviše zato što moderni liberalni establišment bilo kakav pokušaj te vrste i njegove protagoniste odmah svrstava u «ostatke mračne prošlosti» sa svim posledicama koje iz toga proističu, a koje su i u novih i u starih komesara iste.

U nas je naglo počeo da raste interes za klasičnu rusku religioznu filozofiju. Međutim, da parafraziram samoga Panarina, ako se religiozno obećanje «niščima duhom» ne razjasni savremenim jednostavnim i ubedljivim jezikom, «nišči duhom» koji su tokom globalizacije ne samo u svakom pogledu poraženi nego i obrukani od strane bogatih i nezajažljivih pobednika, neće više vaskrsnuti ni moralno ni materijalno, nego će u najboljem slučaju biti, ako ne sasvim uništeni, onda sigurno zatvoreni u nove rezervate. Savremena srpska istorija u mnogim svojim aspektima realistično ilustruje Panarinove teze.

Zbog svega rečenog mislim da bi za srpskog čitaoca što šire upoznavanje sa Panarinovom mišlju bilo od neprocenjivog značaja.

Dr Dragomir M Davidović