Privremeno i trajno: (Pred)politička Srbija

Zoran Panović

Čedizam i panslavizam

Za julovce u duši, kao i za nacional-antiglobaliste iz Srbije, stigla je loša vest iz Venecuele. Građani te zemlje nisu dopustili Ugu Čavesu da postane doživotni predsednik. Iz Rusije je, naoko, stigla dobra vest: Putinova Jedinstvena Rusija ubedljivo je pobedila na parlamentarnim izborima. Ali, nešto ipak nije jasno. Putin je za principijelnost oko Kosova, ne nudi nikakav "elipton" (tajno oružje). Da je neke partnerske logike radikali bi valjda trebalo da budu za Vladimira Žirinovskog, a Ivica Dačić, recimo, za Genadija Zjuganova. Međutim, svi su za Putina. Koštunica, posebno.

Doduše, srpski premijer je zaista mogao da se poistoveti s podrškom koju danas u Rusiji ima Putin, ali samo neposredno posle 5. oktobra. Gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov kaže da će Putin biti "nacionalni lider" bez obzira na funkciju koju će obavljati. Takvu poziciju, ili harizmu, u Srbiji objektivno niko nema. Kao što samo Čedomir Jovanović naoko ovde podseća na Kasparova. Ljubav prema Putinu, ma koliko bila infantilna, ima u sebi i nešto racionalnog: ako i ne odbrani Kosovo, Rusija ga bar neće otimati. A i lepa reč u ovakvim okolnostima, gadnim za Srbiju, deluje terapeutski. I to treba uvažiti i razumeti.

Samo treba paziti da se više olako ne poteže priča o "slovenskoj duši" i "panslavizmu". Sloveni su i Poljaci, Ukrajinci, Česi, Slovaci, Makedonci, da ne pominjemo da su to i Bošnjaci i Hrvati. Neki Sloveni su u EU, neki nisu. Nečijoj slovenskoj duši to (Evropa) odgovara, nečijoj ne. Plašimo se da će i neki Sloveni priznati nezavisno Kosovo ako do toga dođe. Pa, sećamo se i kako je Lukašenko lepo umeo da zbori o slovenstvu. Zbog toga se treba okaniti "slovenske duše". I sa onom "ruskom" treba biti obazriv, da nam se predstojeći predsednički izbori ne obiju o glavu i pretvore se u besmislenu referendumsku situaciju: EU ili Rusija?

Svojevremeno je Milovan Đilas pisao da bi se Jugoslavija staljinizaciji oduprla i svojom socijalnom strukturom, a ne samo kultom vođe i homogenizacijom na tom nivou, od naroda i partije do vojske. Situacija nije baš za poređenje, jer sada nema nikakvih Sovjeta koji nam prete, već samo Rusa i Putina koji nas vole. Ipak, to ne znači da opet nije reč o različitim socijalnim strukturama (ruskoj i srpskoj) koje se ne mogu olako identifikovati i na bazi neke "duše" oponašati. Jednostavno, Srbija je mala bara i za ovoliko krokodila, a kamoli za ovoliko "putina". Ako bi lider LDP i pristao da bude srpski Kasparov (bez Limonova), sumnjamo da bi se našli ovdašnji Žirinovski i Zjuganov. Putin - ili ništa.

Da se, opet, vratimo malo na Informbiro. Jugoslovenski komunisti su u mnogo čemu grešili, ali sigurno nisu u tome da je njihova revolucija bila autentična. Bar u smislu da je ta autentičnost spasila zemlju od gusenica sovjetskih tenkova. I naše devedesete godine, sa svojom uvertirom, jesu "autentične" i samo naše. U kontekstu "roze-poze " revolucija, možda su ona ukrajinska ili gruzijska imala uzore u srpskoj praksi, ali to ipak govori i o autentičnosti srpske prakse čiju suštinu ne može ugroziti neki "monitoring", pa ni koordinacija spolja. Ili, da se poslužimo "partizanskom" terminologijom: glavni ovdašnji lideri - što oni "crno-crveni", što oni "roze-poze" - nisu nametnuti spolja, već su "izašli iz naroda". Zbog toga će i predstojeći predsednički izbori, za koje su igrači već na startu iako oni još nisu ni raspisani, ipak biti - naša posla. U istorijskom limbu (kosoviziranoj tranziciji). Sa EU, Rusijom i Kosovom kao kulisama. Uprkos rasponu želja, od putinlenda do eurolenda, izbornu igru odrediće stare, domicilne strasti i kolopleti interesa. Uz to, i jajarluk je domicilan. Odnegovan u domaćem inkubatoru. Svašta se odatle ispililo. Mada se i s strane štošta može čuti. Nekoga gane reč podrške iz Brisela, a neko se osokoli kad Putin "neprijatelje Rusije" nazove "šakalima", jer valjda misli da tako Putin, nemajući preča posla, potvrđuje Miloševićeve reči kada je opoziciju na SPS kongresu posle bombardovanja nazvao "domicilnim ništarijama".

U "koaliciji nevoljnih" Tadić unosi malo više entuzijazma za EU, ali daleko od toga da je gadljiv na rusku podršku Srbiji. Koštunica "vojnom neutralnošću" relativizuje odlučnost Srbije za EU, ali još je to daleko od "gubernije". Na kraju ispade da i radikalima, ma koliko voleli Putina, EU ne valja samo ako prizna nezavisno Kosovo.

Što se kosovskog raspleta tiče, nije nemoguće da on, prema staroj praksi, dođe tek "kad gora ozeleni". Ne daj Bože da to bude mart. Zbog istorijskog iskustva s tim mesecom. S druge strane, to otezanje daje šansu predsedničkim izborima da se održe. Zna se da su Tadić i Nikolić glavni favoriti, ali simbolički težište može biti i okršaj, recimo LDP i Delte, kao najbolji dokaz distorzije i mimikrije ovdašnje političke scene u rasponu od (anti)čedizma do panslavizma.

I već se sada tempira drugi krug. Koštunici sasvim dovoljna može biti satisfakcija ako Tadiću bude neprijatno što će podršku morati da traži od Velimira Ilića, umesto od njega. Ili još gore: ako se Čedomir Jovanović, pa makar bio i četvrti, bude ponašao kao Bogoljub Karić kada je onomad bio treći, Tadiću neće biti manje neprijatno. Tada je Karić, za neke "moralni pobednik izbora", tražio da taj (Tadić ili Nikolić) potpišu Karićev program ako neko od njih želi njegovu podršku. Posle je Karić malo olabavio, što ne znači da Čedomir ipak neće insistirati da Tadić nešto potpiše, ili bar da čvrstu veru. S obzirom na to od koga može da očekuje podršku, ni Nikoliću ne bi trebalo da bude manje neugodno.