Dragan Petrović

Dmitrij Medvedev kandidat vladajuće stranke za novog predsednika Rusije

Predsednički model političkog sistema u svom čistom obliku, imaju od značajnijih država sveta samo SAD. Rusija ima modifikovanu varijantu predsedničkog sistema u kojoj, ipak, postoji funkcija premijera i izvesna uloga vlade i dvodomnog parlamenta. Velike ingerencije predsednika republike su uvećane upravo putem referenduma koji je raspisao tadašnji predsednik Boris Jeljcin sredinom devedesetih godina, nakon sukoba sa premijerom, vladom i parlamentom (bombardovanje Belog doma krajem 1993. godine). Te ingerencije je imao Jeljcin u svom drugom predsedničkom mandatu, a nasledio ih je Vladimir Putin. (1) Neke važnije evropske zemlje imaju kancelarsko-premijerski sistem poput Nemačke i Velike Britanije, dok hibridnu varijantu predsedničko-parlamentarnog sistema ima Francuska i do pre dve godine Ukrajina. (2)

Otuda je izuzetno važno ko će u Rusiji zauzeti upravo funkciju predsednika države, posle isticanja drugog mandata Vladimira Putina na toj funkciji, početkom marta 2008. godine. Svega nekoliko dana posle završetka parlamentarnih izbora u Rusiji obelodanjeno je ime predsedničkog kandidata vladajuće stranke «Jedinstvena Rusija», a to je sadašnji vicepremijer Dmitrij Medvedev. Pored «Jedinstvene Rusije», kandidaturu Medvedeva su podržali i «Pravedna Rusija» (takođe parlamentarna stranka), te «Građanska snaga» i «Agrarna partija». (3) Na taj način su u svega nekoliko dana razrešene mnoge nedoumice o daljem razvoju unutrašnjopolitičke situacije Rusije posle isteka i drugog predsedničkog mandata Vladimira Putina za nekoliko meseci.

Prvo, na parlamentarnim izborima «Jedinstvena Rusija» je dobila preko 60% biračkog tela i 70% mandata u parlamentu (315 od 450 u Dumi), dok je njoj bliska «Pravedna Rusija» uspela da pređe cenzus i osvoji 38 mandata. (4) Opoziciju faktički čine komunisti sa 57 mandata i Žirinovski sa 40 mandata, dok su prozapadne opozicione stranke «Jabolko» i «Druga Rusija» osvojile svega nekoliko procenata glasova i ostale su van parlamenta. Jedan od glavnih razloga ovako ubedljive pobede «Jedinstvene Rusije» je upravo u činjenici da je podržava Vladimir Putin.

Određivanje Medvedeva za predsedničkog kandidata vladajuće stranke, biće potvrđeno zvanično 17. decembra. (5) U odnosu na drugog potencijalnog predsedničkog kandidata vladajuće stranke Sergeja Ivanova, Medvedev svakako predstavlja liberalnije i modernije rešenje, naročito u očima zapadnih posmatrača. S druge strane, mišljenja sam da bi bilo krajnje pogrešno praviti spoljnopolitičke paralele sa procesom određivanja predsedničkih kandidata u nekim drugim evropskim zemljama predsedničko-parlamentarnog sistema poslednjih godina, poput Ukrajine ili Francuske. U Ukrajini je tako predsednik republike bio Leonid Kučma, koji je pri kraju svog drugog (poslednjeg) mandata na mesto premijera doveo svog favorita Viktora Janukoviča, koji je potom u trci za funkciju predsednika krajem 2004. odmerio snage sa Viktorom Juščenkom. Zaplet koji je potom sledio, sa superfinalom u ponovljenom drugom krugu glasanja iznedrio je preokret na ulici i «narandžastu revoluciju».

U Francuskoj je Žak Širak pri kraju svog drugog (poslednjeg) predsedničkog mandata tokom 2005. i 2006, planirao da u ime vladajuće degolističke stranke kandiduje premijera Domenika De Vilpena, poznatog istoričara ili čak Alio-Mari tadašnju ministarku unutrašnjih poslova, dok mu je ministar unutrašnjih poslova Nikola Sarkozi mnogo manje odgovarao. Za Sarkozija je Širak izjavio da je «preambiciozno da se kandiduje za predsednika već u 50-oj godini, potrebno je više životnog iskustva». (6) Međutim, i ovde je usledio zaplet još u periodu određivanja konačnog kandidata vladajuće stranke, pa je posle niza turbulencija nominovan Nikola Sarkozi početkom 2007, koji je potom i pobedio na izborima.

Iz ova dva iskustva najnovije unutrašnjopolitičke istorije nadmetanja za mesto predsednika republike u nekim od vodećih evropskih zemalja, vidimo da su se na kraju izjalovile nominacije predsedničkih kandidata u okviru vladajuće stranke, koje su pritom bile čak podržane i od aktuelnih predsednika republike. U oba slučaja su na kraju sasvim drugi kandidati pobedili u trci za šefa države. Međutim, malo šta je od napred navedena dva slučaja podudarno sa sadašnjom unutarpolitičkom situacijom u Rusiji i kandidaturom Medvedeva.

Prvo, podrška Medvedevu je apsolutna u okviru vladajuće stranke i čak skupa stranaka koje smo naveli, što nije bio slučaj ni sa Vilpenom (i nekim drugim potencijalnim kandidatima deggolista za mesto predsednika republike poput tadašnje ministarke odbrane Alio-Mari) ni sa Janukovičem. Situacija u Ukrajini je specifična pošto je zemlja kulturno-politički podeljena na severozapad i jugoistok, što je poslednjih godina nametnulo borbu za prevlast ove dve približno podjednake celine, odnosno na naizmeničnu klackalicu u borbi za vlast političkih predstavnika ovih regija. U tom slučaju ni jedan od lidera i vodećih političkih grupa navedenih regija nije mogao da dobije većinsku podršku u celoj zemlji, što je vodilo stalnoj nestabilnosti institucija vlasti.

U slučaju Francuske došlo je do podele unutar vladajuće političke stranke kod određivanja nominacije predsedničkih kandidata, odnosno te podele su postojale još i nešto ranije. Nasuprot tome u slučaju Rusije i nominacije Medvedeva nema uočljivih podela u vladajućoj stranci, čak ni u grupi stranaka koje su ga podržale. Rusija, naravno, nema ni takvih unutrašnjih političkih raseda kao Ukrajina, pa biračka većina koncentrisana u vladajućoj stranci predstavlja realnu garanciju da Medvedev i pobedi na predstojećim predsedničkim izborima.

Sam Dmitrij Medvedev je, u svakom slučaju, osoba i kandidat koji zavređuje poseban respekt. Mlad (1965. godište), izuzetno obrazovan, sa već pozamašnim političkim i profesionalnim iskustvom. Medvedev je u svom dosadašnjem životu postizao sve na vreme i u visokom stilu. Rođen je u Sankt-Peterburgu, završio je pravni fakultet 1987, a potom specijalizaciju, magistraturu i doktorat. Radio je kao docent na Univerzitetu, različite funkcije u privredi i adminsitraciji, od kojih je zapažena pozicija predsedavajućeg saveta direktora «Gasproma». U politiku je ušao rano, u periodu obnavljanja višestranačja. Tako je još 1989. bio u izbornom štabu budućeg gradonačelnika Sankt-Peterburga Anatolija Sobčaka. (7) Posle je i sam postao gradonačelnik ove stare ruske prestonice i danas modernog grada. Od izuzetne važnosti je dugogodišnja saradnja Medvedeva sa Vladimirom Putinom i to isključivo u sferi političkog života. Tako je Medvedev, pored ostalog, učestvovao u izbornom štabu u vreme prve pobede Putina na predsedničkim izborima još početkom 2000-te godine. Sam Putin govori «o već 17 godina saradnje sa Medvedovim u politici». Što je veoma važno afirmativno o kandidaturi Medvedeva govori i drugi potpretsednik vlade i čovek koga su mnogi videli upravo na mestu predsedničkog kandidata vladajuće stranke, Sergej Ivanov. Pozitivno o kanditaturi Medvedeva se izjasnio i lider «Jedinstvene Rusije», koji je u isto vreme i predsednik (spiker) Dume, Boris Grizlov. (8) To je slučaj listom i sa ostalim visokim funkcionerima iz redova vladajuće stranke i njihovih saveznika. Čak i lider opozicione Liberalno-demokratske stranke Vladimir Žirinovski priznaje liberalni pedigre Medvedeva, (9) kome podršku daje i gradonačelnik Moskve Jurij Luškov.

Na zapadu se kandidatura Medvedova u ime vladajuće stranke smatra povoljnijim rešenjem od nekih drugih potencijalnih, najviše imajući u vidu Sergeja Ivanova. Tako istaknuti nemački analitičar i politikolog Aleksandar Rar ukazuje na dobar pedigre Medvedeva na zapadu što je «signal demokratskom mnjenju i biznisu». (10) I u Francuskoj vladi bliski mediji uglavnom pozitivno komentarišu obelodanjenje predsedničkog kandidata vladajuće stranke. (11) Kada su u pitanju SAD njihov odnos prema Rusiji je kompleksniji, ali je verovatno da sa Medvedovim kao čelnim čovekom u Moskvi se mogu potražiti rešenja za mnoga sporna pitanja koja su izbila na površinu u poslednjih nekoliko godina u odnosima između dve sile (raketni štit, Problem Kosova i Metohije, Iran, potencijalno širenje Nato na istok i dr.). Sa druge strane jasno je da Medvedov verovatno neće ni biti u situaciji, a niti će biti spreman da bitno menja politički kurs zemlje u odnosu na Putinov period. Prvo on je «samo jedan od ljudi iz tima», koji nastavlja reforme i već zacrtani politički pravac koji se potvrdio u praksi. Drugo u pitanju je konsenzusom prihvaćena politika šireg kruga ljudi na rukovodećim položajima koji imaju za bazu upravo «Jedinstvenu Rusiju» kao stranku. Najzad, postoje indicije da bi i sam Putin mogao da dobije vrlo visoko mesto u administraciji, gde se čak pominje i mesto premijera. (12)

Smatram da je dobro da se u uslovima izvesnog zaoštrravanja protivrečnosti interesa po nizu spoljnopolitičkih pitanja između SAD i Rusije, vladajuća stranka u Rusiji opredelila za «čoveka iz tima» koji po svom profilu i ličnosti izvesno odgovara krugovima na zapadu, a u isto vreme je spreman da nastavi započete reforme i politički kurs Putinovog perioda. Ne verujem da će to biti dovoljno za prevazilaženje svih problema, ali će predstavljati izvestan podsticaj za umekšavanje postojećih razlika među silama. Uostalom tek predstoje izbori u SAD, pa ćemo biti svedoci daljnjeg razvoja situacije u međunarodnim odnosima, koji se i te kako tiču i srpskog interesa po mnogim pitanjima od kojih su neka još uvek otvorena poput procesa rešavanja statusa Kosova i Metohije i dr.

Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije u Beogradu

www.petrovicdragan.com

Fusnote:

1. Videti između ostalog Vladimir Prvulović, «Komparativni politički sistemi », Megatrend, Beograd 2002; Miloš Knežević, Goran Budžak, Dragan Petrović, «Savremeni predsednički sistemi», Insttitut za političke studije, Beograd 2005;

2. Od 1. januara 2006. Ukrajina ima hibridnu varijantu parlamentarno-predsedničkog sistema sa nešto umanjenim ingerencijama predsednika i povećanom ulogom premijera i vlade.

3. Roosiska Gazeta 10. XII, 2007; PBK daily, ežednevna delova gazeta, v sotrudničestve s Handeisblatt, 10. XII 2007.

4. Parlamentarna gazeta, 8 i 9 XII 2007.

5. PBK daily, ežednevna delova gazeta, v sotrudničestve s Handeisblatt, 10. XII 2007.

6. Interesantno je da je De Vilpen Sarkozijev vršnjak što nije smetalo Širaku, ali očigledno da su u pitanju bile i jesu koncepcijske razlike spoljne i unutrašnje politike između Sarkozija i ostalih vodećih degolista kao i degolističke tradicije u celini, što se najbolje vidi već sada posle svega šest meseci od dolaska Sarkozija na mesto predsednika Francuske.

7. www.rbcdaily.ru/print.shtml?2007/12/10/focus/308003

8. http://elections.rbc.ru/elections2007/10/12/2007/129264.shtml?print

PBK daily, ežednevna delova gazeta, v sotrudničestve s Handeisblatt, 10. XII 2007, naslov «Medvedi» vdvinuli Medvedeva

9. http://elections.rbc.ru/elections2007/10/12/2007/129264.shtml?print

naslov Politiki i ekspert o vdviženii kandidatur D. Medvedeva

10. http://news/world/10122007/n39182.html

11. Le Figaro, 10 XII 2007, “Poutine designe son dauphin”, Mond 10-12 XII 2007.

12. Više dnevnih novina u Srbiji, između ostalog «Blic», «Medvedev hoće Putina za premijera», 12. XII 2007, «Glas Javnost»i i dr.