Home
Komentari
Kulturna politika
Ekonomska politika
Debate
Prikazi
Hronika
Polemike
Prenosimo
 
 
Impresum
Pretplata
Kontakt
Oglašavanje
Novi broj
Prošli brojevi
Posebna izdanja
NSPM Analize
Linkovi
Debate:
Kosovo i Metohija
Srbija i Crna Gora
Srbija i NATO
Srbija među ustavima
Crkva i politika
Kuda ide Srbija?
Svet nakon 11. septembra
Istina i pomirenje na ex-YU prostoru
   
  Komentari:
Politički život
Kolumne Đ. Vukadinovića i S. Antonića
Kulturna politika
Ekonomska politika
Polemike
BiH - deset godina posle Dejtona
Savremeni svet
   
  Pregledi:
Prenosimo
Prikazi
Hronika
Ankete
   
 

KOMENTARI

Savremeni svet

 

 

Dragan Petrović

Rusija i demografski problem

Demografija je trenutno najslabiji faktor u strukturi ruskog društva, a i ruske geopolitike u celini. Konstatova na je opadajuć a pozicij a Rusije među najmnogoljudnijim zemljama sveta, naročito poslednjih deceniju – dve. Prognoze demografa ukazuju da prirodni priraštaj evropskih naroda kao i njihovih potomaka na drugim kontinentima (Severna Amerika, Australija i neka druga područja) zaostaje u odnosu na druge narode i rase, a naročito u odnosu na islamsko stanovništvo. Sa druge strane Rusi i drugi Istočni Sloveni u SSSR , sve do početka devedesetih godina nisu imali negativan prirodni priraštaj, pa se može očekivati sa popravljanjem ekonomske i društvene situacije poboljšavanje, ali ne i potpuno preinačavanje ovog trenda. Kao rezultat iznetog bila bi realna prognoza o laganom smanjenju broja Rusa u sledećim decenijama dok bi, pre svega islamska manjina stanovništva u Rusiji nešto povećavala svoj apsolutni broj, a još više svoj procentualni udeo u ukupnoj populaciji zemlje. Međutim ovo nisu dramatične prognoze pošto je Rusa i R usofona (Belorusa i Ukrajinaca, dakle pravoslavnih Istočnih Slovena sa ruskim nacionalnim korenom) u Rusiji o ko 8 4 % (Rusa 80 %, Ukrajinaca 2,7 % i Belorusa blizu 1 %), a islamskog stanovništva oko 12 %, što ne bi moglo da se bitnije promeni do sredine XXI veka. Rusija ima nuklearno oružje i relativno sigurne granice prema spolja, te joj neće biti poseban problem da onemogućava migracije iz okolnih azijskih zemalja prema Rusiji . Rusija će verovatno oštrom migracionom politikom sa visokim ulaznim standardima , taj trend svesti na najmanju moguću meru, naročito po pitanju mogućnosti dobijanja ruskog državljanstva. Ukoliko Rusija bude ekonomski dalje jačala, a u svakom slučaju uživajući eksploataciju svojih brojnih resursa, mogla bi da uvozi potrebnu radnu snagu iz istočnoevropskih, mahom slovenskih zemalja (Ukrajine, Bugarske i ostatka Balkana, Jermenije, Moldavije i drugih sličnih područja).

Međutim ključno pitanje za dugoročno rešavanje demografskih problema Rusije, ili makar njegovo bitno poboljšavanje, predstavlja podizanje prirodnog priraštaja u celini i posebno nataliteta. U tom pravcu važno je pitanje državna politika materijalne i pravne podrške porodicama i porodiljama sa više od dva deteta, što se pokazalo delom uspešnim u nekim drugim evropskim državama. Izuzetno su za rusku državu ohrabrujući početni rezultati postignuti u poslednjih nekoliko godina koje se mahom poklapaju sa drugim mandatom predsednika Putina, u zaustavljanju daljeg pada nataliteta u zemlji i čak njegovom izvesnom podizanju (natalitet je podignut od 1,2 na blizu 1,6 promila po ženi, a potrebno je oko 2,17 promila za prostu reprodukciju stanovništva, u isto vreme smanjena je i smrtnost odojčadi, dok je životni vek stanovništva i dalje nešto niži za evropske prilike za ruske muškarce – oko 62 godine, a žene oko 74 godine). Već se i dešavalo u Rusiji tokom druge polovine sedamdesetih godina HH veka, a što je trajalo sve do kraja osamdesetih, da se posustali nivo nataliteta ponovno podiže, što je inače demografski preokret koji se ne dešava tako često i lako među evropskim narodima poslednjih decenija. Nagoveštaji novog takvog preokreta nabolje za ruske prilike su opet vidljivi i pitanje je koliki će intenzitet i «dah» taj trend moći postići, a potom i održati. Dakle samo organizovana ruska država i društvo koje je izašlo iz anomije, može da se uhvati u koštac sa ovim svojim veoma ozbiljnim i možda najtežim problemom, sa kojim se suočava, i koji će i u budućnosti imati svoju posebnu težinu. Mišljenja s am da će Rusija po ovom pitanju imati velike probleme i da samo krajnjim naprezanjem čitavog društva i države oni ne moraju u sledećim decenijama da se pokažu veoma lošim, već da se te posledice mogu dobrim delom ublažiti.

Stoga smatram veoma važnim što je tokom 2006. godine formiran Demografski fond, za dugoročni materijalni podsticaj porodicama sa više dece (uključujući i premiju od 10.000 $ za svako novo dete). Doneto je i niz administrativnih odluka o prihvatu i podsticaju doseljavanja rusofonskog stanovništva iz većine bivših sovjetskih republika u slabije naseljena prostranstva Rusije (sever i istok zemlje kao i oblast severnog Kavkaza). Jedno od najvažnijih dostignuća u ovom pravcu je formiranje Stabilizacionog fonda. On je stvoren da bi se mobilisala veoma značajna finansijska sredstva od prodaje nafte, energenata i niza drugih retkih prirodnih resursa. Na taj način se akumuliraju velika devizna sredstva koja se ne smeju dirati dok se ne iscrpe najvažniji prirodni resursi zemlje, prevashodno nafta i gas. Ova sredstva će tada (makar i za nekoliko decenija) moći biti korišćena kada se država suoči sa opadanjem rezervi prirodnih resursa. Istina samo manji deo ovih sredstava, i pod posebnim uslovima se može upotrebiti i za poboljšavanje života stanovištva, što se može pozitivno odraziti u borbi protiv depopulacije.

Ruski model u oblasti demografije, protiv zaustavljanja depopulacije, mogao bi biti interesantan i za Srbiju, ali i za druge zemlje u svetu sa sličnim problemima, prevashodno evropske (kao i one prekomorske sa stanovništvom pretežno evropskog porekla). On se sastoji u podsticajnim merama države prema rastu nataliteta, ali i nizu mera pomoći siromašnim slojevima u cilju smanjenja prerane smrtnosti. Iako u Srbiji smrtnost stanovništva ne zahvata u tolikoj meri deo muške populacije pedesetih godina života, neke mere države po uzoru na Rusiju mogu biti uvedene. Međutim glavna razlika između savremene Srbije i Rusije je u činjenici da u našoj zemlji nije zabeležen ni izbliza ekonomski polet i uspeh kao u Rusiji. Slabija ekonomska podloga Srbije može i dalje biti najveća prepreka zemlje u borbi protiv depopulacije stanovištva, ukoliko se upravo u pravcu rasta privrede ne zabeleže važniji rezultati sledećih godina. I pored toga posebnim merama države prema porodiljama i njihovim porodicama, kao i poboljšavanjem socijalne intervencije prema najsiromašnijim slojevima stanovništva, mogu se postići veoma značajni uspesi u borbi protiv depopulacije. Najzad Srbija na svojim južnim granicama ima susede (Albance pre svega, ali i slovenske muslimane) sa izrazito visokim natalitetom. Ukoliko uzmemo u obzir i višedecenijsku političku ekspanziju albanskog faktora prema srpskim zemljama, onda je jasno koliko je borba protiv depopulcije primarni interes države Srbije, ali i srpskog društva u celini. Iako Srbi u okruženju imaju nešto viši natalitet nego Srbi u Srbiji (Republika Srpska i Srbi i Crnogorci u Crnoj Gori), on je i tu manji nego kod tamošnjeg islamskog stanovništva (muslimani Bošnjaci i Albanci i muslimani u Crnoj Gori). Stoga se borba protiv «bele kuge» sve više nameće kao opštesrpski problem broj jedan u sledećim decenijama HH I veka.

Autor je naučni saradnik Instituta za političke studije u Beogradu

 

 

 
 
Copyright by NSPM